03. 02. 2012

Lopovi

Ambicija da se ozbiljno bavim novinarstvom decenijama me je sprečavala da se bavim lopovlukom, kriminalom i uopšte raznolikim ujdurmama u privrednom i političkom životu društva. Ne zato što sam smatrao da krađa, prevara i nameštaljki nema nego iz ubeđenja da za to postoje odgovorne državne službe, bolje rečeno da sistemski, od zakona i propisa, preko policije, tužilaštva i sudova, mora postojati uređeno društvo u kome se sprečava i sankcioniše svako nepočinstvo. Korak dalje je ubeđenje da su mnoga dela, tačnije nedela, plod propusta u tom sistemu, bilo da je reč o lošim propisima ili lošim službama.

Razlog za odstupanje i naslov lopovi je čudna vest od pre neki dan da su pohapšeni ljudi koji su proizvodili uređaje za krađu električne energije. Zamišljam neku fabričicu ili radionicu u kojoj vešti ljudi prave takve uređaje i “razvijaju biznis”.Vest kaže da su, osim Srbije, računali na “tržišta” okolnih zemalja i verovatno pronašli unosan “biznis”. Da sam satiričar, poput Nušića ili Domanovića, mogao bih razviti priču o uspešnoj srpskoj inicijativi, recimo da izvozom poboljšaju spoljnotrgovinski bilans, ili da od države zatraže stimulaciju za otvaranje novog preduzeća i zapošljavanje novih ljudi.

U stvarnosti, međutim, višedecenijska priča o krađi električne energije ima  nekoliko aspekata, a svi ukazuju u kakvom društvu živimo. Prvi, reklo bi se inicijalni, je činjenica da običan svet uglavnom ne ume niti se usuđuje da krade struju, što ukazuje da su ljudi iz elektroprivrede kumovali i izvodili neophodne radnje za tu rabotu. I to je svojevrstan biznis “majstora” koji su to radili, a radionica za serijsku proizvodnju uređaja je samo potvrda koliko je “posao” primamljiv. Drugi je kvalifikacija takvog dela i postupak dokazivanja, odnosno presuđivanja, zatim naplate štete…

Nije nevažno ni tolerisanje “dugovanja”. Kad god su srpski novinari pitali nekog u stranim zemljama koliko potrošači duguju za struju prevodilac je morao bar dva puta da tumači pitanje, jer ljudi nisu razumeli šta ih pitamo. Jednostavno nisu mogli da shvate da neko troši struju a ne plaća je. Moram da ponovim podatke koje smo čuli od generalnog direktora EPS-a pre nekoliko dana: u opštinama uz administrativnu granicu sa Kosovom domaćinstva troše 1.600 do 2.000 kwh mesečno. Prosek za Srbiju je 500 a za evropske zemlje 300 kwh. Rasipnici jednostavno ne plaćaju struju. I to godinama, čak decenijama. A kad se saberu vrenosti rasipnika i lopova sume su u milijardama dinara ili desetinama miliona evra.

Šteta bi bila propustiti koju reč i o politici cena električne energije u Srbiji. Činjenica da je cena struje u Srbiji najniža u Evropi ne pokazuje koliko su naši ljudi sposobniji ili produktivniji od svih nego koliko su nam ljudi koju odlučuju nestručni, glupi, pokvareni (izaberite sami). “Obrazloženje” da je to zbog siromaštva, brige o građanima, malih zarada i slično su prevara. Ne vode oni računa o građanima nego o sebi. A štete koje nastaju i koje svi snosimo znatno prevazilaze neplatiše i lopove.

Dragan Nedeljković

 

Rekordi

Ledeni dani, sneg i neubičajeno niske temperature primorale su Elektroprivredu  Srbije da pravi istorijske rekorde: potrošnja je na kraju januara dostigla nepunih 158 miliona kilovatsati, a da bi se podmirila angažovani su svi raspoloživi kapaciteti plus uvoz 9 miliona kwh. Saopštavajući to javnosti generalni direktor sa žaljenjem konstatuje da narednih dana sledi novo obaranje rekorda i veći uvoz. Osnovni razlog nezabeležene potrošnje je korišćenje električne energije za grejanje, mada bi svi bili zadovoljniji da je angažovanje industrije i privrede donelo visoku potrošnju. Nevolja je, takođe, što je potražnja u regionu vrlo visoka pa cene naglo rastu.

Normalno je i razumljivo sto se građani od hladnoće brane grejanjem, ali nije normalno što se za grejanje u tolikoj meri troši električna energija. Zapravo, za građane je izbor električne energije posledica naopake politike cena energenata, jer je najjeftiniji način, a za EPS i državu potpuno nerazumno. Ilustracije radi treba reći da prosečna mesečna potrošnja jednog domaćinstva u razvijenim zemljama Evrope iznosi oko 300 kwh, u Srbiji oko 500, a u nekim delovima Srbije 1.600 pa čak i 2.000 kwh. Ni u zemljama koje imaju sličan standard kao u Srbiji i slične zarade struja nije toliko jeftina kao u Srbiji.
Ako bi se ulazilo u detaljnije analize lako je dokazati koliko je štetna takva politika cena – za svaki kilovatsat se, naime, utroši 2 kilograma uglja, dakle ograničenog resursa, uz velike napore i ogromne troškove ugalj se pretvara u toplotu, a pritom iskoristi jedva trećina energije u termoelektranama, da bi se prenosom i distribucijom ponovo vratila u toplotu, uz enormni gubitak od gotovo 80 posto. Jeftinije bi bilo poklanjati ugalj građanima, nego čitavu operaciju kojom se grejemo. I pri tome nastaju energetske i ekonomske anomalije gigantskih razmera  i dugoročnih posledica.

Aktuelni ledeni dani, talas hladnoće i sneg nisu bas učestala pojava na ovom podneblju, ali nisu ni izuzetak. Kad se pojave, baš kao u narodnoj poslovici da ne pada sneg da pokrije breg nego da svaka zverka pokaže trag, lakše se uočavaju slabosti. Mada na državnom nivou postoji specijalno formirano telo da bi se obezbedila energetska sigurnost, koje smo nekada zvali krizni štab, očito je da nema nikakvog efekta. S jedne strane zato što nema nikakve ingerencije, može samo da apeluje na potrošače da štede, ali i zato sto se “prase ne goji uoči Božića” godinama stvarani problemi se tako ne rešavaju. Zar svake zime ne “brinemo” hoće li toplane imati gasa ili mazuta, hoće li biti dovoljno goriva, ima li dovoljno električne energije, da li su obavljeni remonti, funkcioniše li saobraćaj itd.

Te brige se eliminišu blagovremenim radom i održivim sistemima, stvaranjem zaliha, gradnjom objekata, čuvanjem rezervi … čitavim nizom propisa, standarda, obaveza. Uostalom, vesti o problemima uglavnom stižu iz zemalja bivšeg socijalističkog bloka, retko ili gotovo nikada iz uređenih drzava.

Dragan Nedeljković

 

01. 02. 2012.

Paritet

Iako se već decenijama proučava, priča a bogami i radi na stvaranju tržišta energije u većini zemalja sveta, pa i u Srbiji, jos mnogo vremena će proteći dok tržišni odnosi u potpunosti ne zažive. Na neki uvrnut način izgleda da tržište i osnovni ciljevi energetske politike ne mogu da se uklope, ima stručnjaka koji smatraju da je čak nemoguće uskladiti tržišne odnose među proizvođačima u kupcima energije. Ipak, kao da nije pronađen, a možda i ne postoji, bolji način, pa se sve više insistira na razradi i primeni tržista.

Ako savremene ciljeve energetske politike svake zemlje razumemo kao nastojanje da se obezbedi sigurnost i stabilnost  snabdevanja, jer se bez uredne opskrbe energijom ne može zamisliti ni aktuelni život, ni razvoj, onda je tržište slaba poluga za to. A ilustracija je tržište nafte, deo energetike gde je tržište pustilo najdublje korene. Svedoci smo velikih turbulencija, kriza, političkih potresa pa i ratnih dejstava sa i oko nafte i obrnuto proporcionalnih rezulata: niti ima sigurnosti, niti dugoročne stabilnosti, niti tržišno regulisanih cena. Pokušaj da se tržište nafte na neki način preslika na sve ostale oblike energije, prirodni gas, ugalj, električnu energiju, nove i obnovljive izvore  upravo je u toku. U bazičnom delu, dugoročnoj sigurnosti i stabilnosti, već je jasno nije uspešan. A šta će dalje biti – videćemo.

Da bi se potpuno razumeli vredi poći od početka – uvođenje tržišta električne energije tumačeno je plemenitom idejom o eliminisanju političkog uticaja iz energetike, tj prepuštanje odluka stručnjacima i  ekonomskim zakonitostima. Govorilo se o sputavanju monopola, snižavanju cena, dostupnosti energetskih izvora… Baš onako kako se političari udvaraju biračima. Donošeni su zakoni, propisi, pravila, uz klauzule obavezne primene. A postignuto sve suprotno: rast cena, nesigurnost, nikad veći upliv politike u energetiku. Skeptici bi rekli da se sve više oseća ruka Velikog Brata, sile ili grupe zemalja koje bi da diriguju i upravljaju.

U Srbiji, paradoksalno, sa zakašnjenjm stiže čitav proces; dok smo se “opirali” primeni tržišta stvarajući potpunu zbrku cenovnih odnosa, sad smo došli u situaciju da uvodimo tržište. Srpska specifičnost je ignorisanje pariteta energetskih cena, sto je mozda jedini koristan plod tržišta energije. Tehničke i tehnološke karakteristike pojedinih oblika energije, kao što su kalorična, pardon dzulska, vrednost, način transporta, upotrebe, otpad, zagađjenja i sl mogu se relativno jednostavno pretvoriti u ekonomske vrednosti i cene. Uspostavljanje tih pariteta nije, naravno, apstaktan cilj, njime se stimuliše ili destimuliše korišćenje pojedinih oblika energije, prilagođava potrošnja prirodnim uslovima i bogatsvima zemlje, utiče na spoljnotrgovinski bilans, štiti ili zagađuje okolina itd. Pariteti jesu izvedeni iz nafte – cene prirodnog gasa se formiraju tako što prate kretanje cena nafte, a sve ostale vrste, u osnovi, prilagođavaju se nafti. Ali, bez toga nema uređenog tržista energije.

Ova godina ce se utrošiti na uvođenje tržišta u Srbiji, tačnije pripreme za taj postupak, jer od naredne znatan deo kupaca će na tržištu nabavljati energiju, a kroz neku godinu će svi doći u tu situaciju. Gledano generalno proizvođači energije će doći u bolji ekonomski položaj, dok će kupci platiti ceh. Danas u Srbiji jedino nafta i derivati posluju po tržišnim principima, zapravo od starta primenju “svetske cene”. Treba li to dovoditi u vezu sa stranim suvlasništvom u NIS-u? Već prirodni gas stvara ogromne probleme, jer se uvozni gas plaća 530 dolara za hiljadu kubika a u Srbiji je “priznata” cena od 420 dolara. Nastaje, razumljivo, gubitak koji se godinama uvećava kao državni dug, a koji ćemo jednom svi platiti. Greška deformisanog tržišta je što će to plaćati i oni koji ne koriste gas a u uređenom tržištu bi ga plaćali samo korisnici. Ugalj i elektroprivreda, kao izrazito domaći proizvođači, neće nadoknaditi višegodišnje ignorisanje u cenovnoj politici, ali bar neće nastaviti akumuliranje gubitaka i sputavanje razvoja.

Mada smo u izbornoj godini proces uvođenja tržišta u energetici neće stati. Nadajmo se! Ne samo zato što imamo međunarodne obaveze i sopstvene odluke i zakone, nego i zbog poređenja i utvrdjivanja gde smo u odnosu na druge.

Dragan Nedeljković

19. 01. 2012.

Ne tako ministre !

Odvažio se ministar rudarstva da javno saopšti kako će Srbija iz škriljaca da proizvodi 600 hiljada tona nafte godišnje i sva sredstva informisanja to objaviše. Ne mešajući se u stručnu spremu aktuelnog ministra rudarstva, ni političke kombinacije po kojima lekar postade ministar sektora rudarstva, usuđujemo se da mu javno poručimo da se tako ne radi. Nema sumnje da mu je neko, sa stručnim kvalifikacijama ili bez dovoljno znanja svejedno, takvu informaciju saopštio i da je pogodno vreme za sejanje optimizma.

Ipak, rudarstvo je oblast za koju se zna od kada postoji srpska država, čak i pre njenog nastanka, vekovima je bila značajan proizvođač, mnoge industrije su nastale iz ruda, pa je znanje bogato i cenjeno i van granica. Da se ministar podrobnije raspitao lako bi saznao da se iz škriljaca ne dobija nafta, da se ležišta kakva se u Srbiji nigde ne koriste, da je postupak ekstrakcije skup i prljav, da se u celom svetu proizvodi koliko naš ministar najavljuje za Srbiju i još mnogo stručnih i ekonomskih pokazatelja. Uostalom, pre dvadesetak godina, dok smo bili pod sankcijama, tadašnja vlast je našla najveće i najbogatije lezište nafte u Evropi a od toga nikad nista nije bilo. U sličnu kategoriju spadaju i nedavne vesti o gradnji najveće solarne elektrane na svetu.

Suštinski problem nije u ministru i izjavama koje se lansiraju kao optimizam državnog razvoja i bogatsva. Problem je kako takve izjave nastaju. Nekada je o svakom nalazšstu, projektu, čak ideji da se nešto značajno otkriva i eksploatiše morao da se čuje glas struke. Pre objavljivanja u javnosti. Stručni saveti, stručne revizije bile su zakonska obaveza, a okupljali istaknute ličnosti, od akademika, naučnika do istraživaca, projektanata i zaposlenih u preduzećima.

Dragan Nedeljković

10. 01. 2012.

Nameti mogu – cene nikako

Grčka ideja da se isključuje električna energija svakome ko ne plaća porez jeste posledica velike finansijske krize, ali slikovito pokazuje raznovrstnost shvatanja o značaju redovnog snabdevanja u savremenoj civilizaciji. Bez “struje” je očigledno veoma teško, možda i nemoguće živeti, ona je postala nasušna potreba kao hrana, voda, vazduh. Otuda i šarolikost njenog korišćenja u različite svrhe, počev od namere da se proglasi za osnovno ljudsko pravo, pa sve do kazne za izbegavanje poreskih obaveza. Te i mnoge druge osobine električne energije zaokupljaju najviše državne organe i političare u celom svetu da sigurnosti snabdevanja i dugoročnoj stabilnosti pridaju izvanredan značaj, posvećuju svoje aktivnostii, razvijaju međunarodnu saradnju.

A pri tome temeljni mehanizam je ujednačavanje uslova tržisnim privrednim odnosima. Kako na strani proizvodnje, gde ekonomski interes mora stimulisati ulagače, tako i na strani potrošnje, gde racionalno koriscenje dobija primat. Ekonomsko vrednovanje energenata je iniciralo aktivnosti na efikasnoj upotrebi energije i, zapravo, počelo višestrukim poskupljenjem nafte pe nekih četrdesetak godina. Već tada se u stručnim analizama ustanovilo da je efikasnost potrošnje jedan od najznačajnih “izvora” energije. A od tada postignuti su impresivni rezultati, pre svega u najrazvijenijim zemljama. UE Japanu je “usteda” čak 37 posto, uz dinamičan razvoj nauke i privrede, novih tehnologija i uređaja, a od evropskih zemalja najefikasnije su Švajcarska, Norveška, Danska…

Mada su srpski stručnjaci još na početku tvrdili isto – da je efikasno korišćenje energije veoma značajan energetski resurs – tim pre što se veliki deo energije uvozi, posle toliko decenija smo na istoj konstataciji. Grubo bi bilo reći da ništa nije rađeno, ali je činjenica da su rezultati mršavi. Uzrok je toliko očigledan da je pravi fenomen kako ga niko od nadležnih ne vidi. Električna energija ni danas nije roba, propisane cene kao da nemaju nikakve veze sa tržistem i ekonomskim zakonitostima. Da li je podatak da su cene električne energije u Srbiji najnžze u Evropi za ponos ? Još tragičnije deluje podatak da su samo jednom, u vreme Saavezne vlade Ante Markovica i to vrlo kratko cene bile na evropskom proseku.

Kako god merili domaću potrošnju energije, po jedinici GDP, stanovniku, domaćinstvu, kvadratu stanova i kuća, uvek je zaključak sličan – neefikasni smo, pravi rasipnici. Nije reč samo strukturi potrošnje, tehnološkom stanju i angazovanosti privrede, čak ni o urbanizmu i arhitekturi, odnosno gradjevinarstvu i materijalima. Reč je, pre svega, o odnosu, ekonomiji, kulturi. Apelima se ne može pobuditi štednja, racionalnost, efikasnost, ekonomski interes je primaran za svakog potrošača.

Kad to postane način ponašanja za sve mogu se očekivati rezultati. Još u ovoj godini očekuje se donošenje zakona o efikasnom korišćenju energije, a potom i čitavog niza propisa i standarda za njegovo sprovođenje. Karakteristično je da se predvidja i osnivanje Fonda za energetsku efikasnost u koji bi trebalo da se slije oko 5 miliona evra godišnje. Čim se za to saznalo pojedini resori i pollitičke partije su postale zainteresovane da upravljaju fondom. Osim nadležnog ministarstva za energetiku i nekako prirodne Agencije za energetsku efikasnost (koja je jedva opstala) i druga ministarstva hoće o tome da vode računa. Još zanimljivije je kako se predviđa punjenje fonda – nametom tj. Dodatkom na cene električne energije. Istina predviđeni su i dodaci na derivate nafte i druge oblike energije, oporezivanje uređaja koji neefikasno troše energiju i sl. Ali, cene niko ne pominje. A šta efikasno korišćenje može značiti primer je zamena semafora na stadionu Partizana – pored nove tehnologije i vidljivijeg semafora nov će trošiti 70 posto manje elektrčcne energije.

Dragan Nedeljković( list "kWh")

27. 12. 2011.

Muke s gasom

Nekoliko decenija u većini zemalja sveta vlada uverenje da je prirodni gas energent ovog veka, sklapaju se međudržavni ugovori, grade gasovodi, zaključuju krupni poslovi. Postoji čitav niz argumenta za favorizovanje upotrebe prirodnog gasa, od raspoloživosti i dugotrajnosti utvrđenih rezervi, preko znatnog manjeg zagađenja okoline pa sve do ekonomičnosti transporta i korišćenja (u poređenju sa ugljem i naftom, naravno). Po principu - videla žaba da se konji potkivaju pa i ona digla nogu - i u Srbiji su pravljeni projekti gasifikacije, građeni gasovodi, pravljeni planovi upotrebe gasa u mnogim oblastima. Kad je lansiran projekat Južni tok, gasovod koji će proci kroz Srbiju, a služiti transportu gasa iz Rusije za evropske zemlje, izgledalo je da ćemo vrlo brzo stići druge zemlje u kojima je gasifikacija poodmakla.

Paradoksalno gas je u Srbiji umnožio energetske probleme i stvorio nove. Od sistemskog pristupa, gde se umesto državnog vlasništva nad magistralnim gasovodima pojavilo više vlasnika, do politike cena, gde se “odobrenim cenama” ne pokrivaju ni troškovi nabavke gasa. A u međuprostoru nastalo je pravo šarenilo “rešenja” za dovođenje gasa u industriju, gradove, domaćinstva. Otuda i potpuna raznolikost u korišćenju prirodnog gasa u Srbiji u poređenju sa drugim zemljama. Industrijski potrošači gasa u Srbiji mogu se, maltene, nabrojati na prste jedne ruke – u drugim zemljama gas je osnovno i najviše korišćeno gorivo. Slično je u domaćinstvima u okolnim zemljama, ljudi se greju, greju vodu, kuvaju na gas, a u Srbiji od gasa odustaju i oni koji su ga uveli u kućne instalacije. Istina, i pored masovnog napuštanja gasa Srbijagas sve češće započinje gasifikaciju gradova i naselja. U mnogim zemljama gas se masovno koristi za proizvodnju električne energije kroz kombinovana postrojenja toplote i struje, u Srbiji tako proizvedena električna energija je bar duplo skuplja od prodajne cene ?

Ipak, najavljuje se gradnja novih termoelektrana na gas u čitavom nizu gradova. Niko se ne obazire na jednostavnu činjenicu da je takva struja preskupa. A suština, ne samo ovog problema, je u politici cena energenata, zapravo odsustvu pariteta i tržišnog pristupa. Jer, način određivanja cena gasa direktno utiče na masovno korišćenje električne energije za grejanje. Jednostavnije rečeno visoke cene uvoznog gasa nisu problem, problem su niske cene struje. I to remeti sve bilanse, preopterećuje elektroenergetski sistem, primorava na uvoz električne energije i bukvalno nanosi štetu ekonomiji zemlje.

A možda je problem znatno veći, iako se o njemu ne govori. Poslednjih nekoliko godina u Srbiji se troši oko 2 milijarde kubika gasa godišnje, a iz Srbijagasa najavljuju novi ugovor za uvoz 5 milijardi kubika godisnje. Kako nema izgleda da se tolika količina gasa potroši u Srbiji spas moze biti gradnja novih elektrana. Projektom Južni tok za Srbiju je predviđeno nekih 4 milijarde kubika godišnje. Zajedno, dakle, potrošnju bi trebalo povećati 2,5 puta ! Kako ?

Dragan Nedeljković

17. 12. 2011.

Suša nanosi štetu ?

Uticaj klimatskih promena na energetsku bezbednost je tema okruglog stola, održanog u petak. Iako su iz EPS-a saopšteni podaci o štetama koje trpe zbog smanjenih dotoka vode, ispostavilo se da niti ima klimatskih promena, niti bezbednosti energetskog snabdevanja u zemlji Srbiji.

EPS se, istina,  našao u nevoljama: pogoršana hidrologija u drugoj polovini godine (u prvoj je hidrologija bila na proseku) primorala je na angažovanje skupljih proizvođača električne energije i povečan uvoz, što je koštalo i po 2 miliona evra dnevno. Iz protočnih hidroelektrana dnevno je smanjena proizvodnja za 25 posto, a vrednost tog “manjka” je čak 165 miliona evra. Ipak dobra proizvodnja uglja, maksimalno angazovanje termoelektrana i uključivanje gasnih postrojenja, uz uvoz, održava sistem i podmiruje sve potrebe. Čak se sa malo padavina situacija poboljšala. Tome je doprinelo i neuobičajeno toplo vreme početkom decembra, odnosno snižavanje potrošnje u poređenju sa prethodnim mesecom.

Nevolje, medjutim, tek mogu nastati. Ukoliko naglo zahladi nikakve padavine nece poboljsati dotoke vode, zemlja će upiti vodu ili će se kao sneg i led zadržati na planinama. A to može potrajati, dok potrošnja bude drastično rasla. Niko se ne usuđuje da prognozira šta će tada biti, tim pre što u regionu nema viškova energije, gotovo sve zemlje traže uvoz.

Hidrologija, odnosno klimatske promene, ipak zaslužuju seriozniji pristup. Ako nista drugo da bi se prekinulo sa neodgovornom praksom “pravdanja” za sve nevolje drugih, bilo stranih neprijatelja, bilo prirodnih pojava. Zar sneg svake zime ne iznenadi putare, zar hladnoća nije “opravdanje” kad nema grejanja, zar suša nije “krivac” za manje prinose u poljoprivredi, neobradjene njive …? Odvajkada su prirodne pojave poznate i proučene, organizovane države blagovremeno deluju i umanjuju njihove efekete, ako ih ne mogu baš eliminisati. Još u Bibliji je zapisano smenjivanje sedam debelih i sedam mršavih karava, tj smenjivanje kišnih i sušnih razdoblja. U prvim sve uspeva, radja ima obilja, u drugim je oskudica. A to su razdoblja dobre i lose hidrologije na Tigru i Eufratu, rekama uz koje je stvarana ta civilizacija. Radovi istaknutog srpskog stručnjaka za vode dr Mirka Melenrijevića pokazuju da se slični ciklusi voda smenjuju na Nilu svakih 11 godina, odnosno da svaki sliv velikih reka ima svoje cikluse obilja i nestasica vode. Za sliv Dunava, u kome je gotovo cela Srbija, ciklusi traju približno 30 godina – svakih l5 godina imamo “dobru” a potom isto toliko “lošu” hidrologiju. Ako bi se protok Dunavom u Đerdapu prikazao grafikonom dobije se cik-cak linija, beleži se od 1837. godine, pa je jednostavno utvrditi kad ce se pojaviti nevolje.

Uostalom, sve se ponavlja u pravilnim razmacima, uz minimalna odstupanja, nikakva novost, ni klimatska promena nije ovogodišnje smanjenje dotoka. Nevolja je što će potrajati. Kad se, pre tridesetak godina, slično desilo EPS je pustio u pogon novu termoelektranu sa 620 MW instalisane snage i nije bilo nikakvih problema u snabdevanju električnom energijom. Ovoga puta nema nove elektrane, a da je u međuvremenu izgradjena jedna termoelektrana i eventualno reverzibilna hidroelektrana Bistrica (koje su bile u planovima razvoja) ne bi osetili posledice suše.

Dragan Nedeljković

 

7. 12. 2011.

Milijarde pred izbore

Postoji nepisano pravilo političkog delovanja u Srbiji – pred svake izbore počne takmičenje u obećanjima koja će partija, kad dođe na vlast, obezbediti više stranih investicija, ulaganja koja će nam doneti nova zaposlenja, veći standard, bolji život. Sad je, izgleda, u modi ulaganje u energetiku, posebno u elektroprivredu. Sa svih strana sveta, iz svake iole poznatije države, neka stranka će dovesti investitore, koji će graditi elektrane. Ulaganja se mere milijardama evra ili dolara. Uzgred, ne znam da li ste primetili da su milijarde nekakv svetski hit, i to ne milijarde nego stotine i hiljade milijardi. Bilo da se govori o dugovima, pomoći u prevazilaženju krize, ulaganjima ili samo potrebama pojedinih zemalja da stanovnici normalno žive milijarde su sume koje se pominju. U Srbiji pamtimo da smo takoreći nedavno svi bili milijarderi, a nikad lošije i teže nismo živeli, prodavnice su bile prazne, benzinske pumpe zvrjale, sve što se moglo nabaviti išlo je kroz šverc…inflacija se nije mogla ni iskazati manjim brojkama. Ide li svet u tom pravcu ?

Da se mi ipak vratimo domaćem terenu i ulaganjima u elektroprivredu. Nema sumnje da su ulaganja u energetiku, konkretno otvaranje rudnika, gradnju elektrana i svih potrebnih objekata snažan ekonomski impuls za privrednu aktivnost. Od istraživaca, projektanata, mašinogradnje do građevinara i montažera svi delovi dobijaju uposlenost, stvaraju novu vrednost, upošljavaju ljude… Činjenica je, međutim, da su domaći političari to jednostavno zaboravili pre nekoliko decenija, da se slovom i brojem ništa ne gradi, niti je počelo da se gradi bar tridesetak godina. Da li je uzrok neznanje, neobaveštenost ili samo nedostatak para ? Ima li u tom ludilu (a zamrzavanje razvoja kroz decenije, uz stalni rast potreba samo tako se može krstiti) ima nekog sistema, kako se sve češće čuje među stručnjacima ?

Ako je stvarno dogorelo do nokata, ako se moraju graditi novi objekti, zašto su potencijalni investitori, ili strateški partneri kako se moderno zovu, partneri političkih partija, a ne elektroprivrede. Jer, svaka politička partija kao da ima svog ljubimca, stranu zemlju sa kojom će obezbediti nove milijarde ulaganja. Čak su se koalicioni partneri iz aktuelne vlade razdvojili, svako šalje svoju delegaciju u pojedine zemlje, ili ima drugu kompaniju sa kojom pregovara. Još jedna bazična činjenica o gradnji velikih elektrana ide u prilog tezi da su to predizborna nadgornjavanja bez stvarnih efekata. Ako se i zaključi neki ugovor i konkretizuju objekti potrebno je osam do deset godina da se stave u pogon. Dakle proći će još bar dva izborna ciklusa pre nego što se neko obećanje realizuje.

A suštinske činjenice o dolasku stranaca sa milijardama ulaganja u nove elektrane niko ne pominje. Prvo ta srpska elektroprivreda je već decenijama sputana, pre svega ekonomskim položajem, načinom upravljanja i propisivanjem cena kao sredstvom za očuvanje sve ugroženijeg standarda stanovništva. Cene struje u Srbiji nisu samo najniže u Evropi, nego ne dostižu ni polovinu cena u okolnim zemljama, a poređenje sa razvijenim zemljama je sramotno za nas. Na papiru, po političkim opredeljenjima, živimo u tržišnoj privredi, a jednoj od najzanačajnih privrednih grana uskraćujemo tržište. I ko će od ozbiljnih stranaca želeti da ulaze u objekte koji će stvarati gubitke ? Ili, još gore, energija koju proizvedu stranici koštaće višetruko više od domaćih proizvođaca. Već imamo primere da za ugovaranje sa strancima nemamo stručnjake (prodaja većeg dela NIS-a) čak ne samo da neznamo da pišemo te međunarodne ugovore, nego ne umemo ni da ih čitamo. Svež primer je opet NIS- ugovoreno je da Rusi kupe 51 posto akcija i da ulože približno toliko u modernizaciju rafinerija, skladišta, pumpi… Modernizacija je u toku, ali se plaća iz dohotka (profita) a niko ne pita gde je ostatak ugovorenih ulaganja. Poslovanje NIS-a je takođe primer šta se može desiti ako se obećanja o stranim ulaganjima realizuju. Ne samo da se cene slobodno formiraju, nego se i većim crpljenjem domaćih nalazišta stvara profit koji nadmašuje ulaganja. Gorko je saznanje da smo mogli sami osposbiti NIS, da imamo stručnjake i znalce, ali su političari i partije upravljali i stvarali gubitke tamo gde ih niko ne stvara.

Još teže pada činjenica da su stručni i ozbiljni ljudi sačinili predlog kako da se pokrene ciklus ulaganja u elektroprivredu, kako da sami gradimo nove objekte, ali niko neće ni da razgovara o tome. Nikada nisam verovao u teorije zavere, neprijatelja koji su se urotili protiv nas, i danas smatram da svoju sudbinu držimo u svojim rukama. Crv sumnje ipak radi, postoji li zaista strategija, namera, svesno delovanje da ostanemo u mraku.

Dragan Nedeljković

 

28. 11. 2011.

Apeli 

Mogu li se apelima za racionalno korišćenje energije sprečiti redukcije u narednih mesec-dva dana?  Ozbiljnim ljudima pitanje deluje besmisleno, jer se unapred zna odgovor, ali vladina grupa za snabdevanje energijom i energentima, izgleda, nema drugog mehanizma delovanja.  U celom regionu energetska situacija je drastično pogoršana drastično smanjenim dotocima vode, svi pokušavaju da obezbede uvoz, rastu cene i transportni troškovi...preduzimaju se mere sprečavanja ozbiljnije krize. Elektroprivreda Srbije još nekako izdržava: termoelektrane rade punom parom i proizvode više nego ikada, proizvodnja je veća za 4,2 posto, ali je hidrologija potpuno zakazala, hidroelektrane jedva proizvode polovinu, a nekim danima tek deset posto uobičajenih količina.Istina, dnevno se uvozi 500-600 megavata (pri čemu se plaća duplo ili tri puta skuplje nego sto se prodaje) ali su prognoze vrlo nepovoljne. 

U naredna dva meseca ne očekuje se poboljšanje hidrologije, a predstoje praznici kad je potrošnja u Srbiji najveća. Možda će u decembru biti neophodan uvoz od 800 megavata, ukoliko se pronadje prodavac (sem Bugarske sve zemlje regiona uvoze i traže još veće količine). Dotoci vode za hidroelektrane su na nivou 1983. godine, najlošije u prethodnih 80 godina, a ima nagoveštaja da će se stanje produžiti i pogoršati. Razlika, ipak, postoji – te godine u pogon je ušla najjača domaća termoelektrana TENT B, a sada nema šta da se aktivira. 

Uprkos svemu ne najavljuju se redukcije, ne samo zbog izuzetnih napora u EPS-u (rad TE, proizvodnja uglja) nego i zbog relativno sigurnog snabdevanja toplana mazutom i prirodnih gasom.Niko se ne usuđuje da prognozira sta ce biti ako neki značajniji kapacitet u termoelektranama ispadne iz pogona. 

Niko, takođe, ne pominje koliko će sve zajedno koštati. A račun će stići, neizbežno. Razumljivo je da vlast, pa ni radna grupa za sigurnost snabdevanja energijom, ne može ništa protiv vanrednih prirodnih okolnosti kakve su smanjeni dotoci vode. Ali se, isto tako razume, da odgovorni ljudi kalkulišu i spremaju se i za vanredne situacije. Najbolji lek je, naravno, stvaranje rezervi, zaliha, skladišta, što je odlika i sve češće zakonska obaveza razvijenih zemalja. Moze li se za trenutak zamisliti da li bi opasnost postojala da je izgradjena bar jedna termoelektrana u prethodnih nekoliko decenija? Ili da je bar obuzdan rast potrošnje električne energije ekonomskim merama? Nema zemlje u kojoj je grejanje „na struju“ najjeftinije kao što je u Srbiji već decenijama. A to je razlog što je svake zime potrošnja najveća i stvara probleme. Uređene zemlje su davno takvo korišćenje električne energije proglasile za energetski zločin, iz mnogo razloga.

 

Dragan Nedeljković

18. 11. 2011.

Otktivanje tople vode

Otkrivanje tople vode je irončcna uzrečica kojom se označava da je nešto već davno i dobro poznato. Ovoga puta, medjutim, reč je o bukvalnom smislu: Bojan Pajtić, u ime Vlade Vojvodine i Krili Kravčenko, u ime NIS-a potpisali pre neki dan memorandum o saradnji po kome će NIS bušiti zemlju i tražiti izvore topple ode, a zajedno sa Vojvođanskim institucijama razvijati poslove njenog korišćenja. Pominju se poljoprivreda, turizam, banje, grejanje naselja. A može se dodati još niz drugih delatnosti kojima se otvaraju radna mesta, obezbeđuje stvaranje novih vrednosti, zaštita životne sredine itd.

I simbolički i suštinski vest je značajna, mada izaziva neku vrstu duševne boli. Zar je trebalo čekati da se pojave Rusi, spremni da razvijaju raznovrsne poslove, ne samo sa naftom i oko nafte, da bi se stiglo do memoranduma ? Tim pre što NIS već decenijama buši zemlju, traga za naftom, gasom i toplom vodom, ali od tople vode je imao samo štetu. Na prste jedne ruke se može nabrojati da su otkrivena nalazišta korišćena, dok su kod većine potpuno ignorisana i zapuštena. Čak šta više NIS je po zakonu morao da ogradi i zaštiti takva nalazišta, a onda su lokalni stanovnici bukvalno pokrali ogradu, a su inspektori naplaćivali kazne i primoravali NIS da ponovo ograđuje…i tako više puta.

A istraživači, takođe decenijama, ubeđuju nadležne da postoji veliko prirodno bogatstvo u geotermalnim izvorima u Srbiji (nejasno je zašto će se raditi samo u Vojvodini) da se može relativno jeftino i visestruko koristiti. i sve je ostajalo na priči, uz brojne administrativne i mentalne prepreke. Zašto je i kako nadležnima bilo lakše i jednostavnije da uvoze energiju, naftu, gas ili ugalj, umesto korišćenja sopstvenih resursa teško je objasniti u kratkom osvrtu. Ako j ovo prvi korak ka promeni shvatanja zaslužuje svaku podršku.

DN

17. 11. 2011.

Energetska raskrsnica

Zarobljanici gasnih ujdurmi

Srbija traži da bude smanjena cena tranzita ruskog gasa kroz Mađarsku, jer je ona šest puta veća za Srbiju nego za bilo koju drugu zemlju u okruženju?! Teško da u ovo ko poveruje, ali je tačno. Potvrdio je to i direktor Srbijagasa Dušan Bajatović 15.novembra i  izjavio  da bi u narednih mesec i po dan to moralo da se  reši, jer cene tranzita gasa preko Mađarske sada iznosi oko 30 dolara za hiljadu kubnih metara!
Veli on da ako se u naredne tri do četiri nedelje ovo pitanje ne bi rešilo na obostranu korist, Srbijagas će biti prinuđen da pomoć potraži na Međunarodnom sudu pravde u Strazburu, jer nema osnova da se transport preko ove susedne zemlje već  13 godina Srbiji naplaćuje po enormno visokim cenama.
Pošto je već izvesno da su Mađari pokazali razumevanje da se ova nenormalna cena za transit gasa umanji, sada još ostaje da se odgovori na izuzetno važno pitanje ko je i zašto dozvolio da se zbog ovog tranzita bespotrebno odlije za 13 godina verovatno i stotinu miliona dolara, a da se prvi put sada reaguje. I prethodni direktori su sve to dobro znali, a bogami  dobar deo javnosti. I Bajatović je to znao verovatno već prvog dana njegovog trogodišnjeg boravka u Srbijagasu, ali je valjda to sada deo predizbornih marifetluka, kao i najava da će nam Gasprom smanjiti cenu gasa za 10 odsto. Zar i to nije moglo ranije da se uradi, jer su takve benefite od Gasproma neke zemlje bogatije od nas već dobile!
U ugovor s mađarskim MOL-om o tranzitu gasa od pre 13 godina uvedeni su i penali za svaki kubni metar nepreuzetog gasa, kao i desetak dopuna, koje su listom bile na našu štetu.
Neće biti da je samo transit gasa kroz mađarsku jedini krivac i da, bože moj, nemamo drugi pravac, pa moramo da trpimo. Moglo je tu ovih godina mnogo šta da se uradi i da ne doguramo dotle da Srbija plaća najskuplji gas u regionu. Nisu li prisni odnosi i simpatije naših gasadžija prema ruskom izvozniku gasa još ranije mogli bar malo da nam olakšaju situaciju, nego se o tome tek sada priča, kada je “voz otišao”!  Jer, epilog  je masovano napuštanje korišćenja gasa u domaćinstvima i pored cene koja je i sada ispod realne i čeka budžetska podupiranja. Sasvim je izesno da bi realna cena gasa gotovo potpuno oterala potrošače u domaćinstvima sa ovog energenta. EPS već sada beleži veliki priliv  bivših gasnih mušterija, a očekuju se i novi, pa ćemo uskoro, “potpomognuti” velikom sušom imati priličan haos u elektroenergetskom sistemu. Jeste da je već sve počelo da se stavlja u funkciju predizbornih kalkulisanja i  mešetarenja, ali je sigurno da će u najskorije vreme morati da se rasvetli kako smo i zašto postali zarobljanici gasnih ujdurmi i razume se ko je za to kriv!

Dragan Obradović

 

27. 10. 2010.

Ignorisanje realnosti

Odluka o poskupljenju prirodnog gasa od 1. novembra nije nikoga zadovoljila, a još manje rešila hronični problem grejanja tokom zime. Srbijagas, koji je poskupljenje tražio, i dalje ima značajnu razliku između nabavne cene gasa koji uvozi i prodajne cene koja mu je odobrena, čak 16 dinara po kubiku po računici koju je izneo Dušan Bajatović, a to znači da se mora ponovo zaduživati da bi izmirivao obaveze prema dobavljaču. Do sada stvoreni dugovi dostigli su 640 miliona evra pa niko ne ume da napravi računicu kada i kako će se ti dugovi izmiriti. Bez obzira kako se poslovodstvo Srbijagasa dovijalo da bar naknadno naplati od potrošača zaostale iznose (preuzimanje upravljanja raznolikim firmama izaziva nedoumice, ali ne daje rezultate) nema preduzeća koje može prodavati bilo koju robu ispod nabavne cene.

Na drugoj strani, kod potrošača, problem je još složeniji. Individualni kupci pripremaju bunt, napuštaju gas kao energent i uglavnom se orijentišu na električnu energiju, dok se toplane “bore” za poskupljenje centralizovanih sistema grejanja. Gde god se to pomene nastaju protesti, a “rešenja” u nekim gradovima jasno odslikavaju ukupno stanje i shvatanje toplotne energije. U Beogradu, na primer, gradska vlast najavljuje poskupljenje ali ne u celosti, jer će deo poskupljenja gasa “pokriti” grad. A to znači da će svi plaćati udobnost i komfor privilegovanim stanovnicima do kojih je stiglo centralno grejanje. Da se razumemo: građani koji imaju radijatore, a takvih nije ni polovina stanovnika, neće plaćati punu cenu, ali će građani koji se sami greju plaćati i za one privilegovane (pored sopstvenih troškova za toplotu). Slična je tendencija i u drugim gradovima, zapravo to je pojava koja je prisutna vec decenijama.

Kako ni sa mazutom nije ništa bolje stanje, nisu vracene pozajmljene količine za prethodnu sezonu, ni plaćene potrošene u toj sezoni, preostaje da građane greje najveća srpska toplana – elektroprivreda. Uprkos najavama iz EPS-a da su pripremili sve objekte i potrebne zalihe uglja i vode tu može nastati najveca šteta; em je grejanje na struju potpuno neracionalno, em je problem sa cenama izraženiji nego kod gasa. Pitanje je, međutim, može li sistem izdržati tolika opterećenja, ne samo elektrane kao proizvođači, nego i vrlo ograničeni sistem distribucije. Taj sistem niti je projektovan, niti građen za grejanje stanovništva pa prekomerna opterećenja izazivaju havarije i kvarove i nanose ogromne štete.

Možda nije zgodan politički trenutak za suočavanje sa realnim stanjem energetike u Srbiji, konkretno toplotne energije. Pred izbore to posebno ne odgovara partijama na vlasti. Ali, ignorisanje realnosti ne doprinosi sređivanju stanja, naprotiv produbljuje problem i ostavlja ga u nadležnost buducoj vladi. A možda se to svesno i namerno radi da bi sutra neki novi ljudi, iz drugih partija, morali donositi nepopularne odluke.

Dragan Nedeljković

 

21. 10. 2010.

Govor na sastanku ministara Međunarodne agencije za energetiku (IEA)
Pariz, 18. oktobar 2011.

Aleksandar MEDVEDEV
Zamenik predsednika Upravnog odbora kompanije Gasprom,
Generalni direktor kompanije Gasprom Eksport

Uloga zemnog gasa u podsticanju energetske sigurnosti na globalnom nivou 

Verovatno biste se iznenadili ako – kao predstavnik najveće svetske gasne kompanije – zemni gas ne bih nazvao glavnim pokretačem energetske sigurnosti u budućnosti. Zapravo, danas ću ponoviti tu izjavu na našem sastanku ali ne samo zato što ja upravo predstavljam tu granu industrije.
Hajde da pogledamo stanje na globalnom energetskom tržištu. Poslednjih meseci najviše pažnje je privukao razarajući cunami koji se dogodio u martu na severoistoku Japana. Bio je to udarac ne samo na nuklearnu elektranu Fukušima. Ova tragedija zaustavila je razvojne planove nuklearnih elektrana širom sveta, mada ih, naravno, nije u potpunosti izbacila.
Pored ovoga, svedoci smo socijalnih i političkih nemira u nekoliko zemalja na severu Afrike i na srednjem istoku koji su eskalirali u oružane sukobe sa mešanjem stranih sila, kao što se desilo u Libiji. Ja sam poslovan čovek i neću davati političke ocene nego ću se obratiti sa ekonomskog stanovišta koji se odnosi na energetsku industriju. Da li su ovi događaji u jednom od najvećih regiona nafte i gasa u svetu doneli stabilnost na tržište? Naravno, odgovor je ‘ne’. Za sada, Libija je izbačena iz kluba dobavljača. Dugoročna nestabilnost, mogućnost širenja političkih nemira u druge zemlje regiona, sve ovo nameće rizik u snabdevanju tržišta energijom. Evo jasnog primera posledica dugotrajne nestabilnosti u tom delu sveta. Prema Američkoj upravi za informacije o energiji, Irak je 2002. godine, pre dolaska i stacioniranja američkih trupa koje su izvršile promenu režima, proizvodio dva puta više (uglavnom tečnog naftnog gasa) nego 2009, i nikada u ovom periodu obim proizvodnje nije se približio predratnoj cifri.
Kakve su alternative? Nažalost, obnovljivi izvori energije koje vlasti u Evropi aktivno promovišu kao lek u borbi protiv štetnih klimatskih promena još uvek su veoma skupi. Do sada, ovi izvori mogu proizvoditi značajne količine samo ako su potpomognute raznim vrstama subvencija, koje pak narušavaju konkurentnost na tržištu energenata. Sa trenutnim finansijskim problemima u Evropi, malo je verovatno da se obnovljivi izvori energije mogu smatrati, bar u ovoj fazi razvoja, glavnim putem ka stabilnoj i efikasnoj energetskoj formi.
Mora se takođe naglasiti da izvori nafte polako presušuju, a nova naftna polja su sve manje dostupna, pa otuda cena ‘crnog zlata’ raste. Na sve to dolazi i efekat velikog zagađenja od upotrebe nafte i naftnih proizvoda. Što se tiče uglja, njega ima u velikim količinama ali u on u principu nije čist i u ovom slučaju ekološko stanovište je opravdano.
Stoga je evidentno da od trenutno dostupnih izvora energije, jedino zemni gas, ako je suditi po njegovim karakteristikama, ima potencijal da poveća svoj udeo u kombinaciji izvora energije na globalnom nivou. On je bezbedan, ne zagađuje životnu sredinu i jeftiniji je od nafte pod istim pritiskom, rezerve gasa su velike – uključujući i zalihe gasa iz škriljaca koji mogu da stvore ravnotežu na nekim tržištima. U obliku tečnog prirodnog gasa, isporuke zemnog gasa mogu se proširiti, a kao motorno gorivo u ne tako dalekoj budućnosti moći će parirati nafti. Ukratko, gas ima pravo da bude prozvan gorivom 21. veka, posebno sa stanovišta njegovih ekoloških i ekonomskih prednosti.   
Uzmite na primer životnu sredinu. U pogledu troškova i kvaliteta, zemni gas nudi optimalno rešenje ciljevima koje je Evropska unija postavila u vezi sa smanjenjem zagađenja. Evropski forum koji se zalaže za primenu gasa čiji je i Gasprom Eksport član, sprovela je istraživanje u odbranu zemnog gasa i priložila rezultate koji sami govore za sebe.
Ako uporedite nekoliko scenarija za postizanje ciljeva Evropske unije u smanjenju emisije ugljendioksida, scenario isključivo zasnovan na obnovljivim izvorima energije mogu doprineti da se zagađenje smanji za 60% od planiranog do 2050. godine uz značajne kapitalne troškove. Dok po scenariju zasnovanom na upotrebi gasa, emisija štetnih gasova biće smanjena za 80% a Evropska unija će uštedeti 900 milijardi evra. Uz neizvesnosti koje se odnose na budućnost nekih evropskih ekonomija i nasuprot velikim ograničenjima budžeta, 900 milijardi evra nije suma koja bi se zanemarila.
Trenutno se mnogo govori o obnovljivim izvorima energije i to sa razumljivim entuzijazmom. Naravno, trebalo bi da se koristi i solarna, i energija vetra i vode. Ali u kom odnosu, po kojoj ceni i zarad čega je preporučljivo i razumno žrtvovati se?
Kao prvo, ne bismo trebali da zaboravimo da jedino u kombinaciji sa gasom koji se dobije i koji je u stanju da brzo i ekonomično ispuni i najveću potražnju, ovi nepredvidivi obnovljivi izvori energije mogu pružiti pouzdan, stabilan, održiv, dugoročan, i, što je najvažnije, ekonomski zdravo rešenje problemima u vezi sa potrošnjom energije.
Osim toga, mada bi bilo koji vredan projekat trebalo podržati na njegovom početku, uključujući i pomoć od strane države, važno je biti siguran da neće naneti štetu sličnim vrednim potezima. U tom kontekstu, želeo bih da pomenem trenutni model evropskih energetskih subvencija. Možemo predvideti da subvencionisanje jednog načina dobijanja energije, prioritetan pristup mreži i održavanje veštački niskih cena podriva podsticajne investicije u drugim vidovima dobijanja energije i može u potpunosti destabilizovati sistem. Jedna politička odluka može zasutaviti tok investiranjam, ali privlačenje investicija za popravljanje pouzdanog sistema snabdevanja koji je oštećen zahteva dosta truda, vremena i novca.

Verujemo da nema cilja, bez obzira koliko on bio plemenit i zdrav, koji opravdava narušavanje ravnoteže interesa svih učesnika na evropskom tržištu energenata, tržištu, molim vas da obratite pažnju, koje postoji već decenijama i u koje je dugoročno ulagano. Svih ovih godina, Rusija je pružala čvrst i stabilan doprinos održavanju ove ravnoteže. Mi smo usvojili, iskoristili i unapredili ugovorni model trgovine koji  su osmislili Holanđani, a po kom su interesi svih strana zaštićeni – i dobavljača, i kupca, i prevoznika, i operatera u infrastrukturi, i  investitora. Dugoročni ugovori koji su vezani za cenu nafte a koji omogućavaju osnovno snabdevanje iz Rusije, Katara, Norveške, Alžira i drugih izvoznih zemalja je upravo mehanizam koji štiti sve strane jer tržište gasa nije kao, na primer, tržište ribe, gde možete loviti, prodavati i profitirati u jednom danu a sve po ceni iznajmljivanja broda. Na tržištu gasa započinje se investiranjem u istraživanje i proizvodnju  na jednom kraju gasovoda, sa investicijama u gasovod celom njegovom dužinom, i sa investicijama u energetski utemeljene industrije i prateću infrastrukturu na drugom kraju. Naravno, ove investicije ne mogu se izvršiti bez jasne dugoročne sigurnosti u snabdevanju i transportu velikih količina gasa. Dugoročni ugovori pružaju takvu garanciju.
Ali, da li će zajmodavci dati novac za gasne projekte koji nemaju veze sa naftom? Poslednjih godina bilo je poziva da odustanemo od ovog mehanizma. Međutim, da li politika Evropske unije o razvoju infrastrukture ne podrazumeva obezbeđivanje upravo takvog ugovornog sistema? Ako ne razmišljate kao političar, svaki vlasnik i investitor u buduću infrastrukturu zainteresovan je za garancije na upotrebu te infrastrukture na maksimalni period. Pozivajući na razvoj infrastrukture, Evropska unija tako privlači pažnju učesnika tržišta upravo na taj problem za koji je dugoročni ugovor optimalno rešenje.
Osim toga, pod takvim ugovorom, predvidiva i poštena cena koja se formira da ne bi bilo manipulacija sama po sebi je vredna, posebno u svetu nemirnih dešavanja poslednjih godina. Zapravo, cena gasa prikačena je na alternative izvore energije koji se odnose na određena tržišta. Ovo omogućava dinamici gasa da održi trend i kad su drugi proizvodi u pitanju i takođe omogućava da svaka država posebno ne snosi posledice šoka cena roba i proizvoda koji nemaju nikakve veze sa tom ekonomijom.
Cena zemnog gasa koji se isporuči pod dugoročnim ugovorima a koji su vezani za cenu nafte skočila je tri puta za deset godina, kao i većina drugih dobara, osim možda zlata, srebra i nafte koji su poskupeli četiri puta. Dve i po godine užasno niskih spot cena u Evropi stvorile su iluziju da je gas zauvek izgubio svoju vezu sa naftom. Ovo nije tačno i nije se moglo dogoditi jednostavno zato što cene po ugovorima koji su vezani za cenu nafte služe kao merilo za određivanje cene na Kontinentalnom tržištu. Spot trgovina čak nije ni u stanju da da tržištu prave signale o cenama zbog malog obima i slabe likvidnosti. Kada tražite od proizvođača da se prebaci na spot cene vi nam zapravo prodajete ‘sat’ koji gotovo uvek pokazuje pogrešno vreme. Čak i u Severnoj Americi, gde, za razliku od Evrope, postoje stotine i hiljade nezavisnih kupaca i prodavaca gasa, što je preduslov za normalnu spot trgovinu, tržište se čini poremećenim. Cene u Americi su toliko niske da ne pokrivaju ni troškove poslovanja a, po našem mišljenju, ta situacija neće večno trajati. Situacija će se tamo vratiti u normalu i učiniće američko tržište ponovo atraktivnim.
Na drugim tržištima sistem dugoročnih ugovora i dalje osigurava energetsku sigurnost, kao i pouzdanost i fleksibilnost ponude po razumnim cenama. Glavni partneri grupe Gasprom shvataju to, inače ne bismo uspeli da ugovorimu preko 4 biliona kubnih metara gasa do 2035. godine.
Međutim, ovu sliku ipak zasenjuje jedan faktor. Zemni gas je postao talac geopolitike u kojoj je prisutna namerna demonizacija Gasproma – glavnog snabdevača “plavog goriva”. Ponekad se čini da čak i kad bi izvoz banana ili bakalara bio najveći izvor budžetskih prihoda Rusije, političke igre bi se igrale u tom polju
Ne mislimo da trenutno postoji problem energetske  bezbednosti u Evropi, koja predstavlja glavno izvozno tržište za Gasprom. Jednostavno nisu zadovoljeni ekonomski preduslovi. Tranzitna kriza u Ukrajini u 2006. i 2009. godini je bila veštačka, izazvana od strane političara, a ne od strane Rusije. I dalje postoje očigledni dvostruki aršini. Na primer, EU u pregovorima sa Ukrajinom o daljem širenju saradnje kao preduslov postavlja puštanje bivše premijerka Julije Timošenko na slobodu. Međutim, EU ne naglašava na nedvosmislen način da zahteva od Ukrajine da osigura nesmetani tranzit gasa od Rusije do Evrope. Prema tome, iz naše perspektive, kad god je energetska sigurnost u pitanju svedoci smo jednog iskrivljenog pristupa pod uticajem ideologija i politike.
Iz poslovne perspektive međutim gledamo na taj problem drugačije: u uslovima međusobne zavisnosti proizvođača i potrošača, neophodno je obezbediti harmoničan razvoj industrije gasa – proizvodnju, transport i potrošnju koji odgovaraju finansijskim, ekonomskim, ekološkim i drugim objektivnim kriterijumima. Naša strategija je pozitivna, kako kaže izreka, favorizujemo pristup u kome svako dobija. Tržištu treba omogućiti da reši probleme koji se pojave umesto da političari postavljaju veštačke uslove kako bi ih uklopili u svoje teoretske i nerealne šeme.
Danas se može čuti mnogo toga o tome da je potrebno da se suočimo sa ozbiljnim izazovom. Kako napraviti ravnotežu iznmeđu dve obaveze: prvo, garantovati sigurnost pouzdane i pristupačne energije i drugo, napredovati ka efikasnom i ekološkom energetskom režimu sa malom potrošnjom ugljenika. Otkriću vam malu tajnu: mi u Gaspromu imamo znanje; mi znamo kako to da uradimo. Zemni gas je više od prostog goriva za premošćavanje. To je najbolje rešenje za energetsku sigurnost i ekonomiju sa malom potrošnjom ugljenika u decenijama koje dolaze.
Siguran sam da će pobediti pozitivan pristup. Rad Međunarodne energetske agencije, koja je u svom nedavnom izveštaju skrenula pažnju na prednosti i ogroman potencijal zemnog gasa, mi dozvoljava da donesem upravo taj optimističan zaključak. 

20. 09. 2011.

I zakon i fond

Pomoćnik ministra za infrastukturu i energetiku Miloš Banjac saopštio nam je da je pripremljen Nacrt zakona o racionalnoj upotrebi energije, čim ga vlada usvoji biće upućen predlog u skupštinsku raspravu. Verovatno ne postoji čovek ili firma koja se bavi energijom koja će na ovu vest odahnuti – decenijama se predlaže i raspravlja da Srbija dobije takav zakon. i vrapci na grani već znaju da se energija u Srbiji rasipa, neracionalno koristi, da je potrošnja znatno veća (po jedinici društvenog proizvoda, domaćinstvu, bilo kako da se upoređuje) od  razvijenih zemalja, ali nijedna vlast i administracija nije uspela da obuzda rasipništvo. A kompletirana vest glasi da će se, najzad, formirati fond za stimulisanje efikasnije upotrebe energije – godišnje bi trebalo da se slije u fond 10 miliona evra !

Zakon donosi mnogo značajnih novina za proizvođace i korisnike energije:uvodi se princip gazdovanja energijom i obaveza stvaranja energetskog menadžmenta, kako za veće potrošače tako i za društveno-političke zajednice, propisuju se standardi potrošnje energije, stimulisanje štedljivih uređaja i oporezivanje rasipnika, stvaraju se uslovi za energetsku afikasnost prema direktivama EU, formira se Fond za energetsku efikasnost…

Uspostavlja se, takodje, tržište za usluge energetske efikasnosti, a očekuje se korenita promena navika i ponašanja u korišcenju energije, odnosno masovna primena programa i projekata za povećanje energetske efikasnosti.

Jos mnogo lepih i korisnih ideja i predloga uneto je u nacrt zakona. Izostavljena je, međutim, ključna činjenica – ekonomija energetike, preciznije politika cena energenata. Predlagači zakona, istina, polaze od predpostavke da se cene energije formiraju prema tržišnim kriterijumima, predviđaju da po tom principu deluju aktivnosti na efikasnom korišcenju energije. Močda i ovakvim zakonom ne može da se propisuje kakva će se politika cena voditi. U stvarnosti, međutim, cene energenata, pre svega domaćih proizvođača, nemaju nikakve veze sa tržištem a bez toga zakon će ostati mrtvo slovo na papiru.

Kako stvarnost izgleda najbolje ilustruju dva primera iz prakse. Već godinama pred grejnu sezonu prave se računice šta je najjeftinije za grejanje za stanovništvo. I uvek je to električna energija, istina ako se koriste TEA peći, noću. Ne mora čovek da bude ekspert ni detaljno upućena da bi znao koliko je to štetno, ukupno za državu i za proizvođače električne energije. Stručnjaci su davno okarakterisali upotrebu električne energije za grejanje kao energetski zločin. Može se jednostavno napraviti računica koliko se uglja za proizvodnju utroši, koliki deo energetske moći se pretvori u električnu energiju, a koliki se baci, koliki su gubici u transportu i transformacijama, da bi se uverilo kako su u pravu.

Drugi primer je prirodni gas. Srbijagas u desetak gradova sprovodi gasifikaciju, građani plaćaju učesće za dovod gasa, a mnogi od njih, koji već imaju instalacije napuštaju gas i prelaze na električnu energiju. Pri tome Srbijagas, po izjavi Dušana Bajatovića, duguje 640 miliona evra za kupljeni gas (krediti sa državnom garancijom i bez nje) iako stranom isporučiocu redovno izmiruje obaveze. Treba podsetiti da su pre 10 godina dugovi za gas iznosili 26o miliona dolara, da je to stvorilo velike državne probleme i ugrozilo snabdevanje tokom zime. Zatraženo je poskupljenje, ali problem neđe biti resen, a otvara se novi. Toplane, koje koriste gas, ne mogu da plaćaju obaveze, a sledi im nova cena gasa. Epilog svega ćemo tek videti.

Možda još treba pomenuti da i dalje niču nove zgrade sa kotlovima za grejanje stanova i poslovnih prostorija na električnu energiju. Nema zemlje u Evropi u kojoj bi takve zgrade dobile upotrebnu dozvolu.

Dragan Nedeljković

 

14. 08. 2011.

Čist gubitak na gasu

Kada je pre deset godina formirana prva vlada DOS-a, krštena u javnosti kao demokratska, zatekla je užasno stanje energetiike – bila je zima a nedostajalo je nafte, mazuta, gasa, električne energije, uglja…Iako su  neke evropske zemlje pritekle u pomoć, šaljući mazut za pojedine gradove i izvesne količine električne energije najveći problem su bili dugovi za energente. Najveći dug bio je Rusima za gas, čak 260 miliona dolara, pa je pretila obustava isporuka. Intervencijom tadašnjeg predsednika Vlade nekako je pregurana zima, dobijen gas i sklopljen novi aranŽman za snabdevanje.

Deset godina kasnije Srbijagas ništa ne duguje Rusima, uredno plaća ugovorene isporuke. Ali, plaća zaduživanjem kod banaka, komercijalnim kreditima ili uz državnu garanciju, a ukupan iznos duga je 634 miliona evra ! Kako koja faktura za gas stigne tako se dugovanja povećavaju. Niko se ne usuđuje da prekine plaćanje, jer bi to značillo prekid isporuka. Računica je jednostavna: Srbijagas nabavlja kubni metar gasa po 38,43 dinara, a prodaje ga za 30,70 dinara ? Srbijagas je, dakle, čist gubitaš voljom vlasnika, odnosno vlasti koje propisuju prodajnu cenu. Ukoliko gas uskoro poskupi za 10, tj. 15 posto gubitak do kraja godine će iznositi novih 131 milion evra, ukoliko ostane sadašnji nivo cena gubitak se uvećava za 143 miliona evra !

Poskupljenje koje se pominje očito ne rešava problem. Uzgred valja reći da je cena gasa u Srbiji među najnižim u Evropi, zapravo u Rumuniji domaćinstva plaćaju nizu cenu jer se miksuje uvozni i domaći gas. Ponašanje nadležnih nema potrebe komentarisati. Ipak, treba dodati da nanošenje štete Srbijagasu ne pogađa samo gasnu privredu nego i sve ostale proizvođače energije. Potpuno je poremećena odnos cena među energentima pa kupci energije, bilo koje vrste za koju se opredele, takodje trpe štetu. i to dugoročno. Jer, na kraju sve gubitke i sve poremećaje nema ko drugi da plati – sve će platiti potrosači.

Dragan Nedeljković

 

07. 09. 2011.

Kinezi nude

Krajem septembra trebalo bi da se potpiše ugovor o zajmu Kinske Exim banke za rekonstrukciju dva bloka u Termoelektrani Kostolac. Za upućene vest deluje bajato, jer se na potpisivanje ovog ugovora čeka duže od godinu dana, a radovi na blokovima uveliko obavljaju. Razlog odugovlačenja nije samo činjenica da se radi o obimnom dokumentu – uz rekonstrukciju elektrana obaviće se i ugradnja opreme za odsumporavanje, izgraditi deo pruge i pristanište na Dunavu – nego i čudno ponašanje nadležnih sa srpske strane. Reč je, naime, o kreditu pod specijalnim državnim uslovima, koje su Kinezi ponudili (na 15 godina, uz 3 posto kamate i počekom od 5 godina) još  prilikom posete Predsednika Srbije Kini za koji se gotovo niko od nadležnih u Srbiji nije ni interesovao.

Prvi deo tog kredita od oko 340 miliona dolara za rekonstrukciju termoelektrana Kostolac je svojevrsna ulaznica kineskih proizvođača opreme na srpsko tržiste, dok bi ukupni iznos od dva  puta veće sume (preciznije 718 miliona dolara) trebalo da posluži za nabavku, odnosno gradnju novog bloka elektrana u Kostolcu od oko 350 MW. Najveća državna firma u Kini za proizvodnju energetske opreme zainteresovana je, zapravo, za nove tremoelektrane i nudi tehnološki, ekološki i konstrukciono poboljšane mašine, cenom i kreditnim uslovima konkurnte poznatim evropskim proizvođačima . A to bi za Kineze bila prava ulaznica mašinogradnje ne samo na srpsko nego i na evropsko tržište. Inters i ulog su značajni što bi Srbiji denelo više prednosti.

Sve se događa u vreme u kome takoreći nijedan od tendera za nove tremoelektrane u Srbiji nije uspeo, jer se velike strane firme nisu ni pojavile, a za neke se stalno produžavaju rokovi. Istovremeno i domaći i strani analitičari prognoziraju ozbiljne probleme u snabdevanju električnom energijom, kako u Srbiji tako i u regionu. Ni predlozi uglednih kompanija i stručnjaka sa domačeg tla, kao što je Energoprojekt, da se EPS osposbi za samostalno investiranje i zaduživanje da bi se gradili novi objekti ne nailaze na plodno tle. Kao da je jedna od najznačajnih grana, kakva je elektroprivreda, potpuno zapostavljena iako se povremeno iz Vlade, Skupštine pa i samog Predsednika republike čuju tvrdnje da su ulaganja u energetiku prioritet i način izlaska iz krize, zapošljavanje i rast društvenog proizvoda.

Dragan Nedeljković

 

05.08.2011.

Primena zakona

Sedam godina je bio na snazi srpski Zakon o energetici pre nego što je aktuelna vlast ustanovila da treba doneti novi; dve-tri godine je pripreman da bi najzad u Skupštini bio usvojen novi tekst. I tokom izrade novog propisa i prilikom skupštinske rasprave naišlo se na bezbroj muka, prepreka, suprostavljenih stavova, ali je na kraju obezbeđena poslanička većina za usvajanje. No sad predstoje još veće muke – kako primeniti zakon, kako njegove odredbe pretočiti u stvarni zivot, odnosno obezbediti da energija postane roba na tržistu koja podleže ekonomskim zakonitostima.

Mada je jedan od najjačih argumenata za donošenje novog zakona bio usaglašavanje domaće regulative sa EU “da energetika ne bi bila smetnja u pridruživanju” ni tvorci zakona ni kritičari nisu pominjali osnovnu boljku energetičara i energetske politike Srbije. A to je presudni upliv političara, partija i pojedinaca, u odlučivanje, počev od projekata i izbora objekata do cena energije. Naravno onih iz vlasti. Iz čega je nastala čudna praksa da posle svakih izbora treba sve izmeniti, proglasiti prethodnike za nekompetente, nestručne, cesto i nesposobne, (pokrenuti i afere za malverazacije) pa postaviti svoje ljude na sve položaje, od upravnih odbora i direktora do ministara i agencija.

Ako su već hteli da kopiraju praksu EU (iako među državama članicama decenijama traje proces reformi energetike i sve zemlje ne postupaju isto) tvorci novog zakona su propustili da uvaže složenost energetske oblasti, odnosno potrebu da se regulisanje energetike u tržisnom smislu izvede ne jednim, nego kroz čitav niz zakona i propisa. Osnovni zakon o energetici, dakle, trebalo bi da reguliše delatnost, a posebni zakoni o tržistu električne energije, nafte i gasa, na primer, pobliže urede promet i ekonomske odnose prodavaca i kupaca. Naš novi zakon, kako su predlagači isticali, liberalizuje tržište energijom, ali je regulisanje energetskih delatnosti izostalo. Uostalom, mnogo muka u izradi zakona izrodilo je “usaglašavanje” sa važećim propisima drugih oblasti.

I, kako reče jedan od autora na predstavljanju zakona u Privrednoj komori Srbije, možda će kroz sedam godina neka nova vlast donositi nove propise i regulisati sve kako treba. A dotle? Još pre usvajanja zakona neki ugledni zvaničnici su javno predlagali da se primena zakona odloži. Naročito odredba o odlučivanju o cenama – umesto Agencije za energetiku da vlada odlučuje? Pošto je mandat aktuelne vlade pri kraju, predstoje izbori i formiranje nove vlade, gotovo je sigurno da se suštinski ništa neće promeniti. Bez obzira ko novu vladu bude formirao. Priča će se, verovatno, ponoviti i sve ostati u rukama vlasti. Za sada postoje samo nagoveštaji kuda to vodi: pošto se decenijama ništa novo ne gradi pojaviće se manjak energije, nove muke i veći troskovi. Samo zahvaljujući krizama, slabom radu privrede i padu standarda nestašice se još ne osećaju.

Dragan Nedeljković

 

20. 07. 2011.

Enigma cena

U javnost se plasiraju potpuno proizvoljne vesti, prave polemike  i oštra sukobljavanja oko cena energije svih oblika. Svež primer je najava Srbijagasa da će traziti poskupljenje prirodnog gasa: dok se zahtev priprema, uz obrazloženje da se uvozni gas mora plaćati a kompanija zbog toga uzima strane kredite, čak i neki distributeri gasa javno kažu kako nije vreme za poskupljenje. Zaviri li se u podatke može se ustanoviti da su “dugovi” za gas, odnosno krediti kojima se izmiruju obaveze dostigli pola milijarde evra, delom zato što je odobrena prodajna cena niža od uvoznih troškova, delom zato što mnogi kupci jednostavno ne plaćaju potrošeno. I to traje godinama. Neke toplane će zbog nagomilanih dugova postati vlasništvo stranaca. U međuvremenu, uz silne priče o zagađenju okoline, kao da je potpuno obustavljen proces gasifikacije, čak i mnogi potrošaci odustaju od gasa. Popuno suprotno do većine evropskih zemalja u kojima gas postao energent ovog veka. Samo u Srbiji se ne isplati proizvoditi električnu energiju iz gasa, iako je to daleko ekonomičniji i ekološki prihvatljiviji postupak u drugim zemljama.

Cene gasa u Srbiji su među najnižim u Evropi i problem nije u ceni gasa. Problem je u cenama električne energije, sa kojima se gas najčešće upoređuje. Tehnicki i ekonomski električna energija bi morala da bude višestruko skuplja od gasa, ali našom politikom cena (ako se ovo može zvati politikom) došlo se do obrnute situacija. Zapravo osnovni problem su cene uglja, jer se najveći deo električne energije proizvodi iz uglja. i domaća električna energija je, naravno, najjeftinija u Evropi. Opet zbog neekonomskih cena uglja.

Šta se, u stvari, dešava ? Ugalj je jedno od prirodnih bogatstava kojima zemlja rasolaže, kao i ostale mineralne sirovine, rude, šume, reke…U eksploataciji mineralnih sirovina, načinu njihovog korišćenja i vrednovanju stvara se nacionalno bogatstvo, upošljavaju ljudi i preduzeća…U svakoj zemlji to donosi  progres, razvoj, bolji standard – u Srbiji se prave gubici, a ostaje pustoš posle iscrpljivanja prirodnog blaga. Istovremeno niske cene, počev od uglja pa nadalje za sve oblike energije, su poziv na rasipništvo, smetnja svakoj akciji racionalnijeg korišćenja, prepreka novim tehnikama i tehnologijama. Pa zašto se decenijama vodi neekonomska politika cena energije ? Odgovor se, možda, može nazreti u konstataciji da nema razuma, znanja i odgovornosti kod onih koji odlučuju. Jer, kad bi postojale neke mračne sile, zaverenički krugovi i neprijaterlji države i naroda upravo bi tako nešto činili.

Čak  političari koji se deklarišu za tržisnu ekonomiju ne dozvoljavaju da se tržišni elementi zapate u energetici. Bolje rečeno ne ispuštaju iz ruku vlast i moć da odlučuju. Ne treba se, dakle, čuditi što se decenijama u energetrici ništa ne gradi, što prete ozbiljne nestašice i što potrošaci ne izmiruju ni osnovne obaveze. Vlast sve amenije i toleriše iako je u suprotnosti sa javnim deklarisanjem. Navodna briga o sirotinji, zbog koje se ne dozvoljavaju poskupljenja energije, je prevara, jer i građani koji mogu da plate prave cene uživaju blagodeti naopake politike. Tačnije ovim putem se siromaštvo povećava, broj siromašnih umnožava. A misija političara je, valjda, da budemo bogatiji, živimo bolje i možemo da izmirujemo svoje obaveze.

Dragan Nedeljkovć

18. 07. 2011.

Sedam ministara, nijedan objekat

Izgleda da je položaj ministra energetike u Srbiji najmanje siguran i moćan: čak sedam je promenjeno u predhodnoj deceniji a učinak svih je veoma mršav. Gotovo svi su reformisali energetiku, reorganizovali firme, uvodili tržišnu ekonomiju donosili zakone i propise a nigde nije zakopana nijedna lopata kao početak gradnje nekog rudnika, elektrane ili bilo kakvog značajnijeg objekta. Otuda ozbiljna pretnja nedostatka energije svih oblika. Kad bi, kojim slučajem, proradila privreda, povećala se proizvodnja i izvoz Srbija bi se suočila sa velikim manjkovima, pre svega električne energije, ali i gasa, toplote, čak i uglja, odnosno ogromnim izdacima za uvoz energije.

Pravo govoreći ljudi koji su se našli na funkciji ministra su, bar na početku mandata, hteli da urede energetiku na tržišnim principima, ali su morali više da slušaju političare nego stručnjake, tačnije one koji su ih postavili ili koalicije u kojima je formirana vlast. A koliko su uspeli, bolje rečeno nisu uspeli, kazuju podaci o poslovanju energetskih firmi, zastoj u razvoju, afere u energetskom sektoru, dugovanja za uvezenu energiju, krizni štabovi za snabdevanje svake zime, energetsko rasipništvo…

Pravo je čudo da elektroprivreda, čiji objekti su višestruko otplaćeni kroz višedecenijski rad, dakle, bez kapitalnih opterećenja, nije u stanju da ulaze i gradi nove objekte. Ništa bolje nije u rudarstvu, naftnoj industriji (do dolaska Rusa) gasnoj privredi, u toplanama. Zasto se vodi politika neekonomskih cena energije, pre svega domaće proizvodnje, kad je to u potpunoj suprotnosti sa tržišnim konceptom? Možda se može reći da tržišna privreda i za energetiku traži sposobne i stručne ljude u poslovodstvu kompanija, ljude spremne da donose odluke i rade ono što struka nalaze. Drugim rečima ne bi trebalo da odlučuju ministri i političari ali  im je poreklo isto – iz političkih partija i koalicionih sporazuma. Nikako, međutim, ne treba shvatiti da političare valja izbaciti iz energetike i sve će biti u redu. Energija, dovoljne količine, sigurno snabdevanje, je top tema savremenog sveta: nema skupa na kome nije u samom vrhu na domaćem ili međunarodnom nivou. Obama, Putin, Angela Merkl, Sarkozi ili Berluskoni su stalno angažovani oko energije, ali pri tome za njih rade čitavi timovi stručnjaka, dugoročno. Ove naše, dakle, ne treba odstraniti nego pridobiti za prave poteze.

Takav pokusaj sačinila je grupa iskusnih ljudi iz naše najuglednije kompanije. Predlažu da EPS i sve energetske kompanije hitno donesu odluke i počnu granju novih objekata. Tvrde da je pogrešno tragati za strateškim partnerima iz inostranstva, em se gubi vreme, em se na sve tendere prijavljuju gotovo nepoznate firme, a kompanije iz “prve lige” se ne prijavljuju. Uostalom ko bi hteo da bude partner gubitašima u nestabilnoj zemlji. Ako je interes stranaca da razviju poslove koristeći domaća prirodna bogatstva i zarade, zar nismo u stanju da to radimo sami ? Ova grupa ljudi tvrdi da imamo znanja, stručnosti, čak i ekonomsku moć da ponovimo nekadašnje podvige u gradnji novih objekata. Istina za to je neophodno omogućiti tržišno formiranje cena uglja i električne energije, prirodnog gasa i grejanja, baš kao što je omogućeno naftašima sa derivatima nafte.

Dragan Nedeljković

 

08. 07. 2011.

Aktivni Kanađani

Kanadska kompanija Reservoar Kapital Korporacija dovela je pre neki dan trideset predstavnika ozbiljnih investitora iz Kanade, SAD i Australije, vodala ih po Srbiji da bi im probudila interes za ulaganja u energetiku i mineralne sirovine. Samoinicijativno. Posle petodnevnog obilaska Bora i okoline, Vranjčke Banje, Brodareva i razgovora u Energoprojektu Kanađani su izrazili inters za ulaganja, zadovoljstvo što Srbija raspolaže značajnim potencijalima, mada nedovoljno korišćenim, obnovljivih izvora energije i solidnom stručnom bazom ljudi. Začudo ova poseta jedva da je zabeležena u javnosti, a ni zvaničnici se nisu pretrgli u uspostavljanju kontakta sa Kanađanima.

Rezervoar Kapital je već desetak godina aktivna u Srbiji, osnovala je posebnu kompaniju REV za energiju i deo za istraživanje mineralnih sirovina. REV je pribavio neophodne papire za gradnju dve hidroelektrane na Limu u Brodarevu, pri kraju je izrada projekata i priprema za početak radova, ali procedure i postupci traju previše dugo i stalno se nailazi na nove prepreke, kao da neko ne želi podizanje novih objekata. U istraživanja mineralnih sirovina je slično – i pored dozvola praktično ništa nije počelo.

Otuda čudi da su Kanađani aktivni i uporni, čak dovode druge kompanije. Očito je to praksa u zemljama tržišne ekonomije a ova akcija podseća na svojevremeni aranžman sa US Stilom za železaru u Smederevu. Amerikanci su se, naime, obavezali da svake godine organizuju posebne skupove za američke kompanije na kojima bi govorili o svom iskustvu rada u Srbiji. Održan je samo jedan takav skup, jer posle ubistva Djindjica i formiranja nove vlade u Srbiji niko više nije bio zainteresovan za takvu vrstu aktivnosti. A ni Amerikanci nisu imali čime da se hvale i privlače druge kompanije.

Zna se kakva je situacija sa ulaganjima stranaca u Srbiju. Ulaganja su nedovoljna, tačnije znatno ispod očekivanih od pre desetak godina. Ima, naravno, više razloga za to, ali pažnju zaslužuje oblast u kojoj sve zavisi od naše vlasti i njihove aktivnosti. Iako imamo sijaset institucija, počev od agencija do ekonomskih diplomata, konkretni poslovi se sklapaju direktnim kontaktima kompanija, najčešće.

Kanadjani, inače, pored dve elektrane na Limu nameravaju da grade bar 1.000 MW instalisane snage u regionu. Karakteristično je da su model za HE Brodarevo  naručili u Brodarskom institutu u Zagrebu, a kada su posetili institute primio ih je Predsednik Hrvatske Ivo Jospivić i pozvao da ulažu u Hrvatsku. U Srbiji je grupu od 3o potencijalnih ulagača iz Kanade, SAD i Australije udostojio prisustvom sekretar jednog ministarstva.

D.N.

28. 05. 2011.

IEEP na Kopaoniku

Društvo termičara Srbije i Agencija za energetsku efikasnost organizovali su na  Kopaoniku treću Regionalnu konferenciju zemalja Jugoistočne Evrope o industrijskoj energetici i zastiti okoline. Osnovna namera da se sagledaju aktuelni problemi energetike, razmene iskustva i doprinese stručnom rešavanju, od legislative do konkretnih projekata, u ovim zemljama potpuno je ispunjena. Čak prevaziđena, jer se pored 87 stručnih radova i učesća cenjenih stručnjaka iz 15 zemalja na konferenciji pojavilo više domaćih i stranih firmi izlazući svoja rešenja i nudeći projekte, opremu ili usluge iz ovih oblasti. Širok raspon tema, kako u zakonskom regulisanju i pratećim propisima, tako i u korišćenju obnovljivih izvora nije, naravno, za novinarski prikaz –iziskivao bi knjigu – pa se mora ograničiti na nekoliko ključnih zapažanja.

Iako je Miloša Banjac, iz Ministarstva infrastructure i energetike, otvorio skup i prvog dana izložio državnu politiku energetske efikasnosti, odnosno pripremljeni predlog zakona, ipak se zadržao samo jedn dan a niko iz vlasti nije ni došao na Kopaonik. Šteta imalo se šta čuti i saznati. Slav Slavov, iz Svetskog energetskog saveta, na primer, govorio je detaljno o uspostavljanju evropskog energetskog tržiista, Miodrag Mesarović, iz Enegoprojekta o klimatskim promenama i nužnosti energetski efikasnije Evrope, Miroslav Kukobat, iz Regionalnog saveta za saradnju iz Sarajeva, o ulozi takve saradnje u energetskom sektoru , Nenad Đajić sa Rudarskog fakulteta, o korišćenju prirodnog gasa u industriji u kogeneracijskim postrojenjima, Dragoslav Šumarac, sa Inženjerskog fakulteta, o efikasnosti seoskih kuća…

Vise stručnih radova posvećeno je korišćenju obnovljivih izvora energije, sunca, vetra i posebno biomase i šansama da se ti izvori značajnije koriste u Srbiji. Zapažen je rad Stevana Rausavljeviva, iz Novog Sada, o Sojaproteinu iz Bečeja. Takođe Bojana Slavkovića, iz “Knjaza Miloša” o korišćenju otpadne toplote vode za zagrevanje prostorija, odnosno uštedi prirodnog gasa. Posebno zanimanje izazvao je Dragan Stevanović, čovek koji dve decenije radi u Nemačkoj, a govorio je novoj generaciji biogoriva. Na bio gorivo već lete avioni, ne samo kamioni, autobusi i automobili. Uporedjujući cene električne energije i derivate nafte u Nemačkoj i Srbiji, Stevanović je konstatovao da je električna energija u Nemackoj pet puta skuplja, dok su cene derivate na približno istom nivou. Kakva se, dakle, politika cena vodi ? Stevanović smatra da Srbija ima velike šanse da se dobro kotira u proizvodnji biogoriva nove generacije.

Opšta je konstatacija da u Srbiji treba mnogo raditi kako bi se poboljšala efikasnost korišćenja energije i više koristili  novi i obnovljivi izvori. Mada se veruje da će u budućim pregovorima sa EU u sektoru energetike biti najmanje problema  u dostizanju evropskiih ciljeva – čuvene tri dvadesetice – će se odužiti. i sa novim Zakonom
o energetskoj efikasnosti ne može se postići više od 2 posto godišnje, što znači skoro deceniju iza evropskih ciljeva, a slično je sa vetrom, biomasom i ostalim novim izvorima.

23. 05. 2011.

Kanađani ne odustaju

Neuobičajenu vest lansirala je kanadska kompanija Reservoar Capital, odnosno njena ćerka u Srbiji DEP: ne odustaju od gradnje hidroelektrana na Limu, ali su zatvorili kancelarije u Brodarevu i Prijepolju, jer vlasnici zemljišta traže izuzetno visoke cena a oni na to ne mogu uticati. Reč je o dve hidroelektrane na Limu ukupne instalisane snage od 58 megavata za koje Kanađani treba da ulože 14o miliona evra. Pripreme za gradnju traju gotovo čitavu deceniju, od kada ova kompanija radi u Srbiji, a administrativni poslovi, pribavljanje dokumentacije i dobijanje energtskih saglasnosti su se odužili. Za nekoliko meseci trebalo da budu gotovi svi projekti, koje radi Energoprojekt (kako za elektrane tako i za izmeštanje saobraćanice, odnosno probijanje tunela) zatim hidraulički model naručen u Brodarskom institutu u Zagrebu, kao i projekat izmeštanja saobraćajnice, odnosno probijanja tunela za novu, ali je, izgleda, sve zapelo.U te pripremne radove ubrajaju se i donacije opštini i rad dve kancelarije i izrada studija o uticaju na okolinu, ukupno oko desetak miliona evra.. Da se radi o ozbiljnom ulagaču svedoči i činjenica da se kanadska kompanija kotira na značajnim svetskim berzama (Torontu, Berlinu i Frankfurtu) ali i namera da se izgradi 1000 megavata snage u hidroelektranama u ovom regionu.

Vest je neobična ne samo po sadržini, jer šta je vest ako se nastavlja započeti posao, nego i po trenutku u kome je objavljena. čini se da je kanadska kompanija među retkim, ako ne i jedina strana kompanija, koja ne odustaje od ulaganja u energetiku Srbije, preciznije rečeno u nove elektrane. A stiže u vreme ozbiljnih upozorenja (Svetska banka, Evropska unija) o manjkovima električne energie u regionu narednih godina i realne opasnosti da Srbija bude prva država kojoj će se to desiti. Trenutak je osetljiv i zbog svega sto se dešava u mnogim zemljama posle havarije u Fukušimi, pogotovo što u mnogim zemljama kreće investicioni ciklus u elektroprivredu, proizvođaci opreme su zatrpani porudžbinama, a poskupljenja metala i potražnja sigurno donose poskupljenja gradnje.

U tom svetlu Sebija će se naći pred ozbiljnim izazovima i debelo platiti decenijsko oklevanje i odlaganje gradnje novih objekata. Činjenica je da već tri decenije nije počela gradnja nijedne značajnije elektrane, da su neki objekti zastareli i moraju se zatvoriti, a potrošnja uporno raste, uprkos privrednoj stagnaciji i krizi. Od najavljivanog ciklusa velikih ulaganja u elektroprivredu, čime bi se zaposlio dobar deo domaće privrede, u ovom momentu ništa nije sigurno. Ne samo zato što stranci imaju preča posla kod svojih kuća i kubure sa ulaganjima u svojum zemljama, nego i zato što gube silno vreme prolazeći  kroz šumu srpskih propisa i nisu zadovoljni uslovima ni sigurni u efekte eventualnih ulaganja. Možda proklamovana zajednička ulaganja EPS-a sa stranim kompanijama teoretski zvuče primamljivo, ali kad se predje na praksu, pregovore i preciziranja uslova posao ne uspeva, Povlače se, odustaju ili odlažu donošenje odluka. Otuda, valjda, vest da Kanađani ne odustaju dobija smisao.

Svakome ko u Srbiji, bar površno, prati zbivanja u energetici jasno je su izgubljene godine i to ne zbog privrednih i ekonomskih problema. Postoje tumačenja da politčcari koji odlučuju nisu svesni, zapravo ne znaju, pravu dimenziju problema. A to je posledica zapostavljanja i ignorisanja struke i olakog prelaženja preko svih upozorenja. Godinama, ma ne godinama sad već decenijama, stručnjaci ukazuju  da se ne može voditi politika neekonomskih cena, odustajati od gradnje novih objekata i produbljavati kriza. Ne samo energetike, nego privrede i države u celini. i sve ostaje bez efekta. Normalno je da će posledice stići i da ce koštati. Strancima je lake, mogu nastaviti ili odustati – šta da rade naši ljudi ?

Dragan Nedeljković

 

09. 05. 2011.

Preti manjak struje

Projekcija proizvodnje električne energije u sledećih dvadesetak godina zasniva se, pre svega, na činjenici da je električna energija za građane Srbije nezamenljiv uslov egzistencije. To je nesporna činjenica koju ne treba posebno dokazivati, ali je neophodno istaći da od dovoljnosti i pristupačne cene električne energije veoma zavisi i politička stabilnost zemlje. Verovatno bi čak i stabilnost demokratije u Srbiji bila uzdrmana ako električne energije ne bi bilo dovoljno ili ako bi zbog cene postala nedostupna širokim slojevima stanovništva pa bi mnogi poželeli neku “čvrstu ruku” koja bi im to omogućila. Očigledno je da aktuelna vlast to dobro zna i da zbog toga drži cenu na svima dostupnom nivou i toleriše masovno neplaćanje utrošene električne energije.

Poznavaoci prilika u EPS-u, međutim, znaju da ni rukovodioci ove kompanije, ni u Ministarstvu energetike ne znaju kako će i koliko dugo će trajati ovakvo stanje (za građane zadovoljavajuće). Uočljiva je neka vrsta konfuzije, planira se najduže za godinu dana, strategija razvoja ne postoji. U određivanju prioriteta svakog meseca pojavljuju se novi, ono što je juče bio prioritet danas je u zapecku, danas su to termoelektrane Kolubara B I TENT B3, raseljavanje Vreoca, sutra Kostolac sa Kinezima, pa hidroelektrane na Ibru, nuklearka u Bugarskoj, hidrocentrale na gornjem pa na srednjem toku Drine. A sve to bez ili sa fiktivnim izvorima finansiranja zbog čega se sve svodi na plan lepih želja. I politički marketing kojim se prikriva nekompetentnost (pre svih ministarstva energetike).

Lutanja i konfuzija u sagledavanju budućnosti proizvodnje električne energije uzrokovana su s jedne strane slabim i nestručnim kadrovima, postavljenim po partijskim kriterijumima (u EPS-u i ministarstvu) ali i zato što u ovim okolnostima nije lako naći zadovoljavajuća rešenja. Ne zna se koliko električne energije je Srbiji potrebno sledećih decenija. Kriterijum koji se u EPS-u primenjivao, decenijama uspešno, napušten je pre 20 godina. Teško se danas može primeniti. Nekada su srednjoročni i dugoročni planovi razvoja bazirani na funkcionalnoj zavisnosti rasta potrošnje od rasta BDP. To je bilo realno kada je rast BDP zasnivan na rastu industrijske proizvodnje (koga u Srbiji nema već dve decenije). Kakav rast proizvodnje i razvoj novih kapaciteta treba ekonomiji zasnovanoj na uslugama, trgovini i finansijskim transakcijama? Koliko je realna aktuelna  prica o reindustralizaciji Srbije? Ima li osnova idejama o zameni električne energije za grejanje gasom, dok, istovremeno, stanovništvo masovno napušta gas, čitava naselja ili ulice vraćaju se na struju, a Rusi najavljuju poskupljenje za 100 posto već naredne godine ?

Navedene slabosti u funkcionisanju EPS-a najviše se manifestuju na stanje RB Kolubara, koje se već sada može označiti kao “na ivici krize”. Najnovija saznanja, naime, kazuju da će se veoma teško obezbediti potrebne količine uglja za TENT već u ovoj godini. Na posledice manje proizvodnje električne energije, koju je nemoguće nadomestiti uvozom, ne treba posebno ukazivati.

Rudarski basen Kolubara je u prethodnih 20 godina doživeo veče turbulencije nego bilo koji deo EPS-a. Posle “antibirokratske revolucije” , a potom i 5.oktobra 2000. godine, kadrovi koji su nosili razvoj Kolubare su ili udaljeni iz EPS-a ili su skrajnuti, a rukovođenje i u Kolubari i u Direkciji za ugalj EPS-a prepušteno je kadrovima koji sve složenijoj problematici nisu bili dorasli, a nisu ni sada. Teškom stanju u proizvodnji uglja doprinelo je i rukovodstvo EPS-a, koje je desetak godina bilo usmerilo novac i aktivnosti na sređivanje stanja u elektranama, dok je proizvodnja uglja prepuštena nekompetentnim kadrovima. Kao posledica nema razvoja u Kolubari ili je pogrešno usmeren. Konfuzija koja je nastala je logična posledica loše kadrovske politike, kojom su na rukovodeća radna mesta postavljeni inženjeri sa iskustvom poslovođe, što je za projektovanje i vođenje razvoja nedovoljno. Tako je “mrtvo more” u razvoju Kolubare između 1990 i 2000 godine zamenjeno intenzivnom aktivnošću, ali na pogrešan način. Stalno se projektuje ali je kreiranje razvoja povereno ili Rudarskom fakultetu koji za to nema ljude, ili nemačkim firmama koje su iskoristile šansu da obezbede što veći plasman opreme nemačkih firmi sa kojima su spregnute. Obim opreme je veći nego što je kopovima Kolubare potreban, a znatan deo te opreme ne odgovara uslovima buduće eksploatacije, što ljudi koji vode Kolubaru nisu u stanju da uoče, ili iz lukrativnih razloga žmure. Tipičan primer je MZ Vreoci sa konfuznim i čestim zaokretima- pre sedam godina tadašnji ministar energetike saopšti da se mogu izbeći troškovi preseljenja groblja od nekoliko miliona evra (jer su joj tako nestručni ljudi rekli) da bi danas to bio prvi prioritet koji će višestruko više koštati. Nabrajanje slabosti ne bi bilo kompletno bez pominjanja usluga koje su predmet intenzivne istrage nadležnih.

Da bi EPS optimalno radio i razvijao se neophodno je sadejstvo vise faktora, a najvažniji je promena delovanja vlasnika – države Srbije. Problemi su i nastali zbog neodgovarajućeg delovanja državnih organa, vlade, ministarstva i odsustva kontrole kadrova koje su imenovali u EPS. Ovako smo stigli na prag  restrikcija potrošnje već naredne godine. Među ključne mere oporavka EPS-a spadaju: postavljanje jasnog zadatka budućim rukovodiocima ministarstva i elektroprivrede (približno kao obezbediti potrebne količine energije u naredne dve decenije), zatim izbor odgovarajućih kadrova, ne po osnovu partijske pripadnosti nego po kriterijumu stručnosti (autor, možda subjektivno,  sugeriše da to budu inženjeri, iako diploma tehničke struke nije dovoljna, a kao “argument” verovatno vredi reći da nije slučajnost što iza kineskog privrednog buma stoje inženjeri – celokupno državno i partijsko rukovodstvo čine inženjeri) i permanentna kontrola kako se postavljeni zadatak izvršava (to je bila proverena metoda svih vlada do 1990. dok se EPS uspešno razvijao).

Autor, jedan od rukovodilaca iz “zlatnog doba razvoja”, nije želeo da mu se objavi ime.

29. 03. 2011.

Rušenje principa

Nova promena cena električne energije, koja se primenjuje od 1. aprila u Srbiji, ličila bi na aprilsku šalu da nije ozbiljnih poremećaja tehničkih i ekonomskih principa koje je vlada izazvala. Pre svega, valja reći da poskupljenja praktično gotovo i nema, iako se odluka zove poskupljenje. Elektroprivredi je samo nadoknađena vrednost izgubljena inflacijom izmedju marta prošle i aprila ove godine. Ali, “poskupljenje” se primenjuje na samo nekim potrošačima, dok drugi, približno polovina domaćinstava, ostaju sa starim cenama! Zamislite tu situaciju za bilo koju robu, hleb, meso, mleko ili nesto četvrto u prodavnici, da jedan kupac plaća jednu, a drugi drugu cenu. Nemoguće je čak i objasniti sta je urađeno, napravio bi se haos, delovala bi inspekcija, a verovatno i policija. Obaška što će administracija imati pune ruke posla da utvrdi i razvrsta za koje kupce važi, a za koje ne važi “poskupljenje”.

Pravno i ekonomski napravljen je presedan, ali je i tehnički poremećen princip tarifiranja u prodaji električne energije. Za svakog proizvođača robe važan je princip da stimuliše kupce, različitim oblicima reklame mami ih da kupuju što više i većim kupcima odobrava niže cene. Paradoksalno kod električne energije je obrnuto – proizvođač stimuliše manju potrošnju. Nije to njegov interes, mada jeste interes društva, države, ekologije… Slično je i sa socijalnim problemima – sve države sveta pomažu socijalno ugroženim građanima i kod kupovine električne energije, ali ne teranjem proizvođaća na niže cene, nego pomaganjem budžetskim sredstvima. Tarifni sistem, kojim se u elektroprivredi stimulišu kupci, služi za prilagođavanje potrošnje tehničkim karakteristikama sistema. Otuda noćne tarife, kolor tarife i tehnički uređaji kojima se upravlja potrošnjom, odnosno usaglašavaju proizvodne mogućnosti i opterećenje sistema. Najnovijom odlukom sve to je poremećeno, a vreme će pokazati da je dara skuplja od mere.

Upravo ovih dana dobili smo račun za struju jednog domaćinstva iz Londona: tamo se brojila očitavaju na tri meseca i to domaćinstvo je za tri meseca potrosilo 420 kilovatsati. Kad se preračuna jedan kilovatsat košta 16 centi. Odlukom vlade Srbije svako domaćinstvo koje mesečno troši do 350 kwh ne podleže “poskupljenju”. Zar to nije poziv na rasipništvo?

DN

Japanski krug cepanja atoma

Atomskim bombama bačenim na japanske gradove Hirosimu i Nagasaki 1945. godine započelo je nuklearno razdoblje savremene civilizacije a kvarovima u nuklearnim elektranama Fukušime će se, izgleda, okončati. Prostom računicom dolazimo do broja 66, koliko je to razdoblje trajalo, a čovek ne mora da bude sujeveran da bi povezao taj ukleti broj sa sudbinom čovečanstva. I bez toga je, još na startu atomske ere, bilo sumnji u grešnost, odnosno grešku, cepanja atoma i za smrtonosno oružje i za mirnodopsko korišćenje. Naročito za proizvodnju energije fisijom, kojom je čovek preuzeo ulogu Boga stvaraoca.

I bez religijskih konotacija nije izgledalo logično da se energija – od koje se kosmos sastoji, ali ljudi još ne znaju zašto se sve vrti i kreće – na planeti zemlji stvara cepanjem teških elemenata, umesto fuzijom lakih, kako je, izgleda, u svemiru. U pokušaju da se imitiraju zvezde krenulo se sa suprotnog kraja. Istina, fuzija kao neograničeni izvor energije za zemlju, nije napuštena, mada se u svim eksperimentima više energije trošilo nego što se dobijalo.

Odustajanje od nuklearnih elektrana je u ovom momentu previše smela, možda i preuranjena prognoza. Ne samo zato što su u proizvodnju upleteni mnogi interesi, čak potrebe za koje nema drugog rešenja, nego i zbog svojevrsnog navikavanja ljudi na zračenje i njegove posledice. Činjenica je da su savremeni ljudi ozračeni već decenijama i da će potomstva sa tim živeti, da se u kontrolisanim količinama zračenje može  koristiti i da strah koji se medijski širi može biti prevazidjen. Ali je takođe tačno da se ne vlada dozama zračenja i akcidentima i da nema rešenja za dekomisije i nuklearni otpad.

Ako sve zajedno dovede do novih otkrića, novih rešenja i novih količina energije neophodnih ljudima i od ovog bi se moglo dobiti mnogo koristi. A to je, na neki način, istorija i iskustvo sa mnogim novitetima sa kojima danas živimo.

DN

 

 

16. 03. 2011.

Ruski recept

Saopštavanje poslovnih rezultata NIS-a iz prošle godine, tačnije svojevrsni izveštaj o dvogodišnjim aktivnostima kompanije od kako je Gaspromnjet postao većinski vlasnik, prošlo je nekako nezapaženo u javnosti. Izostale su analize, podrobnije sagledavanje, čak i moguća naravoučenija, izuzetno značajna za srpski energetski sektor, a sigurno i ukupni privredni ambijent u Srbiji. Za zemlju u kojoj preovladava shvatanje kako se ništa ne isplati raditi (poljoprivrednicima žitarice “donose gubitak”, mleko i meso ne vredi proizvoditi, gotovo sve grane industrije su problematične, energetski sektor proizvodi gubitke…) a sve više ljudi je bez posla primer NIS-a može biti poučan. Ako ništa drugo bar da se razume da protesti, štrajkovi i novi izbori ne radjaju veće zarade i bolji život.

NIS je, dakle, prošle godine ostvario profit od 16,5 milijardi dinara. Profit koji nikada u svojoj istoriji nije imao. Uspeh je tim veći sto je na startu ruskog upravljanja NIS imao poslovne gubitke od 57 milijardi dinara ! Uzgred budi rečeno kao da ti gubici NIS-a, valjda jedine naftne kompanije u svetu koja je poslovala sa gubicima, nikoga u ovoj zemlji nisu zaintrigirali. Dobri poznavaoci prilika tvrde da medijski stvorena afera o prevari veka u Kolubari nije ni zrnce onoga što bi se našlo u poslovanju NIS-a kad bi ih neko analizirao.

Akcionari NIS-a će sredinom godine odlučivati o upotrebi ostvarenog profita. Naravno oni koji poseduju dovoljan broj akcija za odlučivanje. U ovom momentu se još ne zna ko su akcionari, odnosno koliko akcija imaju. Gaspromnjeft je kupio 51  posto poznatim ugovorom, ali se lako može dogoditi da poseduje iznad 70 posto akcija – ukoliko mali akcionari, koji su akcije dobili besplatno, prodaju NIS-u svoje. Država Srbija,  poseduje manje od 30 akcija, iako smo svi verovali da je vlasnik 49 posto. Reč je o svojevrsnom zamešateljstvu koje se tek obelodanjuje. Normalno bi bilo da je država građanima poklonila nepunih 20 posto svojih akcija, ali nije tako. Ugovorom su Rusi preuzeli obavezu da otkupe te besplatne akcije, ako građani budu voljni da ih prodaju. Istina, obećanje od hiljadu evra je bilo obmana i spalo na oko 25 evra a ni to kao da nikoga ne interesuje.

Nepravedno bi bilo zadržati se samo na poslovnom uspehu NIS-a iz prošle godine, a ne pomenuti bar nekoliko značajnih podataka. Na primer činjenicu da je zaduženost kompanije prepolovljenja sa 1,2 milijarde evera na oko 600 miliona. Ili da je proizvodnja nafte i gasa, posle decenija opadanja, porasla za 60 posto, uz istovremeno povećanje rezervi. Ili da je podmakla modernizacija rafinerijskih kapaciteta, benzinskih pumpi i skladišta. Možda je za javnost manje znacajno što je smanjen nivo odlučivanja za tri ranga, ili broj zaposlenih sa 16 na 10 hiljada, iako su to za kompaniju pokazatelji povećane efikasnosti.

Preostaje ključno pitanje sta je zapravo ruski recept primenjen u NIS-u. Odgovor je jednostavan – stručnost. Sve što je uradjeno i što se namerava uraditi plod je prepuštanja upravljanja i rukovođenja profesionalcima, ljudima koji znaju svoj posao, bez obzira da li su Srbi, Rusi ili neke treće nacije. A tu zapravo leži objašnjenje zašto se pre dolaska Rusa poslovalo sa gubicima, nazadovalo i zaostajalo. Srbi su to mogli i sami, ima ljudi, školovanih i sposobnih da rade po istom receptu, koji i nije ruski nego internacionalni. Ali im se nije dozvoljavalo, od načina postavljanja poslovodstava do poslovnih poteza, sve je podvrgavano interesima politike, partija na vlasti i poslušnosti izvršilaca.

Dragan Nedeljković

15. 03. 2011.

Nadmorska visina

Izmedju Kopaonika i Beograda nije razlika samo u nadmorskoj visini, kontrast koji postoji između onoga što ekonomska i politička elita zaključe na tradicionalnim martovskim savetovanjima na Kopaoniku i onoga što se uradi u Beogradu je zapanjujući. Objektivni posmatrač bi teško poverovao da su akteri isti ljudi a jedino objašnjenje može biti razlika u nadmorskoj visini. Čist planinski vazduh, netaknute snežne beline, a možda i  hotelski luksuz kao da razbistre i um. Čim se, međutim, spuste u zagađenu sredinu, krizom zahvaćenu stvarnost i sumornu svakodnevicu ljudi kao da se totalno izmene.

Na kopaoničkim savetovanjima već nekoliko godina energetika je zapažena tema, na sasvim drugaciji način od beogradske prakse. Prošle godine, na primer, bilo je reči o ekonomskom tretmanu energenata, posebno pogubnoj politici cena električne energije. Ove godine istaknuto je da su industrija, pre svega energetika, poljoprivreda i infrastruktura oblasti koje rešavaju ključne ekonomske probleme (zapošljavanje, razvoj, izvoz) zemlje. Neki učesnici otišli su korak dalje, pa je predstavnik Svetske banke upozoravao da Srbiji preti nedostatak električne energije narednih godina i da su nužna ulaganja od oko 16 milijardi evra. Treba li podsećati da sa ozbiljnim manjkovima električne energije nema gotovo nikakvog razvoja, pogotovo ne stranih investitora ?

Kad su sišli s Kopaonika u vladi su prionuli na posao !? Odlučeno je da 1. aprila električna energija poskupi na čudan način – nekim potrošačima važe nove cene, nekima ne. A poskupljenje je, po oceni Upravnog odbora EPS-a, tek nadoknada inflacije. Praktično ono što je električna energija izgubila na vrednosti inflacijom sad se nadoknađuje, ali poskupljenja u stvari nema. Druga konkretna mera usledila je rekonstrukcijom vlade – ministarstvo rudarstva i energetike je ukinuto tako što je rudarstvo priključeno jednom a energetika drugom resoru ?! Treba li prognozirati posledice ?

Ministar energetike ostade bez resora u Vladi baš kad je energetika ključna oblast oporavka srpske privrede i Srbije ! Još tužnije je što je ovo već šesti ili sedmi ministar energetike koji nije uspeo da pokrene razvoj i promeni ekonomski položaj domaće energetike u prethodnoj deceniji, čak ni odradi mandat na koji je izabran. i ponovo se prekida i odlaze značajna reformatorska aktivnost, kao što je promena zakona o energetici, izrada  zakona o racionalnom koričćenju energije, uvođenje tržišnih mehanizama, usaglašavanje sa evropskim direktivama…

Mesec mart je po mnogim istorijskim događajima za Srbiju tragičan, poput čuvenih Martovskih ida za Cezara u starom Rimu. O tome se piše i priča u svim sredstvima informisanja ovih dana. U martu se saopštavaju i poslovni rezultati predhodne godine pa je nekoliko privrednih društava, mada nekako stidljivo, obelodanilo da se ratosiljalo gubitaka. EPS u celini još nije saopštio poslovne rezultate, mada, izgleda, nema čime da se diči, jos jednom je u gubicima. Verovatno nema smisla porediti EPS sa velikim evropskim kompanijama koje beleže profite u milijardama evra. Ali, možda vredi pomenuti profit NIS-a od 16,5 milijradi dinara, jer je reč o kompaniji koja takođe posluje u Srbiji. Realniju sliku verovatno može dati nezvanična računica. Tri istaknuta stručnjaka su, svaki posebno, izračunala koliko stvarno EPS doprinosi državi Srbiji. Da nema EPS-a, tj da se celokupna potrošnja električne energije Srbije uvozi pod najpovoljnijim uslovima ukupan trošak bi bio veći za 500 miliona evra ! Mada su stručnjaci računali ne konsultujući se računica se poklopila gotovo u cent.

Dragan Nedeljković

list kWh

 

8. 02. 2011.

Kolubarski ringišpil

Ne razumem, zašto se digla ovolika gužva oko Kolubare. Pa za kolubarski ringišpil  godinama znaju svi ne samo u Lazarevcu, sa pribrežnim opštinama, nego i nadaleko. Autoru ovih redova, primera radi, još pre nekoliko godina na oko 200 kilometara severno od Beograda reče jedan običan čovek sa sela da u ovaj deo Vojvodine ugalj iz Kolubare nikako ne može da stigne, “dok se tamo nekom Kenetu ne izrazi zahvalnost”.
Pa kada je taj čovek znao, da li postoji neko ko veruje da o svemu ovom nisu znali svi, od ljudi u Kolubari, u EPS-u, u policiji u tužilaštvu, a naročito u Vladi, ili bolje reći svim vladama Srbije. O tome se naveliko pričalo svuda, neki mediji su još pre nekoliko godine  gotovo do detalja opisivali  doduše samo deo tih poslova (mnogo je toga bilo). A akteri su se na to bezbrižno smejali, jer to je za njih bilo ništa: pas laje vetar nosi. Takvi smeli medijski istupi, pokazalo se, nemaju nikakvog smisla ako iza toga ne sledi adekvatna istraga nadležnih organa.
Kralo se i rukama i nogama bezbrižno i bez ikakvog opreza, tako da je prema dokumentu koji je jasno pokazan u Insajderu B92, radni dan za neke buldožere trajao i 25 sati! A da se ne govori o tome kako su se ove sprave umnožavale pa radile u isto vreme na dva ugljenokopa.  No nije nam ovde cilj da nabrajamo; zaista mnogo toga ima.
Hteli smo da kažemo da nije tačno da i u Kolubari i u EPS-u nije bilo pokušaja da se tome stane na put, počev od nekadašnjeg direktora Kolubare Slobodana Đerića. I nedavno kada je sadašnji direktor Nebojša Ćeran iz Obrenovca prebačen u Kolubaru, u EPS-u se pričalo da mu je u ruke stavljen mnogo vruć krompir. Međutim on je odmah na početku vladavine objasnio da će uraditi ono što on može i uistinu smanjio je “bagerske troškove” čak za 30 miliona evra, pa i pored toga postigao rekordnu proizvodnju. Jednostavna matematika kaže da je najmanje tolika suma otišla u džepove dobro znane ekipe, a kada se tome doda ugalj koji je išao valjda na kompenzaciju i kasnije prodavan po višestruko višim cenama – pitaj boga koliko je to još para!
„Posle izbora novog direktora Nebojše Ćerana uspeli smo da smanjimo enormne i potpuno neshvatljive troškove na angažovanju mašina za čak 10 puta u odnosu na 2008. godinu. Imali smo prošle godine rekordnu proizvodnju uglja u 'Kolubari', pa i struje u EPS-u. Ipak, vjerujem da troškovi mogu još da se racionalizuju”, rekao je Tanjugu Petar Škundrić, minister rudarstva i energetike.
Kada su na početku direktorovanja u Kolubari o tim mutljavinama pitali Ćerana,  on je rekao  da je došao da na nov način upravlja ovim preduzećem, a ostalo je posao istražnih organa.
Dakle istraga!
E, baš tu valja potražiti odgovore na razna pitanja: alavost i beskrupuloznist  akera, kao i na pitanja ko je i koliko od ljudi iz JP PD Koluara u celom ovom kalamburu i sa kim talio. Svaka istraga je stopirana. Samo  dokumentimi do kojih insajder došao dovoljni su za svakog poštenog i revnosnog sudiju da bez mnogo posla odredi koliko će vremena koji od aktera da masti bukagije. Jednostavno, jer ovi gotovo da nisu ni krili to što su radili. Osećali su se mnogo moćnim i tako su se i ponašali, naročito neki partijski kadrovi. Naravno, ne bez razloga.
Sve vlade Srbije  od 2001. godine do danas, bile su sasvim dobro upoznate sa ovim problemom, ali niko nije preduzimao ništa. Šta više sasvim je očigledno da su rezultati  određenih istraga, jednostavno bili sklonjeni u fioku i “akademici” su mogli mirno da nastave svoju rabotu.
Poznato je naime, da je kolubarski ugalj možda i najača poluga za obaranje vlasti u Srbiji. Uostalom to se moglo lepo uočiti na Miloševićevom primeru. Kažu neki da baš zbog toga niko nije hteo, ili smeo da čačka kolubarski osinjak niti dira “revolucionare” iz 2000- te godine!  Oni od ranije ubrzo su nastavili sa kolubarskim ujdurmama (jer to traje i mnogo pre “revolucionarnih zbivanja”). Preraspoređeni su samo neki ljudi, ubačeni neki iz novih partija i  ringišpil je nastavio da se okreće.
Međutim, sada je više nego jasno da se ovog puta podigla mnogo velika prašina i da akteri neće imati nikakvu podršku “radničke baze” u Kolubari. Teško će se sada završiti bez hapšenja, pa moguće i onih “preventivnih” dok se ne grupišu dokazi.  Samo ovde će trebati poveći broj “istražno-sudskog osoblja”, jer zaista je mnogo ovih kolubarskih pijavica. Ali, izvesno je da je u tom pravcu počelo da se radi.Jer, emisija Insajder B92  imala je zaista ogroman odjek. Ni jedna vlast na ovo više u vezi s ovim ne može da okreće glavu. Nije na odmet pročitati samo neke od stotina komentara TV gledalaca, koji su na B92 stigli posle emisije:
Trazim osobu koja ce da mi pruzi alibi da sam sa njom 5. oktobra bio na pecanju...
(Pokajnik, 8. februar 2011 09:13)
…Djilas prica o pljacki Kolubare a njegov direktor kupuje tri puta skuplji ugalj....
(milos, 8. februar 2011 00:24)

Ne treba biti posebno mudar pa shvatiti koliki je šamar upućen argumentovanim zahtevima za poskupljenjem električne energije u Srbiji. O tome govori dosta upućenih komentara. Evo nekih od njih reagovanja.

Umesto da se time bavio Veljovic, B92 mu dao sazvakano. Ocekivao sam da pocnu istrage i hapsenja, ali nista. Neka samo sada neko spomene poskupljenje grejanja i struje.
(Jadna Srbija, 7. februar 2011 23:39)

Sto reče onaj: "...pa tako se radi 40 godina..."
I posle mi treba da plaćamo povećanje struje?!?!?!
(Marko, 8. februar 2011 02:32) .

A, zato oni govore "Struja MORA da poskupi", "Grejanje MORA da poslupi"! Čim se u lanac isporuke ugradi novi beočug onda zaista "MORA" da poskupi, nema smisla da se ostalim beočuzima smanjuje zarada!
Ljudi, kako nam se ovo desilo?
E na ovo poslednje navedeno pitanje gledaoca ovog puta će morati da se odgovori, ali i na ono koje se odnosi na to ko je do sada sputavao istragu i mogućio da državi  bude naneta  ovako ogromna šteta! 

Dragan Obradović

3. 02. 2011.

Ko vuče konce ?

Jedan ministar saopšti da će električna energija poskupeti 13,7 posto, drugi kaže da poskupljenje neće biti iznad 10 posto u ovoj godini, a predsednik vlade saopšti kako će promena aktuelnih cena uslediti u martu. Šta će stvarno biti niko živ ne ume da prognozira, mada se ne treba čuditi ako nikakvih pomeranja cena ne bude.

Racionalnog objašnjenja za ovakav galimatijas nema, čak se ne vredi pozivati ni na nestručnost ili neznanje nadležnih. Svi znaju, znaju vrlo dobro, koliko je za elektroprivredu i državu u celini važno da se promeni besmislena politika cena u energetici. Znaju, takođe, da Srbiji preti ozbiljna  nestašica električne ukoliko se hitno ne počne gradnja novih objekata, a znaju da bi aktiviranje investicija u elektroprivredu pokrenulo značajan deo srpske privrede, donelo zaposlenost desetinama hiljada ljudi i uvećanju nacionalnog dohotka.

Iz EPS-a jos nema ni preliminarnih podataka o prošlogodišnjem poslovanju, ali je sigurno da će se ponoviti priča o gubicima. Ni lupom se ne može pronaći strana kompanija koja posluje uz gubitke, i tako decenijama, a bavi se električnom energijom. Čak je i elektroprivreda susedne Crne Gore (sa jednom termo i dve hidroelektrane) saopštila da će imati dvadesetak miliona evra profita iz poslovanja u prošloj godini. Zaposleni u EPS-u verovatno su postiđeni i uvređeni, jer proizilazi da su nestručni i nesposobni. Iako su po tehničkim merilima postigli izvanredne rezultate, mnoge proizvodne rekorde i tehničke inovacije, finansijski su u dubiozi, primorani da se zadužuju za plaćanje nabavki i održavanja, kupovinu brojila i izmirenje obaveza.

Pošto je postalo besmisleno iznositi argumente, podatke i predloge kojima bi se uredilo poslovanje, ne samo u interesu kompanije nego, pre svega, građana i države, pokušali smo da saznamo gde je kočnica, ko presudno utiče, zapravo ko vuče konce ovakve politike cena električne energije.

Mukotrpno istraživanje nije donelo samo iznenađenje i nevericu, nego pravi šok. Postoje različite teorije oko obrazovanja i postupaka srpskih vlasti. Jedini tvrde da Srbijom upravljaju stranci, svetski moćnici i ambasadori stranih zemalja navodno sastavljaju naše vlade; drugi, pak, krivicu pripisuju moćnim tajkunima i njihovim interesima, a ima i teža o nestručnosti i neznanju ljudi koje lansiraju političke partije.

Naša anketa ih sve demantuje. Ali otkriva neverovatne stvari. Istorijski gledano svi moćnici sveta su se oslanjali na proroke, vračare, vidovnjake, znamenja i tumačenja pri donošenju odluka. Verovatno su slično postupali i obični ljudi, ali za moćnike imamo pisane dokaze. U savremenom svetu ulogu proroka preuzeli su spin majstori, savetnici i agencije, ankete i tvorci javnog mnjenja. Po njihovim uputstvima i savetima državnici se oblače, slikaju, drže govore, donose odluke. Cilj je samo jedan – biti na vlasti. Ako si vlast treba je zadržati, ako nisi treba je osvojiti.

Možda izgleda šašavo, ali deluje. Istina teško je poverovati da ozbiljni i odgovorni ljudi pristaju da rade besmislice, ali mnogi potezi upućuju na to da konce vuku propagatori. Ne samo u Srbiji, naravno.

Dragan Nedeljković

List kWh

18. 01. 2011.

Trošarina

Zamešateljstvo koje je u javnosti Srbije izazvala vest o novim akcizama na derivate nafte slikovito pokazuje gde je uzrok mnogih nevolja koje doživljavamo. Na prvom mestu je reč o neznanju kombinovanom sa lažima i pokvarenošću. Prvi čin čitave halabuke, koja je danima potresala Srbiju, izazvala je jedna naoko ozbiljna novina objavljujući kako institucije i funkcioneri EU prigovaraju i traže objašnjenje od srpskih vlasti zbog diskriminacije naftnih kompanija koje posluju na srpskom tržištu. Vest je netačna, da ne kažemo lažna, ali je odjeknula ne samo u sredstvima informisanja nego i u političkim partijama, državnim organima i visokim funkcionerima. Tek nekoliko dana kasnije iz EU su zatražili objašnjenje o čemu se radi.

Deo nevolja je izazvala i strana reč akciza, koji mnogi ne razumeju. Srpski termin za akcizu je trošarina, taksa koja se naplaćuje na promet pojedinih vrsta robe i to unapred, a ugrađuje se u maloprodajnu cenu. Već ta činjenica je godinama bila povod mnogim trgovcima derivate nafte za mućku. Pošto se zna da će svake godine trošarina biti veća kupuju se u decembru velike količine derivate, napune rezervoari sa “starim” akcizama, a potom po višim cenama prodaju zalihe u narednoj godini. I, naravno, za poskupljenja optužuje država.

Početak ove godine je specifičan za derivate nafte, jer je osim povećanja akciza otvoreno tržište za uvoz i liberalizovane cene. Iznenađujuće je delovalo da su trgovci imali sijaset prigovora na liberalizaciju tržišta, a NIS, inače optuživan kao monopolista, tražio slobodno formiranje cena. Istina neka vrsta ograničenja je zadržana: uvoz je slobodan za goriva evropskog kvaliteta, a domaći proizvođač može i sledeće dve godine prodavati gorivo lošijeg kvaliteta. Kupci, dakle, mogu da biraju. I kod akciza je napravljena razlika kvalitetnijim gorivima (domaćim i uvoznim) povećanje akciza je više nego manje kvalitetnim, mada i za njih važe veće akcize. Da li je NIS time privilegovan ?  Generalni direktor NIS-a Kiril Kravčenko kaže da je od pet vrsta goriva koje proizvode četiri sa povećanim akcizama, jer su evropskog kvaliteta. Sa manjom ili većom akcizom NIS-u ni u džep, ni iz džepa – to je prihod države koji se ugrađuje u cenu.

A “tumačenje” države da se trošarina na neka goriva ne povećava drastično da bi se “pomoglo” potrošačima, jer je reč o najmasovnijim  gorivima čije poskupljenje može uticati na inflaciju i cene mnogih, pre svega poljoprivrednih proizvoda, niko nije hteo ni da čuje, ni da objavi. Svejedno da li je ispravno ili ne. Svi su se obrušili na “političku” dimenziju trošarina, navodno favorizovanje Rusa, kao suvlasnika NIS-a, a kršenje tržišnih uzansi liberalnih ekonomija i “ugrožavanje” evropskih integracija.

Istina je prozaična. Zbog svega što se naftnoj industriji Srbije dešavalo prethodnih decenija (i drugim privrednim granama naravno) srpske rafinerije su propustile nekoliko tehnoloških ciklusa modernizacija i unapređenja (čitati proizvodnje goriva evropskog kvaliteta). Ni vlade od 2001. godine nisu omogućile modernizaciju zastarelih kapaciteta pa je modernizacija započeta tek kad su došli Rusi. Za nju je potrebno vreme. Istovremeno moglo se saznati da u EU postoje različite politike akciza u pojedinim državama, sve su više nego u Srbiji, a zajedničko je propisan minimum koji se mora ugraditi u cene. U oba “prigovora” reč je o svesnom ili nesvesnom neznanju. Zbog toga se, valjda, i digla tolika buka. Mada, ne treba zanemariti i nečiji interes.

Dragan Nedeljković

30. 12. 2010

15 posto nevesela

Stigosmo, eto, na početak 2011. godine, godine u kojoj je trebalo stvarno započeti “veliki investicioni ciklus” u Elektroprivredi Srbije. Vlada Srbije, na poslednjoj sednici u 2010. godini usvoji predloženi plan poslovanja svog čeda EPS-a za narednu godinu, ali ne dade saglasnost za poskupljnje. Nadležni, istina, rekoše javno da će poskupljenje uslediti za 13,7 posto (čudna, a netačna preciznost, jer toliko poskupljenje je predviđeno za kategoriju domaćinstva, dok je prosek za sve kupce l5 posto). Niko ne pomenu datum poskupljenja, a lako se može dogoditi odlaganje primene…ko će znati dokle.

Kako je  već decenijama EPS, i u planovima poslovanja i u stvarnosti po završnim računima, gubitaš pre bi se moglo reci da je pastorče, a ne državno čedo. Čini se da je od same informacije o odlaganju poskupljenja zanimljivije zašto se još jedanput odustaje od neophodne privredne mere. A da je neophodna to svi znaju, počev od činjenice da je “struja” u Srbiji najjeftinija u Evropi, preko nužnosti da se najzad krene sa gradnjom novih objekata, pa sve do svesti da je poskupljenje interes države i građana. Jer, šteta koja se nanosi naopakom politikom cena višestruko nadmašuje “političku korist” koja se postiže.

Koliko god tragali po savremenim sredstvima informisanja nigde nema informacije da neka elektroprivredna kompanija posluje s gubicima, već sada se mogu na sajtovima naći vesti o profitima u 2010. godini. Da se ne bi upoređivali sa velikima, koji profite iskazuju u milijardama ili stotinama miliona evra, dovoljno je pročitati na našem portalu vest o poslovanju elektroprivrede Crne Gore. Sa dve hidro i jednom termoelektranom ta elektroprivreda najavljuje profit od dvadesetak miliona evra. A do prošle godine bila je decenijski gubitaš !

Predpostavljam da se zaposleni u EPS-u osećaju posramljeni i uvređeni, jer iz rezultata poslovanja proizilazi da su nesposobni. A uzrok je van njih, štaviše po stručnosti, radu i rezultatima u tehničkim parametrima postižu zavidne uspehe. EPS je u sve težem položaju: treba graditi, jer prete manjkovi električne energije, a ne može se zaduživati (ko će dati kredit nekome ko nije u stanju da ga vraća) iz sličnog razloga ni stranci ne žure da ulažu pa je neizvesno šta će biti sa tenederima za nove elektrane. Svojevrstan je apsurd da EPS uzima strane kredite za kupovinu savremenih brojila. Može li se zamisliti trgovina koja nema novca ni za vagu? Brojilo je za EPS upravo sredstvo za merenje, mada savremena brojila unapređuju rad i0 upravljanje energetskog sistema. Nema nigde u svetu primera da se uzima strani kredit za kupovinu brojila.

Može se ići dalje i dublje, čak i na sopstvenom primeru iz prošlosti, u tumačenju značaja i uloge razvoja elektroprivrede za državu i privredu. Počev od istraživanja i nauke, tehnike i tehnologije, do opreme i informatike nema, takoreći, privredne grane ni društvene oblasti koje se ne angažuju u tom razvoju. Stvaraju se poslovi, otvaraju radna mesta, uvećava društveni proizvod, odnosno bogatstvo zemlje. A politikom cena električne energije sve je ukočeno. Zašto?

Elementarnom logikom se može zaključiti da vlast ima ulogu stvaranja uslova za progres države i društva, eliminisanja prepreka i smetnji  na tom putu i stimulisanja razvoja. Lako ćemo se složiti da su najveći problemi Srbije nizak nivo društvenog proizvoda, nedovoljna zaposlenost aktivnog stanovništva, mali izvoz roba i usluga…Upravo te probleme najbolje rešava razvoj energetike, posebno elektroprivrede. Treba li nabrajati kako su u svetu rešavane  velike krize ? Ili je dovoljno prisetiti se kako su nicali srpski privredni giganti mašinogradnje, tj kako su izgledali gradovi Kladovo, Obrenovac, Lazarevac i drugi pre i
posle gradnje velikih elektrana?

Teško je poverovati da aktuelna vlast nema hrabrosti ni za tako jednostavnu odluku kakva je poskupljenje električne energije. Još teže da spin majstori ili savetnici najviših državnih funkcionera zaplaše ljude koji odlučuju, pretnjom da će uslediti protesti, nemiri… tj najgora “kazna” gubljenje vlasti. Zar donošenje teških odluka i nepopularnih mera, pogotovo kad su nužne i hitne, nije bolji put za ostanak na vlasti od tavorenja i propadanja?

Dragan Nedeljković

25. 12. 2010

I toplota je energija

Svake zime ponavlja se ista priča - kako se greju građani Srbije. Treba znati, za početak, da se dve trećine građana greju samostalno, dok jedna trećina, može se slobodno reći privilegovanih, koji žive u gradovina sa toplanama, poseduje centralizovane sisteme grejanja. O toj trećini građana brinu svi, od opštinskih i gradskih vlasti i nadležnih ministarstava do javnih i komunalnih preduzeća. Zbog njih se formiraju posebni štabovi, njima se daju subvencije, obezbeđuju pozajmice gasa ili mazuta iz državnih rezervi, specijalni uslovi plaćanja i sl.

Većina građana, dakle, samostalno brine i plaća grejanje sopstvenih kuća i stanova. Nabavljaju ugalj, drva, gas ili lož ulje, seoska domaćinstva sve češće koriste slamu, kukurozovinu i druge obnovljive izvore energije. I njih nigde niko ne pominje. Ali, kroz subvencije koje obezbeđuju državni i lokalni budžeti (koji se, razumljivo, pune porezima svih građana) oni plaćaju i za privilegovane.

Mogu se praviti različite analize uzroka aktuelnog stanja sa grejanjem, pre svega pravog rasipništva u trošenju toplotne energije, ali će se uvek stići na osnovni – toplota se ne tretira kao energija, odnosno roba koja ima vrednost. Svi problemi sa grejanjem, a ima ih sijaset, nastaju iz tog osnovnog.

U javnosti je potpuno nepoznato da ima nekoliko gradova u kojima se građani greju iz centralizovanih sistema korišćenjem “otpadne” toplote iz termoelektrana. U tim gradovima ne pojavljuju se problemi nabavke enegenta, zaliha, uvoza, plaćanja… Jednom rečju uopšte nisu zanimljivi sredstvima informisanja. Obrenovac, Kostolac, Požarevac, Lazarevac i njihovo grejanje nikad nisu stigli na stupce štampe. Što ne znači da u njima nema problema, zapravo prauzrok svih nevolja sa grejanjem i kod njih je prisutan.

Možda naivno i potpuno laički zvuči pitanje – kako je srpskim gradovima prihvatljivije grejanje na gas ili naftu, iz Sibira ili sa Bliskog istoka nego iz sopstvenih energetskih sirovina i termoelektrana. Tim pre što se “otpadnom” toplotom iz termoelektrana zagrevaju Sava i Dunav.

Zna se da termoelektrane iskoriste približno trećinu toplotne moći uglja u pretvaranju u električnu energiju, dok dve trećine odu u vodu i vazduh. Električna energija, kojom se građani greju čim im je gas ili mazut skup ili ga nema dovoljno, izgubi jos dvadesetak procenata u ponovnoj transformaciji u toplotu i prenosu do zgrada, a za potrošača je najjeftinija kad se greje TEA pećima. Kakva je to energetska i cenovna politika ?

Prilika da se sve korenito promeni su najavljeni zakoni o energetici i efikasnom korišćenju energije. Uz sve svoje muke i brige stručnjaci EPS će se nakostrešiti već na pominjanje ideje o grejanju gradova iz termoelektrana, pošto im to znači umanjenje instalisane snage i ulaganja. Ali, ako bi toplota postala energija na kojoj se može zaraditi lako bi se shvatanja izmenila.

Dragan Nedeljković

 

25. 12. 2010

Ekspert kameleon

Čelni ljudi Srbijagasa i Jugorosgasa Dušan Bajatović i Vladimir Koldin potpisali su u Novom Sadu ugovor o snabdevanju prirodnim gasom za 2011. godinu, zapravo aneks kojim se produžava ranije zaključeni dugoročni ugovor. Iako saopštenjem za javnost nisu pomenute količine gasa, ni ostali značajni elementi ugovora, ističe se da je ugovor među najpovoljnjim ugovorima slične vrste za druge evropske zemlje, da je obezbeđena sigurnost snabdevanja, povoljni uslovi isporuke, garancija i sl, jednom rečju nema nikakvih razloga za brigu srpskih kupaca gasa. Nekako istovremeno stiglo je saopštenje Gazproma o principima na kojima se zasniva formiranje cena gasa za sve evropske kupce, iz koga se, istina, ne može razbrati ima li Srbijagas bilo kakve pogodnosti, ali je bar jasno da nema otežavajućih okolnosti.

Možda je propuštena prilika da se jasno i glasno razmrsi komplikovano klupko “problema” stvorenih oko nabavke prirodnog gasa iz Rusije prisutnih već godinama u srpskoj javnosti. U to su uključeni gotovo svi, od sredstava informisanja, političkih partija i samozvanih eksperata za energetiku do skupštinskih debata i ministara iz vlade. Spisak je dugačak, od posrednika pri kupovini gasa i cena do transportnih puteva i vlasništva kompanija koje u tim poslovima učestvuju. A zaključak je gotovo redovno isti – nesposobni ili korumpirani ljudi su “zaslužni” što Srbi plaćaju najskuplji gas.

U političkom sistemu u kome živimo nijedna vlada još nije “odradila” mandat na koji je izabrana, ali je veća nevolja što svaka smena vlasti posle vanrednih izbora podrazumeva čistku ljudi, ne samo u ministarstvima i državnim institucijama nego i u svim javnim preduzećima. I to temeljnu čistku, od vrha do dna. I uvek su prethodnici bili loši, nestručni, nesposobni… U svim političkim i privrednim potezima nisu bili patriote, a privrednim su radili u interesu drugih.

Stvoren je, dakle, idealan milje za mešetarenje, obmane, optužbe i obećanja opozicionih partija i ljudi koji žele vlast i moć. A u tom miljeu spontano je rođena i posebna vrsta eksperata kameleona koji “pretrčavaju” iz jedne partije u drugu, kad god procene da će bolje proći u novoj partiji ili imaju veće ambicije. Pri tome nikakav značaj nema ako su stara i nova partija potpuno suprotnih opredeljenja.

Mali izlet iz teme o energetici i prirodnom gasu bio je nužan da bi se razumela jedna specifična pojava eksperta kameleona, gotovo svakodnevno prisutnog u javnosti. Osoba koja je po dokumentima kao deo vlasti aktivno sudelovala u odlučivanju o većinskom vlasništvu u Jugorosgasu javno tvrdi kako je to štetan potez. Iako svi znaju koliko su aktuelne cene električne energije neodržive javno saopštava da je struja isuviše skupa, ljudi iz Srbijagas i EPS-a nesposobni, a svi zajedno sa toplanama “deru” narod. Na primer: iznet je podatak da Srbin čak 60 posto zarade troši na struju i grejanje, dok u drugim zemljama taj iznos ne prelazi 25 posto. Zvanični podaci kazuju da je prosečna faktura za električnu energiju domaćinstva u Srbiji 18 evra, odnosno nešto ispod 2.000 dinara, što je oko 5 posto prosečne zarade domaćinstva. I nikom ništa. Slično je i sa grejanjem – opet prema zvaničnoj statistici Srbi za energiju (grejanje i električnu ) izdvajaju  oko 15 posto primanja.

Može se razumeti da ovakve mahinacije imaju političke ciljeve, pogotovo u vreme izbornih kampanja, ali je teško shvatiti da eksperti tako postupaju. Makar imali ambicije za mesto ministra energetike.

Dragan Nedeljković

2. 12. 2010

Danga ili put u mrak

Izjava generalnog direktora EPS-a da je neophodno poskupljenje električne energije od 60 posto kako bi se sustigle cene zemalja u regionu nije izazvala šok u javnosti. Naprotiv, u stručnom delu javnosti preovlađuje razumevanje, dok se političari, stranke i nadležni državni organi uopšte ne oglašavaju. Utisak je da apsolutno svi shvataju kako je aktuelna politika cena u energetici (a reč je o principima koji traju decenijama) neodrživa i štetna. Ne samo za elektroprivredu nego i za privredu Srbije u celini, a bogme i za same potrošače. Što, opet, ne znači da će uskoro doći do drastičnog poskupljenja električne energije.

Čini se da smo pred rebusom koji nema rešenja. Šta je u tom rebusu zagonetno prikazali su stručnjaci iz EPS-a ilustrativnom pričom Direkcije za strategiju i investicije o ulaganjima u prethodnoj deceniji i potrebama u narednom razdoblju. Osnovni utisak je da se u svim aktivnostima kasni, propušta vreme i gomilaju problemi pa će rezultat biti ozbiljna nestašica električne energije od oko 4 milijarde kilovasati godišnje, odnosno ogroman uvoz. I uvoz je, međutim, pod upitnikom, ne samo zato što skupo košta nego i zato što nema tehničkih mogućnosti za transport tolikih količina energije.

No, da krenemo redom. Od 2001. godine do 2010. u EPS je uloženo 1,3 milijarde evra, najviše za sanaciju i revitalizaciju zapuštenih objekata. I to 82 posto iz prihoda elektroprivrede, 13 posto iz kredita i 5 posto iz donacija. Tim ulaganjima povećana je proizvodnja uglja za 16 posto, proizvodnja termoelektrana za 24 posto, a hidroelektrana za 3 posto, pa je smanjen deficit za 3 milijarde kilovatsati. Istovremeno je povećana sigurnost blokova TE i njihovo korišćenje – gotovo 6 milijardi kWh je veća proizvodnja u 2009. nego 2001. godini . Vrednost ove proizvodnje je 1,3 milijarde evra, po domaćim cenama. Iako u nekoliko hidroelektrana tek predstoji okončanje  započetih ulaganja stiglo se do zida, dalje ne može. Mora se znati da je prosečna starost termoelektrana 30 godina, a hidroelektrana 35 godina, što znači da su odslužile tehnički vek trajanja. Neki blokovi se moraju gasiti, a neki već gube sigurnost, često “ispadaju” iz pogona.

Kako već decenijama nije ni započeta gradnja novih elektrana, a očekuje se rast potrošnje od 20 posto nema drugog rešenja osim gradnje novih. Planom je predviđeno da se u narednih pet godina uloži 9 milijardi evra i to 3,4 milijarde iz sredstava EPS-a, 3,8 milijardi iz kredita i nepune 2 milijarde sa strateškim partnerima. Planom nisu obuhvaćeni hidro objekti na Ibru, V. Moravi, Drini i Dunavu, ni novi termoblok u Kostolcu (koji bi, uzgred rečeno, mogao najbrže da se realizuje kreditom iz aranžmana sa Kinezima). U planu takođe nisu nužne investicije za zaštitu okoline, odnosno smanjenje emisije štetnih gasova.

Aktuelnim cenama električne energije nema nikakvih izgleda da se pribave sredstva za sopstveno učešće u investicijama, a statusom gubitaša nemoguće je dobiti kredite i zadužiti se. Otuda vapaj za drastično poskupljenje, mada se već znatno kasni u realizaciji planova. Teško i zamisliti ministra, odnosno vladu, koja će doneti odluku o poskupljenju u narednoj ili narednim godinama. Izbor “objašnjenja” (teško materijalno stanje, kriza, izbori, inflacija i sl.) poznat je već decenijama, ali ništa ne rešava. Možda je vreme da se problem osvetli sa druge strane. Izbor Domanićevog Dange za naslov nije slučajan. Ako rezerve uglja i vodne snage ove zemlje, koje EPS koristi u proizvodnji električne energije, tretiramo kao prirodno bogatstvo šta se postiže naopakom politikom cena električne energije? Prirodna bogatstva u svim zemljama sveta služe za razvoj, zapošljavanje, uvećanje društvenog bogatstva, bolji život ljudi. Treba li nabrajati šta zemlje koje poseduju naftu, gas, rude, šume, reke, zemljište rade sa svojim prirodnim resursima. A šta se kod nas dešava? Kopamo ugalj i ostavljamo pustoš, pretvaramo ga u električnu energiju i pravimo gubitke, trošimo električnu energiju rasipnički i opet pravimo gubitke… Kuda nas to vodi?

Dragan Nedeljković

28. 11. 2010

Kad struka progovori

Međunarodna konferencija ELEKTRANE 2010, koju je organizovalo Društvo termičara Srbije nedavno u Vrnjačkoj Banji, ostavlja dubok trag i specifičan utisak. Odskače, pre svega, od čestih energetskih skupova kvalitetom radova, kako pozvanih domaćih tako i stranih učesnika, izborom tema koje su obradjene, tako i programom rada, odnosno prikazom najaktuelnijih problema savremene energetike u svetu i kod nas.Obeležena su tom prilikom i dva značajna jubileja najvećih srpskih proizvođača energije -Termoelektrana “Nikola Tesla” i Hidroelektrana Đerdap, rade u srpskom elektrosistemu već četiri decenije.

Gotovo svaka od tema autora koje su organizatori posebno birali i pozivali zaslužuje detaljniji prikaz (srećom postoje dokumenti sa tim temama) ali je za novinara nužan samo pomen nekih iz tog obilja. Na skupu je tako prvi put prikazana Nacionalna komunikacija Republike Srbije, nastala iz obaveza prema Kjoto protokulu, koja se upućuje Ujedinjenim nacijama, a prikazuje inventar gasova staklene bašte. Prvi put je, takođe, predstavljena energetika u Prostornom planu Srbije,  nacionalnom, regionalnom i globalnom nivou, u više radova razmatrano je stanje elektroprivreda, budućnost razvoja i povezivanja, tehničko-tehnološka unapređenja, čak i novi materijali u konstrukcijama, recimo kotlova …

I domaći i strani učesnici, a bilo je 120  domaćih i 40 stranih referata, kao da su se trudili da skupu daju ozbiljnu, na neki način svečanu notu. Ne samo za učesnike, nego i za širi krug zainteresovanih, ovaj skup je među retkima koji obogaćuju znanja i oplemenjuju ljude, ulivaju veru u domaću struku i bude nadu u sumornoj svakodnevici.

Dragan Nedeljković

26. 11. 2010

Merka li se to deo EPS-a posle Telekoma?

Postaju „sve glasnija šaputanja“ ,  da će pored prodaje Telekoma, država, izvesno je, već naredne godine, morati da ponudi na prodaju i deo EPS-a! Priče o tome već više puta su kolale u javnosti, ali su sa raznih nivoa vlasti demantovane izjavama da se EPS neće prodavati i da će do daljnjeg ostati u državnim vlasništvu. Ali priče o prodaji nekog dela EPS-a  vešto se izbegavaju, mada određeni postupci i izjave u poslednje vreme, ozbiljnije nagoveštaju da tako nešto ipak može da se dogodi i to - po mišljenjima ljudi, koji se nikako ne mogu smatrati laicima u ovoj oblasti - po već poznatom tranzicionom scenariju primoravanja na prodaju vrlo isplativih resursa! Konkretno, prodaja „Telekoma Srbija“ je gotova priča i izgledalo je da su te pare već raspoređene, ali su se pojavili novi momenti, koji ukazuju da će biti potrebna dodatna „žrtva“, moguće deo EPS-a  ili precirnije rečeno jedna „solidna distribucija“. Te nagoveštaje nije teško uočiti, ako se pažljivo osmotri određeni splet događaja u poslednje vreme.
Razume se, nije nam ovde cilj da nešto neosnovano prejudiciramo, jer tu preko noći odjednom stvari mogu da se promene, ali ni da ostanemo u domenu puke hipotetike. Jednostavno, ukazaćemo na neka zbivanja, koja možda s tim nisu u vezi, ali mogu da budu.
Valja odmah napomenuti da je cela ova postavka tesno vezana sa pričama o bankrotu države. Trebalo bi možda početi od toga da su  Poruku predsednika Borisa Tadića 14. novembra ove godine da je Vlada svojim antikriznim merama sprečila bankrot države i da građani osetniji rast životnog standarda mogu da očekuju u 2012. godini, ekonomisti, poslodavci i sindikati odbacuju kao nerealnu i populističku!
Ekonomista Danijel Cvjetičanin izjavio je nedavno u za Press da ocene Tadića nemaju potvrdu u realnosti.
- Bankroti država nisu tako česta pojava, pa je malo verovatno da će Srbija u dogledno vreme doživeti bankrot. Mnogo češća pojava je ekonomsko porobljavanje države, preuzimanje resursa jedne države, što se desilo i u Južnoj Americi, Aziji i Africi, u svim zemljama gde je zapadni kapital stvorio neokolonijalne oblike vladavine. Neverovatno je i da predsednik smatra da će nam biti bolje baš u 2012. godini kada treba da se održe izbori - kaže Cvjetičanin.
Sa ocenama Cvjetičanina slaže se i njegov kolega Ljubomir Madžar koji tvrdi da je pre MMF onemogućio bankrot države, nego Vlada.
- Ne bih preveliku zaslugu pripisao onima koji problem pokušavaju da reše tako što će se iznova zaduživati. Nemoguće je da predsednik Tadić sa sigurnošću zna da će građani živeti bolje 2012. godine jer za to nema ni instrumente, a ni potrebno znanje. Ne samo on, već ni njegov stručni tim - kaže Madžar.
Predsednik je, dakle,  javnosti saopštio da je Vlada Srbije zaslužna za to što zemlja nije bankrotirala, a onda je rekao i da ta ista država nema para i da je to razlog zbog kog njene institucije nisu platile račune za komunalije. Ali ne samo za komunalije nego i mnogo šta drugo. Poznati ekonomista Goran Nikolić, ovih dana je, pored ostalog izjavio:
„To što država nije izmirila obaveze prema toplanama, tih 200 miliona dinara, to je za državu ništa. Taj primer je simbolički zanimljiv, ali ne predstavlja suštinski problem, jer to nije ni dva miliona evra. Ključni problem je što država ne isplaćuje svoje obaveze na mnogo višem nivou i što ne isplaćuje mnogo veće iznose, odnosno ključna stvar je to što država duguje ogroman novac i generator je nelikvidnosti i velikih dugova“.
Zašto država ne izmiruje obaveze ako nije bankrotirala? Kada država ne bi dugovala svojim poveriocima, a u najveće se svrstavaju građevinari i putari, na primer, imala bi veliki problem sa budžetskim deficitom?
- Kada bi država sada, recimo, izmirila svoje obaveze odjednom, stvorila bi nekoliko problema. Budžetski deficit bi porastao, recimo, na sedam odsto, što bi značilo da smo doživeli katastrofu u odnosima sa MMF-om. Drugi problem bio bi taj što bismo imali strašan inflatorni pritisak, jer bi se povećala količina novca u opticaju. Tako da država ne može da isplati svoje obaveze iako na računu u trezoru ima 50 milijardi dinara - ne sme naglo da pusti velike količine novca u opticaj. Kašnjenje države u isplati obaveze je u stvari način da se ne izazovu veći problemi, što nije loša politika ako nemaš alternativu - kaže Nikolić.
Dakle, pribeglo se ovoj gimnastici i s tim u vezu valjalo bi dovesti nezvanično mišljenje nekih naših kompetentnih stručnjaka, koji imaju veliko iskustvo u kontaktima sa važnim međunarodnim institucijama - da bi  država, ako bi  morala da izmiri sve obaveze, prakrično već sada bila u bankrotu.
Vlada Srbije usvojila je,  na sednici 18. novembra, rebalans budžeta za 2010. godinu, kojim je predviđen deficit od 120 milijardi dinara, što je 13 milijardi više nego što je bilo prvobitno predviđeno Zakonom o budžetu za 2010. godinu.
Prema predlogu budžeta za narednu godinu, deficit bi trebalo da iznosi četiri odsto bruto domaćeg proizvoda.
Ministarka finansija Diana Dragutinović je objasnila da bi konsolidovani deficit na nivou republike trebalo da iznosi oko 140 milijardi dinara, a deficit budžeta Republike Srbije za 2011. godinu 125 milijardi dinara.
Navedeni poznavaoci zbivanja u ovoj oblasti, ukazuju na prilično poznat scenario „uzimanja tranzicionog kajmaka“ i procenjuju da će naš budžetski deficit iduće godine premašiti iznos od 200 milijardi dinara!
Pokazalo se da je postojeća vlada zbog interesa više partija koje u njoj participiraju, podložna raznim kompromisima i zahtevima, a idućoj izbornoj godini, bez sumnje, razni partijski apetiti će biti povećani.
Zatim, pozicioni i opozicioni blok, su trenutno prilično izjednačeni u rejtingu i izvesno je da će vlast , kao što je i ranije bilo slučaj, nuditi sve i svašta i pristupiti predizbornim dodvoravanjima širokim narodnim masama. A to košta i nema sumnje da će se odraziti na rast budžetskog deficita do granica koje MMF neće moći da prihvati.
Ovih dana Mlađan Dinkić je predložio da se pare od Telekoma ne utroše u celosti na puteve za šta se verovalo da je ranije već postignut konsenzus u Vladi, nego  delom i za vraćanje dugova Londonskom klubu. Izvesno je da prodajom Telekoma neće moći da se reši ono što je ranije planirano.
Imajući navedeno i drugo u vidu već spomenuti poznavaoci ovih prilika navode da dalja zaduženja neće biti moguća i da će nešto kvalitetnije morati da se iznese na pijacu, da bi se sprečio bankrot države. Slažu se u proceni da će morati da se proda deo EPS-a i da postoje viliki izgledi da to bude jedna distribucija i da  Elektrovojvodina u tom pogledu predstavlja dobru „udavaču“.
Izvesno je da se u tom pogledu već izašlo iz faze probnih balona.
Nije preterano reći da se ne pamti da je imenovanje na jedno direktorsko mesto u EPS-u izazvalo tolika podozrenja, polemike i spekulacije, kao nedavni izbor Tihomira Simića, jednog od nekadašnjih najviših funkcionera Pokreta snage Srbije, stranke prognanog tajkuna Bogoljuba Karića - za direktora Elektrovojvodine. Taj čin dovodi se u vezu sa sve glasnijim pričama u stručnim energetskim krugovima da će privatizacije jednog dela EPS-a ipak morati da usledi. Jer,  određene aktivnosti vezane za NATO i predsedavanje nekim manje važnim energetskim skupovima, sigurno u stručnom smislu ne preporučuju Simića za čelnu funkciju u Elektrovojvodini i mora se reći da je to vrlo tanko u odnosu na decenije koje je pređašnji direktor Tomislav Papić proveo u energetskoj struci, odnosno Elektrovojvodini.
Uzgred samo da dodamo i jednu svežiju izjavu. Vensan Dežer , šef delegacije EU u Srbiji sredinom novembra rekao je da je neophodno da se nastavi sa privatizacijom u Srbiji i napominje da je dobro što će „Telekom Srbija“ biti prodat, a bilo bi potrebno privatizovati i EPS , Železnice, JAT i druge državne firme ! Ne znamo da li je slučajno što se na prvom mestu spomenuo EPS?
Eto, to bi bila samo neka zapažanja, koja za sada ne nude ništa konkretno i pored čudne povezanosti nekih činjenica. Ili se nešto možda zaista sprema?                                                                                                               

Dragan Obradović

4. 11. 2010

Brigo moja…

Elegantno zvuči nedavna odluka Vlade Srbije da ne dozvoli poskupljenja energenata, zapravo električne energije i prirodnog gasa  (kasnije su dodati i derivati nafte) do kraja ove godine. Diskretno je najavljeno da ni u novoj godini, bar tri prva meseca, neće biti poskupljenja. Iako se ovakvo ponašanje može tumačiti na razne načine možda je bolje uzdržati se od ulaženja u detalje. Ipak, generalno je lako zaključiti da su članovi vlade još daleko od shvatanja da je energija roba, čija cena se formira na tržištu, a svojim odlukama nanose štetu svim energetskim kompanijama koje posluju na srpskom tržištu. A silovanje ekonomije – znamo to iz višedecenijske prakse – ne šteti samo proizvođačima neke robe nego i svim učesnicima na tom tržištu, pa, dakle, i potrošačima energije i državi u celini.

Potvrda za to stigla je odmah, čim su nastupili hladniji dani. Ispostavilo se da toplane, a toplotna energija je takođe roba, ne mogu grejati gradove bez drastičnih poskupljenja. Neki ministri  su nastavili praksu elegantnog ponašanja, tumačeći da cene toplote nisu u nadležnosti vlade nego lokalnih vlasti. Po sistemu “ brigo moja pređi na drugoga”. Ponuđena je, istina, “pomoć” toplana u vidu izrade metodologije formiranja cena, posredovanja u pregovorima sa isporučiocima gasa i mazuta, pozajamicama iz rezervi…A ako zatreba i zagusti formiraće se i štabovi, kao što je rađeno prethodnih godina.

U suštinu problema niko se ne usuđuje ni da čačne. A suština je u naopakoj politici cena energije, koja prouzrokuje čitav niz anomalija i dugoročnih posledica ne samo za kompanije koje se bave energijom, privredu i stanovništvo nego i za ukupni razvoj privrede i društva. Ljudi iz vlasti kao da još uvek veruju da se cenama energije (slično je sa poljoprivrednim proizvodima i mnogim drugim robama) vodi socijalna politika, štite siromašni i pomaže stanovništvu. U stvarnosti se, međutm, odmaže. Da se ne bi pogrešno razumeli jasno da država mora da vodi računa o socijalnom statusu građana i pomaže ugroženima, samo se to radi na drugačiji način.

Jer, ako se zadržimo na grejanju i činjenici da toplane ne mogu da plate gas ili mazut, pošto cene grejanja “ne pokrivaju” ni nabavku energenata pogledajmo šta se dešava. Za početak treba znati da se tek 3o posto stanovnika Srbije zimi greje iz toplana. Odmah potom da nisku cenu toplote dotiraju gradovi, iz poreza i doprinosa koje svi građani plaćaju. Treba li objašnjavati da su centralizovani sistemi grejanja najkonforniji i najjednostavniji za građane i, naravno, najjeftiniji. Onih 70 posto stanovnika Srbije koji nemaju tu sreću da se komforno i jeftino greju bakću se ugljem, drvima, gasom, loženjem i čitavim nizom radnji, što je mnogo skuplje, a još dotiraju ove privilegovane, i pri tome nema nikakve socijalne politike, jer svi korisnici centralnih sistema grejanja plaćaju isto, štite se, dakle, imućniji, bolje stojeći.

Još gore je kad se građani opredele za grejanje na struju, što je često zbog neekonomskih cena električne energije. Na nedavnoj konferenciji Društva termičara Srbije saopšten je podatak da se u termoelektranama utroši 5 kilovat sati da bi 1 kilovat sat stigao do potrošača. Grejanjem na električnu energiju čini se pravi energetski zločin, ne samo zato što se uludo rasipa vredna i skupa enerija, troše prirodni resursi i zagađuje okolina, nego i zato što se ponovnim pretvaranjem električne u toplotnu energiju “izgubi” skoro 90 posto energetske vrednosti uglja iz koga se pravi struja. A svedoci smo da se čitavi kvartovi novih zgrada u gradovima grade sa instalacija za grejanje na struju. Ako ne može drugačije to treba dekretom zabraniti.

Još jedan aspekt pogubne energetske politike ne treba zanemariti. Kompanije koje se bave proizvodnjom energije su uglavnom javna, državna preduzeća, a toplane komunalna. Vlast u njima postavlja rukovodstva i upravne odbore, birajući ljude koji će da slušaju i izvršavaju naređenja. Često upravo ti ljudi veruju i javno saopštavaju da moraju “voditi” socijalnu politiku, što podazumeva snabdevati potrošače po niskim cenama, čak i kad ne plaćaju energiju. A tržišna privreda, deklarativno prihvaćena, nameće angažovanje privatnog kapitala i u ovoj oblasti. U Srbiji, za sada, postoji samo jedna privatna kompanija koja se bavi grejanjem dela jednog grada. Reč je o kompaniji Decotra i gradu Loznici. Iz kompanije tvrde da već godinama troše  svoj novac na grejanje Lozničana, a ne dozvoljava im se ni uvid u naplatu, a kamoli ubiranje prihoda od energije koju isporučuju. Šta će se desiti ako takvih primera bude više, ako u još nekoliko gradova ljudi ulože svoja sredstva u grejanje ?

Tu stižemo i do problema plaćanja, mnogo šireg od toplana. Nekoliko puta sam bio svedok razgovora naših i stranih privrednika u kojima se nisu razumeli. Na “srpsko” pitanje koliko im potrošači duguju stranci ne razumeju pitanje, pomisle da je greška u prevodu, a kad shvate nemaju odgovor. Jednostavno je nezamislivo da se ne plaća ono što se koristi, kupuje, nabavlja…Ko bar malo zna o tom problemu u Srbiji jasno mu je da se to jednom mora rešiti. Zar nije to posao vlasti ?

Dragan Nedeljković

---

4. 11. 2010

Vreme pametnih mreža

Uobičajeno je u svetu, bar onom naprednijem, da se posle svake četvrte decenije menjaju električne mreže, ne samo zbog dotrajalosti, već i zbog novih tehničkih rešenja i dostignuća. Sada je došlo to vreme, a ono što sledi sa takozvanim Smart grid ili pametnim mrežama, svakako predstavlja epohalnu novinu. Mnogo mikro mreža unutar distribucija, treba da se spoji, na primer, u jednu veliku evropsku mrežu, koja će se, izvesno je, prostirati i van tih granica. Na te mikro mreže priključivaće se male elektrane, koje će koristiti obnovljive izvore energije (vetar, sunce, vodu) i njihov rad će morati da se izbalansira sa potrošnjom u domaćinstvima i industriji, kojom će takoće na raze načine uz pomoć softvera i pametnih brojila moći da se upravlja. A sve to će da se uštimava sa radom velikog sistema. Te mikro mreže u svakom trenutku moraju da budu spremne da izdvoje svoj rad, (ostrvski) i da u svakom trenutku mogu da se vrate na sistem. To stvara dosta problema u vođenju ED sistema, jer će postojati mnogo takvih mreža i malih pojedinačnih problema, koji mogu da stvore jedan veliki problem.To je, dakle izuzetno složen proces, koji sada zaista predstavlja veliki izazov za stručnjake.
Razume se da je ovo sasvim pojednosavljeno viđenje pametnih mreža. Sa nešto detaljnijim prikazom bavimo se u Dosijeu ovog broja lista, ali valja napomenuti da su mogućnosti Smart grid mreža ogromne, stalno se dodaju nova rešenja, a kraj tog procesa se ni ne nazire. On je neizbežan i ne može da se zaustavi na granicama neke zemlje,  zato  što to nekome  ne bi odgovaralo. Na primer, distributerima, koji će morati da rade u daleko težim i složenijim uslovima nego do sada. Ali, nemaju izbora i moraju da shvate da nisu ništa drugo do servis kupaca, koji su u ovom procesu u samom centru pažnje i upravo će oni od svega toga imati najveću korist. Pored ostalog,  moćiće da biraju isporučioca električne energije teorijski iz bilo koje tačke evropske mreže odnosno države. Izborom vrlo širokog spektra tarifa, potrošnju električne energije moćiće da prilagode svojim potrebama i na taj način optimalno smanje troškove korišćenja ovog energenta.
Pametne mreže već uveliko rastu u mnogim razvijenim zemlja, na raznim kontinentima. Rekli bismo za sada najviše u SAD; ovde se na tome ozbiljno radi još od 2003. godine. Federalno ministarstvo energetike SAD predviđa da će se uvođenjem pametnih mreža u naredne dve decenije uštedeti  i do 117 milijardi dolara!
Prvi korak u ovom poslu svakako je uvođenje pametnih brojila. U Ostinu (Teksas) od 2003 godine do danas zamenjena je trećina klasičnih brojila - ovim pametnim i izgleda da se tu najviše odmaklo. Masovna zamena brojila odvija se i u Kanadi, Evropi, Australiji, Japanu, Koreji… U Evropi je je po svemu sudeći u tom poslu poprilično odmakao italijanski ENEL, gde su ugradnjom na hiljade pametnih brojila, već postignute uštede od oko pola milijarde evra! Istina ulažu se i ogromne sume novca - milijarde evra, ali svi znaju da će se to isplatiti i slobodno koračaju napred.
A i mi konja za trku imamo. Uz pomoć kredita EBRD i EIB biće obezbeđeno 80 miliona evra koji neće biti utrošeni samo na nabavku pametnih brojila, već na sisteme, odnosno i na softvere za daljinsko očitavanja u centrima potrošnje. Nabavka „pametnih brojila“ u stvari je prvi korak ka uvođenju Smart grid mreža. Bez toga nema ni tržišta električne energije, koje kod nas i za domaćinstva morati da se otvori 2015. godine. EPS-ov koncept se zasniva na tome da se u svakom od pet PD za distribuciju električne energije, zaokruži jedan deo u okviru pogona, odnosno region, koji će biti u potpunosti pokriven sistemom daljinskog očitavanja brojila. To je razvojni projekat i na taj način svako od pet EPS-ovih  PD za distribuciju električne energije će da se uigrava sa pamenim brojilima. Očekuje se da će sada biti kupljeno 200 do 250 hiljada pametnih brojila, kao i oko 7.000 mernih grupa za velike potrošače. Ideja je , dakle, da se daljinskim očitavanjem pokriju svi veliki kupci na višim naponskim nivoima a nova brojila za domaćinstva će biti podeljena na pet regiona u Srbiji, koji će u potpunosti biti zaokruženi ovim sistemom. Ovim putem izvesno je idemo malo brže od okolnih zemalja i svakako bi trebalo očekivati da će nam pametna mreža doneti i pameti u trošenju struje u industriji i domaćinstvima, jer smo sa racionalnošću u toj oblasti dibidus zastranili. Vreme pametnih mreža i kod nas je već počelo da teče.

Dragan Obradović  (list “kWh”)

---

 

Kineski aranžman pod upitnikom

Ne prodje nijedan skup energetičara da nadležni, najčešće ministar rudarstva i energetike,  ne istaknu veliki investicioni ciklus koji predstoji Srbiji. Ulaganjem više milijardi evra ili dolara oživeće privreda, stotine hiljada ljudi dobiće posao, obezbediće se nove količine energije…, pokrenuće se cela Srbija. Raspisani su tenderi za nove termoelektrane, postignuti sporazumi za hidroelektrane, izdate energetske dozvole. Gradiće se parkovi vetrenjača, male hidroelektrane…I bez ulaganja u naftnu privredu, rekonstrukciju rafinerije u Pančevu,  gasovode i gasifikaciju, dakle, samo u EPS ulaganja se procenjuju na 9 milijardi evra. Srbija postaje lider regiona u energetici- ubedjeni su gotovo svi akteri.

Na pitanje kad će umesto najava i priča početi radovi bar na jednom objektu, kad će se zabosti prvi ašov na gradilištu, ministar je letos imao spreman odgovor: u Kostolcu. Zahvaljujući aranžmanu sa Kinom, potpisanom medjudržavnom sporazumu i kreditu koji kineska Exim banka odobrava Srbiji, procenjenom na 1,2 milijarde dolara, činilo se da će revitalizacija dva termo bloka u Kostolcu, odsumporavanje dimnih gasova, proširenje rudnika i gradnja novog bloka od 350 megavata biti prvi korak najavljenog investicionog ciklusa u energetici Srbije.

Ne samo prvi nego i najbrže realizovan. Posle boravka u Kini srpski energetičari su bili oduševljeni; kineske fabrike, objedinjene u državnoj kompaniji CMEC, spremne su da proizvedu i isporuče vrhunsku opremu u znatno kraćem roku od evropskih, uz povoljnije cene i prihvatljive kredite državne Exim banke. Spremani su potrebni dokumenti i očekivano potpisivanje ugovora u avgustu. Potom je sve zamrlo, uz par nemuštih vesti o nekakvim problemima i glasine da od aranžmana nema ništa.

Kako je u medjuvremenu došlo do produženja rokova tendera za nove termoelektrane, a planirana poskupljenja električne energije u ovoj godini izostala, EPS zapada u pravi šahovski cajtnot. Za godinu-dve (nedovoljno vremena za otvaranje rudnika i gradnju novih proizvodnih objekata)  prete ozbiljne nestašice elektricne energije. Pogotovo ako se privreda oporavi i počne ozbiljniji rast.

I pored činjenice da gotovo tri decenije u Elektroprivredi Srbije nije ni počela gradnja novog proizvodnog objekta, uz svest da su ulaganja u energetiku najbolji i najbrži put prevazilaženja krize, niko od nadležnih nije spreman da zvanično protumači šta je opet zakočilo razvoj. A pre svega zašto je aranžman sa Kinom pod upitnikom, pogotovo sa toliko isticanim prednostima koliko juče. Vredi pomenuti da je Konzorcijum domaćih firmi zaključio za Kostolac najveći  ugovor do sada, nadajući se sredstvima iz kineskog kredita.

Kako nema zvaničnih informacija novinar je prinudjen da traga i saznaje delove iz kojih se stvara mozaik. Čini se da je osnovni uzrok problema u aranžmanu sa Kinom sistemski: Kinezi su ozbiljni i principijelni, kad nešto odluče, ugovore, čak obećaju, to i ostvare. U energetici, kako sopstvenoj tako i u nastupu u inostranstvu, utvrdili su državni interes i u celoj hijerarhiji, od vlasti, do privrednih poteza i pojedinaca, slede isti kurs. U Srbiji, pak, koalicione vlade u svim segmentima kao da slede navodne političke ciljeve, bilo da je reč o ideologiji, bilo da je reč o konkretnim interesima i vezivanju za odredjene firme, zapošljavanje sopstvenih ljudi i sticanju pogodnosti ili naklonosti birača. Kao da nema državnog interesa, cilja kome svi zajedno težimo. Može se čuti da jedna partija “gura” neki aranžman ili posao, druga ga ometa da bi neka druga zemlja ili firma došla…Svašta se moze čuti – nezvanično. Čak i da ima pritisaka pojedinih država ili kompanija da se spreči  ulazak kineskih kompanija u evropske zemlje. Deluje čudno, tim pre sto mnoge poznate evropske kompanije “svoju” opremu prave u Kini (u šta su se uverili srpski stručnjaci obilazeći pogone). A takodje zato sto kineski proizvodjaci opreme dobijaju značajne poslove u Norveškoj, Estoniji, Kanadi, SAD…Šta će se tek dogoditi kad počne najavljeno investiranje u Grčku?

Objektivno gledajući Kinezi su nam naklonjeni, iako je jasno da imaju interese. Činjenicu da smo medju zemljama koje su izabrali za investiranje- osim energetskih objekata reč je i o mostu preko Dunava kod Beograda (koji je takodje doveden pod upitnik). Bolje upućenim ljudima je jasno da se Kinezi ponašaju kao i svi drugi, i u drugim zemljama čelni ljudi, funkcioneri i kroz privredne aranžmane zastupaju sopstvene državne interese. Pogotovo u energetici  kao uslovu svakog razvoja, napretka i standarda svojih stanovnika. Možda su negde metodi suptilniji, ili se ne radi sve javno, suština je ista. Postoji još jedan zabrinjavajući aspekt svega što se dešava sa kineskim aranžmanom. Ako je predsednik Srbije svojom posetom Kini pre godinu i po dana i medjudržavnim sporazumom “otvorio” mogućnost ovakve saradnje, zar stavlja pod upitnik aranžman, a ne znači potkopavanje ugleda i autoriteta. Pri tome nije bitno ime čoveka koji obavlja funkciju nego sama funkcija.

Za nekoliko dana u Srbiju dolazi visoki funkcioner Kine, zamenik ministar saobraćaja, i ne bi valjalo da javnost nagadja sta će mu domaćini reći o problemima sa aranžmanom. Bilo bi bolje da se javno saopšti, bilo ko od zvaničnika, hoće li se i kako ostvariti dogovoreno. Takvo obraćanje Predsednika kineskom kolegi ne samo da bi sprečilo neprijatnosti nego i poboljšalo uslove kredita za Kostolac i most na Dunavu. Jer, u deo kineske strategije spadaju i  komercijalni uslovi kada se zaduzuju kompanije, a “povlašćeni” kada to radi država. A reč je ovde o državnom poslu značajnom za obe zemlje.

Dragan Nedeljković

 

CIRED 2010

Savetovanje elektrodistributivnih organizacija Srbije, održano prošle nedelje u Vrnjačkoj Banji, delovalo je ohrabrujuće za sve energetske stručnjake, uprkos evidentnoj krizi u kojoj je energetika. Ovo okupljanje stručnjaka distributivnih privrednih društava, proizvođača opreme i svih zainteresovanih za unapređenje delatnosti poprima regionalni karakter i usmerava se na nove tehnologije, efikasniji rad, pa čak i novu filozofiju energetike koju oblikuju najrazvijenije zemlje sveta, od SAD, Evropske unije, Japana do Kine.

Za najmasovniji skup distributera pripremljeno je stotinak stručnih referata, većina sa najaktuelnijim temama kojima se i svet bavi, od pametnih brojila i uređaja do upravljanja sistemima i stvaranja smart grid (pametnih ili naprednih mreža, kako stručnjaci prevode enegleski naziv novih koncepcija mreža). Kako su  sve karakteristike novih mreža praktično u razvojnom procesu i kod najrazvijenijih zemalja i postepeno se ugrađuju u nove direktive i  energetske politike pravo je zadovoljstvo čuti da srpski stručnjaci rade isto, doprinose tom procesu i ugrađuju ga, a ne kasne po čitavu deceniju kao nekada.

Za širu javnost je od interesa da su dve teme, kojima su posvećeni posebni okrugli stolovi, pobrale najviše pažnje. Prva su pametne mreže, počev od novog načina merenja i upravljanja sistemima, druga su gubici električne energije na putu između proizvođača i kupaca. Pametne mreže podrazumevaju s jedne strane sigurnost isporuka, a s druge uključivanje malih proizvođača, naročito novih i obnovljivih izvora. I to na kontinentalnom nivou, gde državne granice neće biti prepreka da se struja kupuje po najpovoljnjim uslova. I tržište je, takođe, karakteristika novog pristupa, a sve zajedno trebalo bi da doprinese ekološkim ciljevima, efikasnosti i ukupnom razvoju, odnosno ulaganjima koja znače nove poslove i nova radna mesta.

DN

---

Ministar “zaštitnik”

Svake godine pred početak jeseni ponavlja se ista priča – kako će se građani grejati, da li je sve spremno za predstojeću zimu i koliko će sve koštati. Utisak je da se iz godine u godinu stanje pogoršava, a za sledeću grejnu sezonu kao da se nagomilalo problema. Najveći su cene, kako za toplotnu energiju, tako i za sve energente iz kojih se ona dobija, a suštinsko je pitanje ko će to da plati. Toplotna energija je, inače, značajna stavka ukupne energetske potrošnje, ali je do nedavno ignorisana, nije čak ni postojala u energetskim bilansima i tretirana je kao mali komunalni problem. Karakteriše je, takođe, rasipništvo, čak veće od ostalih oblika energije.

Značajan doprinos ozbiljnom tretmanu toplotne energije daje Agencija za energetiku čiji stručnjaci tradicionalno pred grejnu sezonu sačine izveštaj o troškovima grejanja za različite oblike energije. Izveštaj je informativni, dakle bez komentara, iako bi analitičari i nadležni organi mogli izvući dalekosežne zaključke i preduzimati potrebne mere. I za ovu godinu, kao i prethodnih, najjeftinije grejanje za građane je na električnu energiju, korišćenjem TA peći u noćnoj tarifi. Sušeni lignit je 9 posto skuplji, centralno grejanje iz toplana skuplje je 27 posto, dok je prirodni gas 4o posto skuplji. Grejanje na drva je skuplje 52 posto, dok je grejanje na ulje za loženje najskuplje – čak 254 posto.

Samo ovih par podataka pokazuju da u cenovnoj politici energenata nema nikakvog reda ni sistema. U svetu se pri formiranju cena energenata poštuju nekakvi principi i uspostavljaju pariteti, od kalorične, pardon džulske vrednosti svakog od njih do stepena korišćenja i efikasnosti upotrebe i uticaja na ekologiju. U Srbiji kao da je sve pobrkano, počev od činjenice da su sve kompanije koje se bave prozvodnjom energije u gubicima i sve traže promene cena, tj poskupljenja pa sve do faktičkog stanja da se decenijama ništa novo ne gradi, energija neracionalno koristi i rasipa, ne plaća i krade...

Nedavna izjava nadležnog ministra za trgovinu kao da je unela svetlost i jasnoću u ovaj tamni vilajet. Čovek reče da se poskupljenja energije mogu odobriti za energente iz uvoza, ali domaća proizvodnja ne sme poskupeti. I ostade ministar! Da nije reč o obrazovanom čoveku, koji je pored ostalog bio na čelu Privredne komore Srbije, a kao aktuelni ministar i profesionalac morao bi da zastupa tržišne odnose i ekonomske principe, pomislili bi da je greška. Nažalost nije – ministar je samo obelodanio javno ono čime se političari već dugo bave i sto je godinama prisutno u cenovnoj praksi.

Bilo bi lakše da je usamljen, ali opet nažalost nije. I on, kao i većina političara, kad se dokopaju vlasti “zaborave” sve što su na fakultetima naučili i stavljaju se u ulogu zaštitnika građana, svojevrsnu ulogu Robin Huda. A suštinski to što rade upereno je upravo protiv građana. Ako je ključno pitanje ko će sve da plati odgovor je unapred poznat – baš građani, jer nema ko drugi. Samo ne odmah, ne bar dok im traje mandat, nego kasnije. Kroz nestašice, drastična poskupljenja, dugovanja strancima i na još mnogo načina. Jedan od tih načina je od suštinske važnosti za državu i sve građane. Energetika je neka vrsta zamajca ukupnog razvoja, kad se grade energetski objekti ima posla za gotovo sve delatnosti, stvara se nova vrednost, mnoštvo ljudi radi i zarađuje…Nisu uzalud sve krize u svetu rešavane gradnjom energetskih i infrastrukturnih objekata (treba li pominjati Nju dil ) nisu li upravo tako pokretane privredne aktivnosti, inovacije, tehnologije, progres. Tržišna privreda, uostalom, ne poznaje termine domaćeg ili uvoznog, pogotovo u savremenom svetu. Ministar “zaštitnik” kao da je izronio iz prošlih vremena.

Dragan Nedeljković

(list kWh)

---

A, struju svi hoće

Ako se osvrnemo samo dve godine unazad, mogli bismo da konstatujemo da se u neimarskom, ili, možda je bolje reći predneimarskom smislu, u Srbiji najviše odmaklo u poslovima sa hidroelektranama. Dok su se naši veliki projekti za  dve TE na ugalj i jednom TE-TO na gas, pomalo zaglibili u „tenderskoj fazi“, za te dve godine, kada je o hidroelektranama reč, potpisaše neki memorandumi, potom i ugovori o osnivanju zajedničkih preduzeća sa strancima, a ponešto manje snage već se bogami i napravilo.
Da budemo jasniji. Ne umanjuje se ovde značaj proizvodnje električne energije iz vetra, biomase, sunca, ili smeća, ali od svih obnovljivih izvora, mogućnosti i efekti korišćenja hidroenergije kod nas vidno odskaču i stvaraju najbolje šanse za gradnju novih, čak i krupnijih elektroenergetskih kapaciteta. To je ono što je za nas u ovom trenutku najrealnije, jer, stručnjaci procenjuju da smo iskoristili svega 60 odsto hidroenergetskih kapaciteta i to onih na većim tokovima. Onih manjih ima još. U nekim razvijenim zemljama hidroenergetski izvori su gotovo u potpunosti iskorišćeni za proizvodnju električne energije. Znači kod nas je to najizdašniji obnovljivi izvor i još dosta toga može da se uradi. Ako tome pridodamo još i zajednički projekat sa Republikom Srpskom a gornjoj Drini (van teritorije Srbije) - to je zaista nešto značajno.
Postoji samo jedan mali problem. Nemamo pare! Dok EPS kao preduzeće sa gotovo najrespektabilnijim proizvodnim resursima na Balkanu, prošle i ove godine, uz temeljnu asistenciju države knjiži značajne gubitke, jedan, nama dobro poznat trgovac električnom energijom, sa prošlogodišnjom prodajom 17 milijardi kilovat-časova električne energije uknjižio je profit od oko milijardu evra. Prema pisanju jednog dnevnog lista, sada se uključuje i u proizvodnju električne energije i prerasta u prvu privatnu elektroprivredu na području srednje i južne Evrope. I sve to sam finansira.
A, EPS-u, koji proizvodi mnogo struje, a nema para,  sada nema drugog izlaza nego da se udružuje sa strancima i komšilukom ne bi li na neki način uvećao kapacitet. Tako Italijani navališe da s nama grade deset HE na Ibru i tu se očigledno najviše odmaklo. Nemački RWE i ruski „Inter RAO“ namerili su da s  ERS-om i EPS-om grade četiri snažnije hidroelektrane na gornjoj Drini, Kanađani već uveliko pripremaju gradnju dve malo jače HE na Limu, dok nizvodni deo opet merkaju Italijani za još nekoliko hidroelektrana.  A, Slovenci i Austrijanci, doduše bez EPS-a, ali uz „pomoć“ ministra Škundrića, već pustiše u pogon, na rečici Ploštici u opštini Vlasotince, mini HE snage 600 kilovata i za to dadoše 700.000 evra. Vele to je tek početak; napraviće još četiri.
Ruku na srce radi se na hidroelektranama, naročito otkako su uvedene feed-in tarife. To vam je u našoj verziji davanje državnih subvencija za ovako proizvedenu „čistu“ struju, ali ne iz budžeta, već iz „šuplje“ kase EPS-a. Istini za volju očekuje da će u tome da pomognu i Italijani, jer za struju iz hidroenergije nude 18 evrocenti za kilovat-čas. Četiri puta više od naše redovne cene ili dva puta više nego što mi dajemo kroz feed-in tarife. Taj zajednički posao na Ibru mogao bi da bude prilično koristan za EPS, pa, razume se i za celu zajednicu.
Očigledno je, dakle, da se gradnji hidroelektrana različitih veličina, sve ozbiljnije pristupa u raznim delovima Srbije, ali je neverovatno koliko ima „kočničara“, rekli bismo ponajviše, na Limu (odnosno Prijepolju i Brodarevu)  i na Ibru (u Kraljevu), iako je poznato da nove HE najčešće donose samo nove pogodnosti kada je reč o uređenju okoline, zaštiti priobalja... A da i ne govorimo o čistoj energiji.
Sada ispada tako da niko u svom ataru neće nuklearke da ih zrače, niko neće termoelektrane da im zagađuju vazduh i „gutaju“ zemlju, vadeći ugalj i  tako devastiraju životnu sredinu. Sada, eto, niko u svom ataru  neće ni hidroelektrane. A, struju svi hoće!

Dragan Obradović (list kWh)

---

Fijasko akcija NIS-a

Već danima celokupna javnost zaokupljena je akcijama Naftne industrije Srbije sa kojima počinje trgovanje krajem avgusta na berzi. Svi radio i televizijski programi, sve novine, čak i elektronska glasila, objavljuju procedure i uputstva za trgovanje, sve pošte su spremne da primaju naloge vlasnika akcija, berza takođe…Ne treba se čuditi, jer gotovo pet miliona građana kreće u avanturu berzanskih spekulacija u kojoj, sudeći po stranim iskustvima, može da se zaradi, ali i izgubi bogatstvo.

Par dana pre sudbonosnog događaja usledio je šok – na berzi se pojavio izvestaj o poslovanju NIS-a u prvoj polovini godine sa enormnim gubitkom od 9,6 milijardi dinara i “realnom” cenom jedne akcije od 138 dinara. Istina, Rusi su o ugovoru o kupovini 51 posto NIS-a obavezni da kupe akcije po ceni od oko 5oo dinara i kažu da će poštovati obavezu. Šok je izazvala drastična razlika između onoga što su političari obećavali građanima, a reč je bila o sumi od hiljadu evra, i onoga što stvarno mogu dobiti, nekoliko promila obećane sume.

Tek danas, kad  ideja o besplatnoj podeli akcija postaje stvarnost, postaje jasno o kakvoj ujdurmi se radi. Mali broj ljudi je na početku sumnjao i upozoravao da nema čarobnih formula, ni para koje će neko poklanjati masama. Mešetari su bili glasniji, obećanja lepo zvučala, a glasači lakoverni. Zašto bi, uopšte, bilo ko delio svakom građaninu po hiljadu evra ? Ličilo je obećanje na čašćavanje, neku vrstu napojnice ili bakšiša, ali se niko nije zapitao šta su mešetari dobili, tačnije koliko su oni dobri kad svakog punoletnog građanina časte sa hiljadu evra.

A kad je surova stvarnost stigla niko ne pominje imena, stranke, ljude i institucije koji su sve zamesili. Koliko je ovu državu koštao postupak prijavljivanja, ispunjavanja formulara, otvaranja računa, prepiske, obučavanja poštanskih službenika i šaltera…? I nikom ništa. Berza je, rečeno je već na osnovu stranih iskustava, avantura, pogotovo za neupućene pojedince, mada je važna karika u tržišnoj privredi. Koliko je samo ljudi izvršilo samoubistvo zbog berzanskih špekulacija ? A koliko tek ostalo bez ičega ? Ne treba tražiti drakonske mere, a možda bi bio red da neki ljudi snose konsekvence, recimo povlačenjem iz javnog života.

Ako je fijasko akcija NIS-a šok za mase još veći šok je saopštenje čelnih ljudi naftne kompanije o poslovanju i knjigovodstvenoj vrednosti za privrednike, pogotovo energetičare. Lakonsko “objašnjenje” da je uzrok enormnih gubitaka nagli pad vrednosti dinara nije dovoljno i ne drži vodu, kako se obično kaže. Dok nisu došli Rusi verovali smo da je NIS najveće i najbogatije srpsko preduzeće, zaposliti se u NIS-u bila je privilegija (nekad se plaćalo za radno mesto) ljudi su imali zarade iznad proseka, redovno trinestu platu, dobijali stanove, imali letovališta na moru i planinama i čitav niz privilegija. A mućkaroši među njima postali su bogataši ili su o trošku firme pripadali svetskom džet-setu (viđani su na teniskim turnirima U Rolan Garosu ili Vimblondonu, jahtama na egzotičnim ostrvima i sl). Uprkos rasipnom ponašanju firma je stvarala profit i uplaćivala ga u budžet,a pomagali su sport, kulturu zdravstvo…

Kad Rusi dođoše ispostavilo se da je napravljen preveliki ceh i da se već godinama poslovalo s gubicima. Pominju se nekih 38 milijardi dinara, a za šest meseci ove godine jos desetak milijardi. Kako javno saopstiše ukupna knjigovodstvena vrednost NIS-a je nešto iznad 22 milijarde dinara !? E tu su izgleda preterali. Prvo, kad su kupovali 51 posto kapitala, pre godinu ipo dana, platili su 400 miliona evra, što je nekih 40 milijardi dinara. Ko bi polovinu firme platio duplo više nego što vredi ? A to, istovremeno, znači da je u momentu kupoprodaje NIS vredeo 80 milijardi dinara. Kako su  uspeli da smanje vrednost na četvrtinu za tako kratko vreme ? I šta u upravnom odboru i poslovodstvu rade srpski suvlasnici ako se ovako može baratati ciframa o vrednosti u javnosti. Tim pre što su računice o vrednosti kapitala NIS-a pre preuzimanja pokazivale da je vrednost bila oko 160 milijradi dinara, što znači da je aktuelna vrednost umanjena osam puta. Pitanja se prosto nameću i iziskuju odgovore.

Dragan Nedeljković

---

Zar i ti…deda Mirko ?

Nedavna izjava Predsednika Vlade  Srbije Mirka Cvetkovića kako ove godine električna energija neće poskupeti još jednom, ili bar neće za 35-40 posto, koliko pokazuju računice , mnoge je začudila i iznenadila. Pre svega energetičare, posebno iz elektroprivrede, ali i veliki broj ljudi iz privrede, naročito one čije kompanije obavljaju raznolike poslove za elektroprivredu. A takvih je nekoliko stotina hiljada u industriji, građevinarstvu, institutima …

EPS je, naime, za ovu godinu sačinio plan poslovanja, koji je Vlada usvojila, po kome je na pocetku i sredinom godine trebalo korigovati cene električne energije kako bi se ratosiljali neprijatnog statusa gubitaša (što traje već dve decenije). Planom je, pored ostalog, trebalo uložiti 64 milijarde dinara za poslove remonata, revitalizacije dotrajalih kapaciteta i investiranje u pripreme gradnje novih. Tim angažovanjem uposlio bi se dobar deo privrede Srbije, ljudi bi radili i zarađivali i ne bi štrajkovali i izlazili na ulice da od države traže plate. Umesto od januara prva rata poskupljenja od 10 posto odobrena je u aprilu, kad je prošla zima tj. sezona najveće potrošnje, pa je procenat poskupljenja na godišnjem nivou znatno manji.

Za drugi obrok poskupljenja smišljena je čarobna formula: ministri i predsednik kažu da EPS nije ni podneo zahtev za promenu cena, dok iz EPS-a lansiraju priču da nema nikakve svrhe tražiti promenu cena dok se sa Vladom ne postigne dogovor oko procenta. A procenat poskupljenja trebalo bi, po propisima, da verifikuje Regulatorna agencija. Iz Agencije je nezvanično saopšteno da Srbija ima najniže cene električne energije u Evropi i da bi aktuelne cene trebalo povećati za pomenutih 35-40 posto, čim iz EPS-a prilože tražene podatke. Dakle, prvo iznenađenje izjavom Predsednika je da se ne primenjuju važeći propisi i procedure. Ali je izjava Mirka Cvetkovića pravi sok za sve koji poznaju njegovu biografiju, dobar deo karijere proveo je u energetici i sasvim sigurno duboko poznaje sve energetske probleme, a na mnogim rešenjima je bio angažovan. Tih, staložen, studiozan, kakvim ga ljudi znaju, bio je nada za mnoga očekivanja upravo u energetici.

Ako se fokusiramo na proteklu deceniju (valjda već svi znamo šta se ranije dešavalo) energetičari baš nisu imali sreće sa vladama i mogu, poput fudbalera na Svetskom prvenstvu, da se žale nebesima. Prvi predsednik Vlade je bio filozof i kao da nije umeo da postavi ministra energetike ili ga je i tu pratila zla kob. Kad je ubijen nasledio ga je čovek koji  je javno pozivao narod na bunt neplaćanjem računa za struju. Sledeći kao da nije bio obavešten o energetici, a izgleda ni o mnogo čemu drugom. Mirko Cvetković je zaista delovao kao pravi covek.

“Stavovi” svih vlada u protekloj deceniji doveli su Srbiju do toga da sve energetske kompanije grcaju u gubicima, zastarevaju, a razvoj im je mislena imenica. Potrošnja, pak, raste, uglavnom neproduktivna. Stanovnici Srbije su pravi energetski rasipnici. Evo samo par podataka: za dolar GDP u Srbiji se troši 3 kWh, dok je prosek zemalja Evropske unije 0,5 kWh; domaćinstvo u Srbiji troši mesečno u proseku 400 KWh, dok je u Evropi prosek 200 kWh; čak i za socijalnu pomoć evropski limit je potrošnja od 50 kWh mesečno, dok u Srbiji račune umanjuju za potrošnju od 350 -450 kWh mesečno. Predsednik Vlade sve to zna, i mnogo više od toga, ali izjavi to što stoji na početku.

I Mirko Cvetković zna, kao i mnogi privrednici I politicari, da je energetika delatnost koja vuce progress, delatnost koja donosi privredni oporavak, zapošljavanje, pogotovo u kriznim vremenima. U savremenom svetu energetika je top tema svih javnih istupa i svih međunarodnih skupova. Od Obame, Angele Merkel do Medvedeva i Putina bukvalno svi državnici koriste svaku priliku da govore o energiji. Ne samo zato što je energija postala uslov opstanka i razvoja savremene civilizacije već i zato što je to krupan biznis, kako za velike i bogate kompanije tako i za sve veći  broj stanovnika, od istaživača i naučnika do praktičara i izvršilaca.

Nije baš prijatno pominjati srpski doprinos i velika imena kao što su Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Milutin Milanković na polju energetike u prošlom i predprošlom veku. Tesla je, uostalom, ne samo jedini Srbin, nego i jedini Sloven, čije ime nosi jedna jedinica međunarodnog mernog sistema. Dičiti se takvim imenima, a biti na repu događaja malo je i sramota.

Ali, pravo pitanje je zašto se ljudi izmene kad dospeju na važnu državnu funkciju, zašto zaborave ili svesno zanemare sve što znaju i što im je ne samo profesija nego i ljudska osobina koja ih je tamo dovela. Nije, naravno, reč samo o aktuelnom predsedniku vlade, takvih je u Srbiji sijaset ne samo u vlasti i na funkcijama. Mada dugo pamtim i danas vam mogu navesti imena trojice ljudi koji su dali ostavke, držeći se profesije i ne želeći da rade po političkom diktatu. Samo je jedan bio iz energetike – Ratko Tausan je bio ministar u Bosni i Hercegovini i podneo ostavku kad se desila nesreća u rudniku Kakanj.

Dragan Nedeljković

---

Kadrovske bukagije

Sada može da se kaže da novi značajan investicioni ciklus  u srpskoj elektroenergetici već sasvim vidljivo uzima zamah. Od dugogodišnjih praznih priča o TE „Kolubara B“ i nešto kasnije TENT B3, kada je bilo sasvim jasno da je nekim osobama bliskim vlastima, bila mnogo draža trgovina strujom od preko potrebne gradnje novih kapaciteta, posle četvrt veka stagnacije - sada se vidi  marljivo zalaganje da se što pre okončaju tenderi za izbor strateških partnera za gore pomenute termoelektrane. Uočljiva su nastojanja da se što efikasnije i brže izađe u susret potencijalnim strateškim partnerima koji traže mnoge dodatne informacije, regulisanje pitanja vlasništva i druga razjašnjenja, koja su često produkt neizgrađenosti i nedorečenosti naše zakonske regulative. Sada se ozbiljno radi i na prilagođavanju tih akata. Moglo bi čak da se kaže da stranci sada više „koče“, i traže više vremena, ne bi li obavili vrlo kompleksne analize, koji ovakvi poslovi iziskuju.
Uglavnom isto bi moglo da se odnosi i na tender za izbor strateškog partnera, da kažemo u gasnom segmentu, za izgradnju nove TE-TO Novi Sad.
Zahuktalo se i u hidrosektoru i tu nekako najbrže ide aranžman sa Italijanima u vezi sa gradnjom 10 kaskadnih hidroelektrana na Ibru. Nemački RWE se uključuje u projekte na Velikoj Moravi i gornjoj Drini, gde se uključuje i Republika Srpska. Nemci su posebno zainteresovani i za projekat reverzibilne hidroelektrane „Đerdap 3“.
Važno je zapaziti da u svim ovim aranžmanima, postoji jasno izražena volja inostranih partnera da uđu s nama u ove projekte i pored nevolja koje je donela svetska ekonomska kriza.
A, onda, odjednom, pomalo iznenađujuće za sve, nađosmo se i pred jednim nuklearnim aranžmanom, odnosno ponudom za udelom u vlasništvu u budućoj bugarskoj nuklearnoj elektrani „Belene“! Čini se da su se mnogu energetski poslenici pomalo našli u čudu, jer odjednom udarismo na više frontova: u termojedinice na ugalj i gas, hidroelektrane, a eto sada ulazimo i u samu nuklearnu opciju, za koju godinama nismo hteli ni da čujemo. Reklo bi se da je i nama, kada je reč o gradnji novih elektrana, počelo da sviće.
Međutim, kako to obično biva, uvek nešto zafali. Isprečila se nova nevolja. Neshvatljivo duga investiciona suša i krajnje neodgovoran maćehinski odnos prema EPS-u, nije imao za posledicu samo investicioni kolaps, već i teško narušavanje noseće kadrovske konstrukcije u EPS-u. Kada se ponovo razvila priča o nuklearnoj opciji u Srbiji ili van Srbije, bilo je odmah vidljivo da mi u toj oblasti praktično nemamo stručnjake. Stari su se razišli po svetu jer ovde nisu imali posla, a novi jednostavno nisu stvarani jer kod nas nisu ni imali gde u tom pogledu da se obrazuju. Nova kadrovska baza za te stručnjake mora najpre da se stvara preko tih „skromnih“ nuklearnih aranžmana, za kasnije ozbiljnije ulaženje u nuklearnu elektroenergetiku, koje će ipak biti neminovno. To za sada tako stoji. Ali, još je gora činjenica da EPS sada kuburi i sa  stručnjacima za tekući rad elektrana, jer mnogi odoše. A, o onima, koji su se bavili investicionim poslovima i koji su učestvovali u gradnji elektrana u EPS-u sada već nije uputno govoriti uz saznanje da se već dve i po decenije u EPS-u ništa ne gradi. Kako će i ko učestvovati u navedenim projektima za koje su potpisani razni sporazumi i ugovori, a odgovarajući  tenderi u toku  - bog sveti zna?!
Može samo da se kaže da je jedina svetla tačka u tom kadrovskom kalamburu, što su posle dugo godina nedavno primljena 153 mlada visokoobrazovana stručnjaka, sa zaista neobično visokim prosečnim ocenama i opštim znanjem. Oni su nam za sada jedina kadrovska nada, iako je za savladavanje važnih poslova elektrostruke u EPS-u potrebno bar pet godina. Za investicione zahvate, koji dolaze oni su izuzetno važan činilac, razume se, ako ih oni višegodišnji EPS-ovi dušebrižnici ne oteraju specifičnim načinom uvažavanja EPS-a, a naročito platama. Od nemerljive koristi bi bilo osloboditi se tih dušebrižnika, jer će onolike najavljene investicije zaista teško ići s njima i kadrovskim bukagijama kojima su, pored svega ostalog, takođe ojadili EPS.

Dragan Obradović (list „kWh“)

---

 

DAJ GLAS ZA GAS

Aleksandar Medvedev

Zamenik predsednika Upravnog odbora kompanije Gasprom

Generalni direktor kompanije Gasprom eksport

 

Udobnost korišćenja, mobilnost i lični izbor, koji su dostupni u razvijenim svetskim ekonomijama, u velikoj meri se mogu pripisati njihovom umeću proizvodnje i distribucije energije. Međutim naučnici i politički lideri zabrinuti su zbog predviđenog rasta globalne temperature, koji je posledica dramatičnog rasta potrošnje i distribucije energije. Kako bi se ljudska civilizacija nosila sa ovim, predlažu se brze i sveobuhvatne promene.

 

Šta ovo znači za različite izvore energije koji snabdevaju naše privrede energetskim resursima i koji će od njih položiti ekološki ispit? Ubeđen sam da će prirodni gas položiti ispit, ali samo ako mi u gasnoj industriji u potpunosti prihvatimo upravljanje ugljenikom i istupimo smelo u korist gasa.

 

Verujem da prirodni gas treba da bude u središtu strategija za smanjenje emisije ugljenika, obzirom da gas predstavlja zeleno gorivo sadašnjosti i budućnosti. Vreme je da se okonča doba u kojem je gas viđen tek kao “još jedno” tradicionalno fosilno gorivo, koje navodno predstavlja opterećenje umesto da doprinosi borbi protiv globalnog zagrevanja. Međutim prirodni gas je više ekološki nego li nafta ili ugalj. Sagorevanje gasa umesto nafte smanjuje emisije ugljendioksida za 20% a ako se koristi umesto uglja, za 50-60%. Povećanje tržišnog udela gasa u energetskom miksu Evropske Unije za svega 1%, smanjuje emisiju za 3%.

 

Naravno, obnovljiva i nuklearna energija igraće važnu ulogu za postizanje nisko-ugljenične energetske mešavine. Međutim, bez obzira na buduće tehnološke razvoje obnovljivih energija, prirodni gas nudi najbolje kratkoročno rešenje. Neke obnovljive tehnologiju su i dalje daleko od ekonomičnosti i ekološke efikasnosti, te su im potrebne značajne subvencije, a što ima negtivne posledica po krajnje korisnike. Međutim prisutne su i brojne nedoumice u vezi sa pouzdanošću obzirom de ne možemo da donesemo odluku o tome da li će sijati sunce ili duvati vetar, kao i da li će sijati dovoljno dugo da pokrije najveću potražnju kupaca.

 

Kada je u pitanju nuklearna energija postavlja se pitanje bezbednosti a u zapadnom svetu svi znaju da gradnja nuklearnih elektrana može biti projekt koji će trajati decenijama, a ne godinama. Nasuprot tome gasne stanice sa kombinovanim energentima se brzo grade, veoma su pouzdane i pružaju čiste energente po konkurentnoj ceni.

 

Zbog toga industrija prirodnog gasa ima ubedljivu priču za donosioce odluke i čitavu javnost a po pitanju ogromnog doprinosa koji može pružiti ciljevima za smanjenje emisije ugljenika. A sve to uz nivo sigurnosti kakvu nije u stanju da obezbedi nijedno gorivo niti tehnologija, i, naposletku, trošak bez premca. 

 

EU je do sada napravila mali napredak po pitanju smanjenja emisije CO2 za 20% do 2020, uprkos uvođenju dokumenta EU Emissions Trading Scheme (ETS) i visokim subvencijama za podizanje kapaciteta stvanja obnovljive energije.  Međutim, samo zamena svakog drugog pogona na ugalj  sa modernim gasnim turbinama bila bi dovoljna za dostizanje vrednosti emisije koja je zadata kao cilj za 2020. godinu. Promena načina razmišljanja je neophodna ukoliko se želi da se zadovolje evropski propisi. Iznad svega potrebno je da vlade zemalja EU usvoje posebnu politiku i, što je još važnije, jasan pogled na gas.

 

Dozvolite mi i koju reč o gasu iz škriljaca. Oni takođe mogu da pruže izvrsne mogućnosti gasnoj industriji i našim privredama u celini. Oni takođe mogu doprineti povećanju svesnosti  naročito u Evropi po pitanju ideološkog oslanjanja na ruski gas.

 

Kako bi se gas iz škriljaca uklopio u ekološku agendu, potrebno je da se razvija odgovorno i na ekološki bezbedan način. Ovo se naročito odnosi na Evropu koja je gušće naseljena od S.A.D. i ima strože ekološke standarde. Užasna naftna mrlja u Meksičkom zalivu čini ovu obavezu očiglednijom te će kompanije koje proizvode energente biti podložne strožem oku javnosti.

 

Verujem da bez moćnog i efikasnog angažmana gasne industrije, vlade neće biti u stanju da samostalno postignu održiva i finansijski ostvariva rešenja za ove suštinske probleme. Zbog toga Gasprom namerava da uzme ulogu vodećeg arhitekte u ovoj energetskoj strategiji zarad čiste budućnosti, kao idejni lider, tržišni lider, tehnološki lider i međunarodni partner za isporuku energije.

 

 

Tarifni paketi ?

Mada se u javnost ne iznose detalji u stručnim krugovima je veoma ziva aktivnost oko tarifnog sistema za prodaju električne energije. I to na dva nivoa. Jedan je, uslovno rečeno, domaći, gde se primenjuje zastareo i prevaziđen tarifni sistem a postoji čitav niz problema (od stepena naplate, načina očitavanja strujomera, fakturisanja pa sve do gubitaka i krađe velikih količina, odnosno velikih vrednosti). Drugi je, može se slobodno reci, evropski nivo, gde regulatorne agencije zemalja Evropske unije pokušavaju da uvedu iste principe tarifiranja na celom kontinentu i gde se ugradnjom savremene opreme (pametne mreže, pametne trafostanice, pametna brojila) uspostavlja potpuno novi vid komunikacije sa potrošačima. Kroz regionalnu Energetsku zajednicu Srbija, preciznije elektroenergetski deo Srbije, je praktično u EU, što je, inače, želja i cilj političara i političkih partija, bar onih na vlasti.

Da bi izbegli zabune i greške, inače svojstvene novinarima kad se radi o složenim procesima kakvi se događaju u energetici, jasno je da tarifni sistem nije uzrok problema naplate i krađe električne energije, ali se i njegovom promenom može pospešiti otklanjanje anomalija. A  kao primer lošeg novinarskog posla vredi navesti nedavnu “hajku” jednih novena za vraćanje nižih tarifa u toku popodneva i vikenda. Jak argument za to našli su u bivšim jugoslovenskim republikama ne znajući koliko je izrada tarifnog sistema osetljiv i složen posao. U SFRJ se, naime, na prste jedne ruke moglo nabrojati broj ljudi koji znaju šta je tarifiranje pa su, bivše republike zadržale elemente nekadašnjeg sistema, zbog nedostatka kadrova, a ne zbog brige o stanovnicima.

Tarifni sistem u elektroprivredi je, inače, suptilno sredstvo usklađivanja tehničkih  i ekonomskih komponenata, tačnije prilagođavanja tehničkih mogućnosti proizvodnje sa potrošnjom. Uprošćeno rečeno svaki potrošač se stimuliše da plaća ono što koristi, anagažovanu snagu, vreme korišćenja, sezonski i u toku dana, odnosno noći itd. Aktuelni tarifni sistem, sa kolor tj. blok tarifama, pravljen je da bi elektroenergetski sistem opstao i mada se pokazao kao uspešan (neke evropske zemlje ga primenjuju) ne odgovara izmenjenim uslovima. Pored ostalog zbog činjenice da 70 posto električne energije troše domaćinstva a 30 privreda (u gotovo svim zemljama je obrnuto, ali je to mnogo značajnija i šira tema).

Utisak je da se spas za većinu problema vidi u nabavci i ugradnji pametnih brojila, jer se najavljuje kreditni aranžman za njihovu kupovinu. Reč je o ozbiljnoj sumi i u izvesnom smislu čudnom zaduživanju. Jeste tačno da se novim brojilima otvaraju mogućnosti suptilnijeg tarifiranja, upravljanja potrošnjom, čak i isključivanja neurednih platiša i lociranju kradljivaca (tačnije je reći sprečavanju) ali je blisko razumu da EPS  može kupiti brojila iz sopstvenih prihoda, a ne zaduživanjem. To je kao kad neki trgovac, mesar na primer, nema vagu. Elektronska brojila novih generacija sa svim mogućnostima koja pružaju, ipak će biti skupa – procene su oko 300 evra po komadu – I malo zemalja se odlučuje da ih nabavlja za sve potrošače. Smišljen je jeftiniji metod tarifnih paketa, nesto slično mobilnim telefonima., gde potrošač kupi tri, pet ili više hiljada kilovatsati i ima napon dok ih ne utroši. Mada i tu nastaju komplikacije i mogu se samo selektivno primenjivati.

Deo problema koji se gotovo ne pominje leži u očitavanju i fakturisanju. Mesečno očitavanje, kakvo se primenjuje, i fakturisanje pomešano sa naplatom pretplate za televiziju, deluju primitivno, ali vrlo skupo, u poređenju sa većinom zemalja gde se jednom godišnje pregledaju strujomeri. Uprkos napora računi za električnu energiju ne mogu se pojednostaviti, predstoji čak dalje komplikovanje. Evropske direktivne obavezuju da se svakom potrošaču, po različitim cenama, obračunava koliko je utrošio iz termo ili hidro izvora, koliko iz obnovljivih ili nuklearnih pa će kao fakture stizati prave brošure. Da se ponovi – jednom godišnje.

Dragan Nedeljković

---

Strategija za zdravu pamet

Odavno je postojala potreba za donošenje jednog dokumenta, koji će artikulisati interese i države Srbije i EPS-a, ne bi li se sprečila dugogodišnja lutanja i razna  tumačenja ili nametanja privatizacije, sa uočljivim šićardžijskim namerama bilo inostranih špekulanata, bilo domaćih tajkuna. Sada je jasno kako su prošli oni u našem susedstvu, koji su na to pristali i dobro je da se tome kod nas stalo na put. Ali, lutanjima nije. Nedostajala je iskrena volja i jasna vizija. Rekli bismo, sve do početka aprila, kada je na sastanku poslovodstva EPS-a sa direktorima zavisnih privrednih društava, konačno predstavljen dokument, koji trasira taj novi put, odnosno elaborat pod nazivom: „Strategija Elektroprivrede Srbije“.
Mada samo spominjanje reči strategija kod domaćih energetičara pobuđuje podozrenje, jer sve razvojne energetske strategije „nekadašnjih nam država“  nisu bile ni blizu ostvarenja i u biti su predstavljale skup nerealnih energetskih želja, ovde je sada reč o suštinski drugačijem dokumentu i pristupu, koji bi trebalo da znači iskorak EPS-a iz dugogodišnjih gubitaka i  agonije - ka profitabilnoj, konkurentnoj i perspektivnoj kompaniji, koja teži regionalnom liderstvu. A, za to su potrebne fundamentalne promene u finansijskom i operativnom smislu, jer, elektroprivrednici odavno već gotovo panično upozoravaju da državno-partijski način upravljanja EPS-om, nikada nije i ne može da iznedri ništa dobro.
Osnovni motivi za restrukturisanje EPS-a, kako je na tom prvoaprilskom skupu vrha EPS-a istakao generalni direktor Dragomir Marković, proizlaze iz jednog jedinog cilja - očuvanja integrisne kompanije. Jedino tako će moći da se savladaju velike finansijske teškoće i omogući očuvanje, pa i širenje  tržišta pred naletom sve ozbiljnije konkrencije, reko ja Marković.
Mada je navedeni dokument još u „radnoj fazi“ budući da njegovo ozvaničenje  tek treba da se odigra, najpre na sednici Upravnog odbora EPS-a, a potom i kod vlasnika, u Vladi Srbije, opšta je ocena da on predstavlja sasvim dobar orijentir koji, razume se, iziskuje samo neka dodatna prilagođavanja našim specifičnostima. EPS, jednostavno posle dugogodišnjeg otezanja, najpre mora da postane akcionarsko društvo i dobro je što postoji zakonska obaveza da se to obavi do kraja ove godine. Tako će i sadašnji partijsko-ćepenački način upravljanja i na globalnom i na lokalnom nivou,  moći valjda najefikasnije da se odstrani. U protivnom sledi nam samo onaj katastrofični scenario, koji ukazuje na dalje propadanje kompanije i nadoknađivanje gubitaka postupnom prodajom njenih delova, a jasno je gde to vodi. Kome to može da bude cilj?
Drugi, nazovimo ga „ružičastim“ scenariom ukazuje, pak, šta bi trebalo uraditi da se propast spreči, a to je, kako da se smanje troškovi na svim poljima, povećaju prihodi (naplata, trgovina) i onda cenom sve to podupre.  Očekivanje da bi se samo višom cenom sve rešilo sasvim je iluzorno; to se videlo na mnogim primerima u Evropi. Praksa je, ipak, pokazala da je važno da se zahvati na restrukturisanju podupru i višom cenom struje, na početku, da bi potom restrukturisanje preuzelo ključnu ulogu na putu ka uspešnom učešću na tržištu. U EPS-u, ruku na srce, na tom polju, ima još dosta toga da se uradi.
Kada započne, restrukturisanje je, pri tom, proces, koji nikada ne prestaje. Stalno mora da se radi na smanjenju troškova, organizacionim prilagođavanjima i većem profitu, a samo je pitanje ko će sve u tom procesu  da odlučuje u budućnosti - onda kada se EPS pretvori u akcionarsko društvo, kada se, kako je najavljeno, deo akcija besplatno podeli građanima Srbije, kada se pojavi strateški partner i kada, najposle, Elektroprivreda Srbije promeni svoju vlasničku strukturu.
No, bez obzira na to, izvesno je da u EPS-u postoji saglasnost oko jednog, možda i najvažnijeg zaključka Strategije koji kaže da EPS ima potencijala da preokrene sadašnji opadajući trend kompanije, ali i da promene moraju - odmah da počnu, jer će se u protivnom samo nastaviti urušavanje srpske elektroprivrede. Druga je opcija da se omogući EPS-u da se pripremi za uspešan izlazak na slobodno tržište i očuva njegova strateška pozicija i prednost, posebno uzimajući u obzir ono što je na spomenutom skupu takođe rekao generalni direktor Dragomir  Marković, a to je da konkurenti EPS-a na području jugoistočne Evrope nisu elektroprivredne kompanije zemalja u susedstvu, već moćne evropske firme RWE, ENEL i ČEZ, koje su, uostalom, i sada ovde već prisutne.
Pitanje je, doduše, zašto se do sada toliko čekalo, ali, je svakako važnije od toga uverenje da je sadašnja garnitura ljudi na vlasti ipak spremna da shvati tu dugogodišnju muku i tugu  naših elektroprivrednih poslenika u traženju odgovora na pitanje zašto se EPS-u ne dozvoljava da bude uspešan? Zašto ČEZ, koji je i strukturno, po mnogim performansama i efikasnosti bio lošiji od EPS-a, sada figurira kao gotovo nedostižan takmac?! Ova Strategija, kao polazni dokument, budi nadu u konačno otklanjanje nečega što već godinama ne može da uđe ni u čiju zdravu pamet.  

                                                                        Dragan Obradović (list „kWh“)

---

Matematika je egzaktna

Nekada se posprdno govorilo da su dva i dva četiri, ako se samoupravnim sporazumom ne dogovori drugačije. Trezveni ljudi su to nazivali silovanjem ekonomije i svi smo verovali  da je promenom društvenoekonomskog sistema  zauvek sahranjena takva budalaština.

Kad, međutim, Vlada Srbije , menjajući uredbu o cenama derivate nafte, u navodno tržišnoj ekonomiji, odluči da se sve buduće promene obavljaju na 30 dana, ukoliko se u tom roku  izmene “parametri” (cene sirove nafte i kurs dinara prema dolaru) iznad 3,5 posto ? Ubeđujući nas, pritom, kako je to za dobrobit kupaca, kako će poskupljenja biti ređa i manja. Tačno je jedino da će se cene menjati jednom mesečno, a ne dva puta kao do sada. Teško je verovati da članovi vlade ne poznaju matematiku, ipak je reč o egzktnoj nauci, pa je tim čudnije da se govori  o brizi za potrošače i nižim poskupljenjima. Jer, primenom nove uredbe poskupljenja će biti zapravo veća, naravno ukoliko cene nafte nastave rast, a dinar dalje slabi. Uostalom novouvedeni sistem promena na mesec dana smo već imali, pa kad se pokazao manjkav zamenjen je efikasnijim na 15 dana ?! Čudno je, takođe, da se snižavanje cena uopšte ne pominje, iako bi sistem trebalo da deluje u oba pravca.

Duh sređivanja tržišta administrativnim propisima očito još postoji, naročito kod ljudi iz vlasti. Propisivanje maloprodajnih cena derivate, marzi za trgovce, ttansportnih troškova ili prerade u rafinerijama više se nigde ne praktikuje. Sve je prepušteno tržišnoj utakmici, pogotovo što je konkurencija žestoka, ponuda prevazilazi tražnju i kompanije samostalno obaraju cene, poboljšavaju usluge i kvalitet. Uloga države je svedena na propisivanje nameta i ekoloških standarda  (carine, akcize, pdv…).

U energetici je ceo prošli vek obeležen kao vek nafte. To je sirovina koja je u većini zemalja doprinela razvoju i blagostanju, od industrije do socijalnog statusa stanovništva, od saobraćajnica do sporta. Decenijama su državna zahvatanja u maloprodajnim cenama derivate bila znatno veća od vrednosti sirovine i rada – prosek tih zahvatanja bio je 72  posto u razvijenim zemljama Evrope. Srbija je naopakom energetskom politikom propustila te decenije i sad bi da se naknadno uključi. Ali na pogrešan način.

DN

---

Energetičari bez moći

U Srbiji je malo strukovnih organizacija sa tradicijom od 91. godine kakva je Savez energetičara. Uprkos globalnom značaju koji energetika ima u savremenom svetu, činjenici da nema svetskog skupa na kome je energetika među najvažnijim temama i uticaju na razvoj i standard domaći stručnjaci kao da su skrajnuti, bez uticaja i moći. Mada je najavljeni razvojni ciklus energetike Srbije na ovogodišnje savetovanje privukao i mnoge strance (generalni sponsor je bila japanska Tosiba, a prvi put su se pojavili i Rusi, pored poznatih evropskih kompanija i suseda) domaći zvaničnici, pre svega iz estabišlmenta, ostali su nezainteresovani.

Izuzetak je Ministarstvo rudarstva i energetike, jer je ministar lično otvorio skup i profesorski precizno još jednom govorio o razvojnom ciklusu, značajnim ulaganjima i šansama za poslove domaće industrije i drugih učesnika u gradnji novih objekata.  Umesto prepričavanja njegovog izlaganja vredi zabeležiti dve episode. Prva je verovatno omaska, mada govori istinu pa se može razumeti kao svestan lapsus, kad je rekao kako je EPS prethodnih nekoliko godina “poklonio” ovom narodu dovoljno energije. Druga je konstatacija predsedavajućeg posle ministrovog govora: “energetičarima je potreban i propovednik, a upravo ministar treba da bude i propovednik”.

Iz pripremljenih stručnih radova, a bilo ih je 110 o svim segmentima energetske delatnosti, može se zaključiti da su sušne decenije za energetiku nagomilale glad struke da izloži probleme, kao i da se uvećao fond problema koje struka i društvo u celini moraju rešavati. Nezahvalno je i nepravedno, iako to profesija nalaže, izdvojiti iz mnostva stručnih radova najvrednije, ali kad se mora novinar bira po ličnom utisku.

Budućnost energetike

Najveću pažnju prisutnih pobudio je rad Jovice Milanovića, profesora elektroenergetike Univerziteta u Mancesteru. Mada ga je naslovio kao “Karakteristike održivih energetskih sistema” govorio o budućnosti energetike u narednih pet decenija. Iako iskustvo govori da predviđanja budućnosti, bilo da je reč o vračarama ili naučnicima, nije baš pouzdano profesor Milanović kaže da se u razvijenim zemljama “daju velike pare” istrazivačima, fakultetima institutima da smisle kako će energetski sistemi izgledati i kako njima upravljati u narednim decenijama. “ Postoji potreba, veća nego ikada u istoriji, da se u otvoreni i konstruktivni dijalog uključe svi  (vlast, agencije, industrija, istraživači} kako bi se obezbedio održivi razvoj i nova rešenja za društvo i svet u celini” ključni je zaključak profesora.

Od nekadašnjih prioriteta –tehnika, ekonomija, okolina – i aktuelnih –ekonomija, okolina, tehnika – u budućnosti će se ići na prioritete –okolina, ekonomija, tehnika. U elektroprivredi, tako, ide se ka revolucionarnoj promeni: umesto aktuelnog prilagođavanja generatora potrošnji električne energije stvaraju se sistemi za upravljanje potrošnjom i njenom prilagođavanju karakteristikama i radu generatora. Značaj iskorak je i stvaranje integrisanih energetskih mreža, u istom sistemu optimalno će se upravljati elektrikom, gasom i toplotom, kombinuju se različiti izvori energije…

Sve prisutnija je ideja da se snabdevannje obezbedi na lokalnom nivou, zgrade, kvarta, naselja, grada i regiona, a nastoji se i da sve veće učešće dobiju novi i obnovljivi izvori, čak do 50 posto.Možda posebno mesto pripada vetrogeneratorima, koji će se masovno graditi ali na moru, tačnije uz obalu i na brodovima, odnosno platformama. Izmeštaju se sa kopna. Vredi pomenuti i veoma značajnu “rehabilitaciju” nuklearne energije, sve je više zemalja koje ukidaju nekadašnje zabrane gradnje i sve više projekata podizanja novih atomskih centrala.

Istražuju se razne opcije, proučavaju sve moguće varijante i za sada je teško proceniti šta će biti prihvaćeno i primenjeno. Ide se i do takvih “sitnica” da će se verovatno napustiti tzv stand bay lampice na raznim kućnim uređajima, jer je njihova masovnost značajan potrošač. A pomenuto upravljanje potrošnjom znači da će se verovatno ukinuti trofazno priključivanje potrošača na mrežu, odnosno da će naponom u svakoj fazi upravljati dispečer i omogućiti upotrebu aparata kakvi su grejalice, bojleri i drugi veliki potrošači onda kad to sistemu odgovara, a ne kad korisnik poželi.

Sve je, naravno, znatno skuplje nego sada, ali se ne može izbeći. S jedne strane u razvijenim zemljama je takoreći nemoguće izgraditi novi dalekovod visokog napona ili veliku elektranu, s druge, međutim, primena novih znanja i tehnologija i korišćenje obnovljivih izvora energije omogućava razvoj i zapošljavanje stanovnicima tih zemalja. U sve je, dakle, ugrađena i politika, jer se bez novih delatnosti ne vidi gde bi se ljudi radno angažovali.

 

Poređenje sa EU

Rad Ljube Mačićia, predsednika Saveta Agencije za energetiku Srbije, dokumentovano je uporedio srpsku energetiku sa zemljama Evropske unije i pobrao priznanja učesnika na Zlatiboru. Na neki način ovaj rad je razbijanje mnogih zabluda o energetici u Srbiji, jer tumači gde smo i šta bi trebalo uraditi da nam energetika stvarno postane ono što je deklarativno – privredna delatnost izložena tržištu. Većina članica EU, na primer, vraća funkciju državnog planiranja u energetici, nešto što smo napustili kao ostatak socijalističkih shvatanja.

Objektivno gledano i nismo tako loši u poređenju sa evroskim zemljama, mada na sektoru cena, od načina formiranja do nivoa, zaostajemo, kao i u sferi racionalne potrošnje, aktivnosti i mera koje vode štedljivijem odnosu prema energiji. U zavisnosti od načina poređenja, recimo društvenog proizvoda i potrošnje energije, prema kursu dinara ili prema kupovnoj moći dobijaju se veoma različiti rezultati. Macic se opredelio za poređenje po kome trošimo 60 više energije od drugih zemalja, a ne tri-četiri puta kako se često navodi.

Nema smisla prikazivati sve podatke ovog izuzetno vrednog rada, ali neke zaista vredi pomenuti. Tako na primer potrošnja energije, ukupne, u Srbiji po stanovniku je na 60 posto proseka EU, dok je potrošnja električne energije 75 posto, a prirodnog gasa tek 31 posto. Pošto emisije ugljendioksida dobijaju sve veći značaj i iziskuju sve veće troškove Macic iznosi da je emisija tog gasa po stanovniku na 80 posto evropskog proseka.

Vrlo značajan je sveži podatak da sveopšta finansijska kriza nije izmenila energetske ciljeve EU, odnosno da se formula tri dvadesetice (učešće novih izvora, efikasnost i smanjenje zagađenja) kao cilj za 2020. godinu zadržava. Neke zemlje će postići više neke manje, a za Srbiju je dobro što će ove godine usvojiti nacionalni cilj, makar i ne sledio brojke iz EU.

NIS-u tesno srpsko tržište

 

Aleksej Korobov, direktor strateškog odeljenja razvoja Naftne industrije Srbije, prvi put se pojavio na savetovanju energetičara na Zlatiboru i na neki način raspoložio skup. Svojim radom kao da je rasvetlio brojne kontraverze koje su pratile dolazak Rusa u NIS, jer prikazao veoma ozbiljno istraživanje tržišta ne samo u Srbiji i perspective za razvoj. Prva je poruka da NIS korenito menja stanje u naftnom sektoru, izbacujući u prvi plan kvalitet proizvoda (već ove godine izbacuje se olovo iz motornih benzina) a druga, takođe značajna da postaje regionalni igrač, značajan izvoznik.

Iako je evidentno kako je kriza uzrok značajnog pada potrošnje derivate sačinjen je program za sledećih 20-25 godina da bi se kapaciteti prerade, benzinskih stanica, skladišta i transporta prilagodili budućim potrebama. Ustanovljeno je da region već raspolaže znatnim viskovima kapaciteta u rafinerijama (oko 44 posto) a Srbija čak 70 posto, ulaze se u nove kapacitete. Pre svega zbog kvaliteta proizvoda koji će se nuditi na domaćem i stranim tržištima.

Kao i većina učesnika savetovanja energetičara na Zlatiboru i Korobov je apelovao da država, posebno administracija, bude efikasnija  u rešavanju prepreka i problema u modernizaciji i tržišnom osposobljavanju, počev od knjiženja imovine pa sve do regulisanja prava zaposlenih.

Dragan Nedeljković

---

Skijanje i energetske muke

Uz niz reminiscencija vezanih za mesec mart u Srbiji postoji i tradicija održavanja značajnih savetovanja na planinama:početkom marta ekonomisti na Kopaoniku raspravljaju o uslovima pod kojima će se živeti i raditi, krajem marta energetičari na Zlatiboru ukazuju na probleme i trasiraju razvoj. I mada Savez energetičara Srbije postoji već 91 godinu i trudi se da uhvati korak sa savremenim shvatanjima o značaju energije na globalnom nivou svu pažnju javnosti poberu ekonomisti, ceo mesec sva sredstva informisanja bruje o njihovim predlozima i razmiricama, dok energetičari ostanu u medijskom zapečku. Možda tome doprinosi i izbor mesta održavanja. Nekada su ekonomisti birali mondenska mesta na Jadranu (Opatija, potom Miločer) a danas su to skujališta. Obnavljanje rada Saveza ekonomista i Saveza energetičara u Srbiji započeto je pre deceniju i po zajednički, ali su ekonomisti bili veštiji, spojili uživanje sa radom i u vreme sesija uglavnom bili na skijaškim stazama, dok su energetičari “izlagali referate”.

Bez namere da se analiziraju mnogobrojni razlozi usmeravanja pažnje na ekonomiste i političare, koji obavezno prisustvuju na Kopaoniku, vredi pomenuti neke ključne elemente medijskog mraka prema energetici. Ekonomija kao nauka izrasla iz tradicionalnog domaćinskog ponašanja ljudi, da se radom i umećem, skromnošću i etickim principima stiče, prerasla je u najsuptilnije umeće vladanja i dominacije. Od Adama Smita, koji je principe ugradio u temelje države i prosperiteta do današnjih “škola” i teorija stvoren je jaz ogromnih razmera. Niko javno neće reći da su sva sredstva dozvoljena ali se očito koriste u političke ciljeve vladanja i dominacije svetom (vredi pročitati Englerovu knjigu Vek ratova u kojoj dokazuje da je vladanje energetskim resursima uzrok sukoba u prošlom veku).

Ekonomski se mogu podrediti svi, a neposlušnima sledi rat moglo bi se konstatovati, bez uplitanja u teorije zavere na svetskom nivou. Na domaćem terenu, međutim, ta pojava je nekako rudimentarna, nezgrapna, gruba i ogoljena, jednom rečju vidljivija. Mora se priznati da su ekonomisti veštiji od energetičara, ne samo u nametanju javnosti, korišćenju stranih reči i teorija i ukupnom nastojanju da se nametnu kao učesnik vlasti i gospodar svih dobara. Nije isključena ni manipulacija, a izrazit primer je generalni director EPS-a na Kopaoniku. Novinari objaviše njegovu izjavu kako sredinom ove godine “struja” neće poskupeti, što je bukvalno šokiralo energetičare, a očigledno prijalo političarima, iako je čovek jasno i glasno rekao da će EPS tražiti obećanu promenu cena.

Energetičari se bave egzaktnim naukama, od geologije, hidrologije, do fizike, hemije i sličnih disciplina, pa su po vokaciji manje snalažljivi od ekonomista i politčara za “prodavanje magle’. A upravo je tim metodom stvoreno shvatanje da je energija poput vazduha, vode i sunčane svetlosti prirodno dobro koje svima pripada, svako može da ga koristi i uživa u njemu. Besplatno ili uz minimalnu cenu. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati ekonimisti koji se usuđuju da javno kažu kako je energija tržišni proizvod, na kome se zarađuje i delatnost koja vuče i podstiče razvoj države i društva.

Nije, dakle, čudno što skup energetičara na Zlatiboru, sa 700 učesnika i 110 stručnih referata, takoreći nije pomenut u javnosti. Ne treba se čuditi ni ako odjeci tog skupa, pre svega u merama ekonomske politike i stvaranju privrednog ambijenta za razvoj energetike, ne daju nikakve efekte.Valja se zapitati kakva je svrha okupljanja ako je to samo prilika da međusobno raspravljaju o onome što inače znaju, sa čim se svakodnevno u svom poslu rvu.

Dragan Nedeljković

---

Era ulaganja

Najavljujući ovogodišnji “Ekonomski forum” na Kopaoniku dr Dragan Djuričin, predsednik Saveza ekonomista Srbije, reče da će među najvažnijim temama biti ulaganje u energetiku i infrastrukturu Srbije, jer su to delatnosti koje pokreću privredu, multiplikativno utiču na zaposlenost i značajno rešavaju probleme aktuelne krize. Novinar sa kojim je razgovarao delovao je začuđeno na  pomen  energetike, a Đuričin je naveo kako je Srbija prošle godine “stigla” na 40 posto industrijske proizvodnje  iz 1989. godine i kako sve analize pokazuju da se gradnjom energetskih objekata stanje može izmeniti.

Kako rokovi pripreme za štampu novine nalažu da tekst ide pre skupa ekonomista na Kopaoniku o rezultatima ćemo znati naknadno. Za sada je moguć samo jedan komentar –Bogu hvala da se neko setio  energetike i njenog značaja za državu. Ideja nije nova i pre 80 godina u vreme strašne ekonomske krize pokrenut je Nju dil, otvaranje radnih mesta  i zarada zaposlenih  na programima granje elektrana, puteva i drugih infrastrukturnih objekata u SAD.  Neku vrstu zebnje izaziva nalaz mnogih analitičara da je kriza prevaziđena tek početkom Drugog svetskog rata, ali je bolje na prizivati zlo.

Ako ovih dana partite zbivanja u svetu, makar na nivou elementarne informisanosti, nije teško uočiti da svi državnici sveta, većina međunarodnih organizacija i sve učestaliji skupovi najavljuju eru ulaganja u energetiku. Gotovo po pravilu se pominju milijarde, tačnije hiljade milijardi dolara ili evra, za nove projekte gradnje, kontinentalne veze i nove tehnologije u elektroprivredu, industriju nafte, gasa i sl.  Na jednoj strani povećava se energetska glad, neophodne su sve veće količine, na drugoj je to šansa za zapošljavanje industrije, prodaju opreme, trgovinu…U istu kategoriju spada i pokret za ekološku zaštitu, efikasno korišćenje energije i niz sličnih.

Ko duže pamti setiće se da je Srbija pre četiri decenije prošla kroz nešto slično, iako se  to nije zvalo Nju dil, ni ciklus ulaganja u energetiku. Nužda, zapravo nedostak energije u Srbiji, je naterala nadležne da stvore uslove za otvaranje rudnika, gradnju elektrana, rafinerija, počnu gasifikaciju. Sve što danas postoji i radi sagrađeno je tada, preciznije kroz 15-20 godina intenzivnog ulaganja u energetiku. I ne samo u energetici, tada su stvorene firme iz mašinogradnje i elektroopreme i drugih pratećih delatnosti koje su bile ozbiljni izvoznici. Efekti tog ciklusa najbolje se mogu videti upoređivanjem Kladova, Obrenovca, Lazarevca, Pančeva  i drugih srpskih gradova pre i posle izgradnje Đerdapa, TENT-a, Kolubare i ostalih gradova i objekata.

Najavljeni ciklus ulaganja u energetiku Srbije, ipak, deluje nekako apsurdno. Za razliku od sveta i okolnih zemalja, gde energetske kompanije postaju sve jače, energetski  i ekonomski, i beleže stalni rast i razvoj, kod nas je razvoj zaustavljen, decenijama se ne gradi ništa novo, a svi proizvođači posluju s gubicima. Električari, naftaši, gasadžije, čak i toplane. Za tržišnu privredu je apsurd ulagati u gubitaše. Zar nije to prava tema za skup ekonomista na Kopaoniku ?

Paralelno sa tim državni je interes da krene razvoj energetike. Što reće Dragan Đuričin svaka država mora imati zastavu, himnu i energetiku. Čak i kad bi zanemarili aktuelno stanje u energetici mora se misliti o budućnosti, ne nekoj dalekoj nego o onome što će se desiti sutra. Ako je prošle godine domaća industrija radila na 40 posto nivoa iz 1989. godine, a potrošnja električne enegije bila veća nego tada može li se očekivati oporavak privrede. Misli li neko da ćemo imati značajne manjkove i da će se opet spariti čar i vajda da bi napravili štetu?

Dragan Nedeljković

---

Izbaciti komutator

Još kao dečak u srednjoj školi Nikola Tesla je “video” da jedan uređaj u elektromotoru tog doba ometa efikasnost i razvoj u primeni električne energije. Uređaj su zvali komutator, a služio je za “ispravljanje” naizmenične (kakva je u prirodi) u jednosmernu struju. Komutator je bio glomazan, skup, stalno je varničio i stvarao buku i znatno smanjivao učinak, odnosno povećavao gubitke energije. Osim njega svi su bili ubeđeni, od profesora i naučnika do inženjera i električara, da bez komutatora nema ni elektromotora.

Verovatno je laičko  mišljenje da je izbacivanje komutatora, uz transformatore i prenos električne energije, omogućilo tako naglu i masovnu primenu, vek elektrike i mesto Tesli među naučnim genijima sveta.

Utisak je da danas u Srbiji postoji neka vrsta društvenog komutatora, sa istom funkcijom koju je u tehnici imao komutator na početku elektrifikacije. I da ga treba izbaciti, jer ometa rad i razvoj elektroprivrede, a na dužu stazu može naneti nenadoknadive štete. Povoljna je okolnost što za izbacivanje društvenog komutatora nije nužna genijalnost pojedinca ili grupe ljudi, a nepovoljna što je nužno promeniti svest i shvatanja o energiji. A u glavama najteže i najsporije dolazi do promena. To je, uostalom, govorio predsednik Ruske akademije nauka Gorbačovu kad je počinjao process glasnosti i perestrojke.

Svedoci smo iste pojave u Srbiji. Kasnimo, nažalost, kao i u mnogim drugim stvarima. Nije sasvim jasno zašto u Srbiji nema dovoljno znanja, informacija i razumevanja o ulozi i značaju energije za privredu i stanovništvo. Jer, kao što vizija, misao, ideja prethode svakom delu ljudi, tako i energija “vuče” privredni razvoj i standard. Uostalom i to su oblici energije, kao što su svetlost, zvuk i sve što u svemiru postoji. Izgleda da je sve energija, ali da se ne udaljavamo u još neprihvaćene teorije .

Ko god je ovih dana čitao, gledao ili slušao šta je javnosti saopštavano povodom poskupljenja električne energije i štrajka dela zaposlenih u elektroprivedi mora da se zgrozio. Pas s’ maslom to ne bi pojeo, što se kaže. Ti rudari, električari, inženjeri i uopšte zaposleni u elektroprivredi ispadoše gori i opasniji od tajkuna, kriminalaca i dilera droge. Da se ćovek zapita ima li, sem prevaranata i mućkaroša, poštenih i normalnih ljudi u toj elektroprivredi. Rade li ti ljudi poslove za koje su se školovali ili gledaju kako da nas prevare i oderu da bi sebi punili džepove.

“Kritičare” ipak treba razvrstati, bar uslovno, u tri grupe. Jedni to rade iz neznanja i neobaveštenosti, a oni su izgleda najbrojniji. Drugi iz interesa, ti su već bolje stojeći i na neki način pokušavaju da se ovajde. Treći najopasniji su oni koji vrlo dobro znaju kakvo je stanje, ali žele popularnost, pozicije, vlast. Predstavnici “sedme sile” su možda grupa za sebe, mada ih ima u sve tri prethodne: neki ne znaju, neki žele tiraž, neki se dodvoravaju ili “pucaju” na bolje položaje i privilegije.

Šta znači kad ministar javno savetuje zaposlenima u elektroprivredi da “traže” bolje plaćena radna mesta van javnog preduzeća ? A sigurno zna da su mnogi to već uradili i da elektroprivreda ima “problem” stručnjaka, obučenih radnika i iskusnih inženjera. Ili kad se zamera što gubitaš deli plate iznad proseka, a valjda već i vrapci znaju zašto se posluje sa gubicima i kakva je struktura zaposlenih.

A šta tek kad ugledne novine savetuju uvoz električne energije da bi se doskočilo monopolistima. Ili kad jedan list pravi anketu o produženju noćne tarife na vikend, ne saopštavajući da u evropskim zemljama ta noćna tarifa prevazilazi dnevnu skuplju u Srbiji? U pravom galimatijasu reagovanja našao se biser, koji sve objašnjava. Piše naš čovek iz Kalifornije, zapravo saopštava podatke svog mesečnog računa za kuću u kojoj živi – potrošio je 214 kilovatsati i platio osamdesetak dolara. Domaćin iz Srbije saopštava isto – potrošio je 225o kilovatsati u tom mesecu i nije u stanju da plati. Zar nije tu ključ svega ?

Dragan Nedeljković

---

Ušteda ?

Par meseci posle pokretanja proizvodnje u pančevačkoj Petrohemiji, uz podršku i pomoć Vlade Srbije, opet je sve na istom. Petrohemija nema sirovina, uglavnom primarnog benzina, posluje sa gubitkom, neophodna su ulaganja i krediti da bi povećala proizvodnju i krenulo u razvoj – a za to su neophodne državne garancije. Korist je što radi, makar i minimalnim kapacitetima, ali je neizvesno koliko će to trajati.

Gotovo je neverovatno čime se ljudi iz Petrohemije obraćaju javnosti, prvi put od kako su krajem septembra prošle godine nastavili proizvodnju – postigli su uštede. I to tako što su izbacili na ulicu 500 radnika, preciznije što su ih otpustili uz nadoknadu. Kažu da će uštede biti još veće, jer sledi odlazak još 200 radnika. I sve to u prisustvu ministra iz vlade koja pomaže i podržava oporavak Petrohemije. Nije objašnjeno kako će to razvoj uslediti ako se broj zaposlenih drastično smanjuje, jer u ekonomskoj teoriji i praksi razvoj podrazumeva više posla, veći broj radnih mesta, veći dohodak i zaradu.

Još teže je razumeti ministra koji je “otkrio” koliki je potencijal Petrohemija za Srbiju, posebno kao najveći izvoznik. Ne zna se da li se nekadašnji graditelji Petrohemije zgražaju, a preminuli prevrću u grobu, zbog takve izjave. Nema privrednika koji to nije znao još pre četiri decenije, ali je značajnije da je već nekoliko godina smenjeno poslovodstvo Petrohemije vapilo, molilo i upozoravalo, pravilo elaborate, programe, predlagalo mere za ozdravaljenje giganta srpske privrede i srpskog izvoza. Niko nije reagovao, iako su obećavali.

Nažalost ministar nije usamljen – sve ih je više koji strancima nude jeftinu radnu snagu u Srbiji, otpuštanje i preuzimanje državne brige i u drugim firmama. Zemlja se nekada dičila stručnom radnom snagom, sposobnom i obučenom kao mamcem za strane investiture. Gde stigosmo ?

Dragan Nedeljković

---

Ipak je roba

Dugo, previše dugo, traje “osvešćivanje” srpske javnosti, bilo da je reč o običnim građanima, političarima, zvaničnicima iz vlasti ili medijima, o karakteru energije, njenim svojstvima i značaju , kako za svakodnevni život, privredne aktivnosti i standard, tako i za razvoj privrede i društva. Iako su proizvođači energije  sistemski prihvačeni kao deo privrede, pa, dakle, moraju da se ponašaju kao privredni subjekti, bolje reći prodavci, još uvek se tretiraju kao snabdevači, koje država primorava da stanovništvu i privredi isporuči sve što traže, snabdeju ih potrebnim količinama i zadovolje sve potrebe potrošača. Jednostavno rečeno prodavci energije postoje da bi svi imali što im zatreba, a ne da bi zarađivali, a kupci mogu uzimati i kad ne plaćaju.

A energija je ipak roba, koja izlazi na tržište i podleže tržišnim zakonima. Svako ko to ignoriše, bez obzira na motive i interese, biva kažnjen. I to surovo. Sveži primer je odluka NIS-a da snizi cene nekih derivate nafte. Svi su zatečeni i začuđeni, trgovci koji poseduju benzinske pumpe traže zaštitu od države i “dokazuju” da za takav potez nema ekonomskih argumenata. Tim pre što je, nedavno, “odobreno” poskupljenje zbog cena nafte i kursa dinara. Potez je, međutim, pravi, tržišni. I trebalo ga je očekivati, još od momenta kada je Gazprom došao na tržište Srbije i preuzeo većinsko vlasništvo NIS-a.

Osnovna ideja dolaska Rusa, bolje rečeno jedne od velikih energetskih kompanija, na srpsko tržište je povećanje prodaje i bolje valorizovanje sirovina koje poseduju. I neće se ograničiti na teritoriju Srbije, kao što ne podrazumeva samo niže cene od konkurencije nego i bolju uslugu, kvalitetniju robu, veći asortiman…Jednom rečju sve što povećava promet i zaradu. Koliko je žalosno da nas tržišnom poslovanju uče Rusi, još teže pada činjenica da malo ljudi u Srbiji to razume.

Postoji, istina, začkoljica sa domaćim propisima, od kojih je uredba o zabrani uvoza derivate (sem izuzetaka) za ovu priliku najznačajnija.  I ta uredba je, nažalost, ilustracija kako ne treba raditi u energetici, iako se primenjuje skoro deset godina. Nadležni su 2001. godine želeli da postignu dva cilja. Jedan je bio naplata poreza i akciza  u prometu nafte i derivate (tada se krijumčarilo i nelegalno poslovalo pa je izostajao lavovski deo budzetskih prihoda) a drugi  akumulacija NIS-u za modernizaciju rafinerija. Prvi je delimično postignut, drugi je potpuno promašen, ali stanje nije normalizovano, nego je propis, uz naznatne izmene, zadršan na snazi.

Međutim, i da tog propisa nema  tržište derivate nafte mora pretrpeti korenite promene. Pogotovo u shvatanjima. Nelogično je da pojedini trgovci, makar i udruženi, mogu konkuristati velikoj kompaniji. Bilo da je reč o uvozu sirove nafte ili derivate. Samo mešetarenjem, izigravanjem propisa (kao što se događalo sa evro dizelom) mogu se ostvarivati velike zarade, na sređenom tržištu, sa velikim količinama jake kompanije, koje poseduju infrastrukturu, kapacitete za preradu i mrežu skladišta i benzinskih pumpi su nedostižne. Tek saradnjom sa njima i mali mogu preživeti. Jednostavno to je tržište.

Dragan Nedeljković

---

Enigma cena energije

Godinama se ponavlja ista priča u toku zime: toplane ostanu bez goriva, bez novca da ga kupe, mnogi gradovi su ugroženi baš kad su klimatski ledeni dani, a Vlada i nadležna ministarstva stvaraju krizne stabove i “nabavljaju’ gorivo. Nekako u isto vreme lansiraju se priče o neophodnim poskupljenjima, dugovanjima potrošača i socijalno ugroženima  koji nisu u stanju da plaćaju. Čim se vreme prolepša, otopli i stigne proleće sve se zaboravi. Do sledeće zime.

Mlađe generacije verovatno ne znaju, a stariji su zaboravili kako izgleda normalna smena godišnjih doba i drastične oscilacije potrošnje energije bez problema. U normalnim uslovima, naime, proizvođači energije se blagovremeno pripreme za spiceve potrošnje, tehnički osposobe sisteme i stvore zalihe za zimu, a država posebnim propisima reguliše ponašanje svih učesnika. I nikakvih problema ne bude.

Situacija je gotovo identična  za sve oblike energije, mada ima razlika ako je reč o uglju, derivatima nafte, prirodnom gasu, električnoj energiji ili njihovom pretvaranju u toplotu, svi oblici energije imaju zajedničku boljku. Reč je, naravno, o nečemu što čini suštinu poslovanja svakog privrednog subjekta, što je sublimacija poslovanja – o cenama. Uprkos svim opredeljenjima, čak zaklinjanjima političara u sprovođenju reformi, energija je plodno tlo za političke ujdurme, a ne roba koja ima vrednost na tržištu.

Ako objektivno analizirate šta se sa energijom događa u Srbiji, ne samo u nekoliko proteklih godina nego i nekoliko decenija, došli bi do poražavajućih konstatacija. Ili su nam  ljudi nesposobni, zaostali i nestručni, pre svega oni koji upravljaju i rade u energetskim firmama (jedna od karakteristika je da svi posluju s gubicima) ili njima diriguju ljudi iz vlasti sa posebnim ciljevima i interesima. Ponašajući se, pri tome, u stilu onog francuskog kralja “posle mene potop” Nema sumnje da će budući narastaji proklinjati aktuelne vlasti, jer će morati da plaćaju cehove i rešavaju probleme. Nekada je bilo sramota raditi u firmi koja je u gubicima, bar nelagoda se osećala pred rođacima,  prijateljima i komšijama, danas čak i sindikat nikada nije zapretio štrajkom zbog takvog položaja proizvođača energije, ali diže bunu zbog plata (a plate naftaša, gasadzija, električara štrče u poređenju sa drugima).

Političko određivanje cena energije karakterisalo je celokupni “socijalistički blok” zemalja, ali je imalo uticaja i u mnogim zapadnim zemljama. Decenijama traje process reformi da se politika izbaci iz odlučivanja, a započet je upravo na zapadu. Još mu se ne vidi kraj, iako su normama i propisima, regulisanjem svih segmenata poslovanja, stručnjaci dobili primat. U Srbiji je napravljen izuzetak, doneti su propisi, formirana regulatorna tela, usvojena dokumenta, ali odluke donose političari. Pri čemu postoji enigma, zagonetka dostojna grčkih proročica – drastično različit tretman uvozne i domaće energije. Uvozna se, navodno, mora platiti i uz raznovrsne peripetije se plaća, a domaća se moze “deliti” u bescenje.

Takvom “politikom”  nanose se ogromne štete baš onima koji  se navodno štite, ali i stimuliše bukvalno arčenje resursa i energije. Iz obilja javnih reakcija na nedavnu odluku o poskupljenju električne energije izdvajamo jednu koja sve kaže: piše nas čovek iz Kalifornije koliko plaća struju i kaže da mesečno potroši 214 kilovatsata za sve potrebe u svojoj kući – u pismu, kojim se žali na skupu energiju čovek iz Srbije navodi da troši 2.250 kilovat sati mesečno za svoj stan.!

A tako, ili slično, je kod svih i u privredi i u domaćinstvima. Postoji, naravno, i socijalana komponenta cena energije i ugrađena je u tarifne sisteme svih zemalja. Ali, zar nije čudno da se u Srbiji o socijalnim kartama priča već decenijama, a nikako ih nema.

Dragan Nedeljković

---

28. 01. 2010.
Deset posto nevesela

Posle niza čudnih događaja, oštrih polemika i gotovo neverovatnih “izjava” Vlada Srbije je odlučila da električna energija poskupi za deset posto, od prvog marta ove godine. Na prvi pogled deluje kao da su se strasti smirile, EPS ce moći da radi, održava postrojenja i obavi remonte, možda i plati zaposlenima nešto od onoga što su sindikati tražili, a država će sistemom “o tom potom” sredinom godine ponovo razmatrati sličan zahtev za poskupljenje. A suštinski ništa nije rešeno.

Pre svega sistemski. Po ko zna koji put postavlja se pitanje da li je električna energija roba, koja ima svoju ekonomsku vrednost ili se njenom cenom upravlja politički, prema shvatanjima političkih partija i pojedinaca na vlasti, odnosno “pomaže privredi i građanima”. Dilema je, naravno, veštačka, jer se privredi i građanima odmaže, ceh koji upravo oni moraju platiti samo odlaže – za vreme kad će neko drugi biti na vlasti i snositi odgovornost. Uostalom, primenom zakona i propisa države Srbije krajem prošle godine je izračunato da bi cene električne energije trebalo povećati za 38 posto. Ko ne poštuje propise i šta znači odobriti poskupljenje od 10 posto?

Ako se još samo trenutak zadržimo na procentu odobrenog poskupljenja treba podsetiti da računice pokazuju da ce EPS ovu godinu završiti sa gubitkom od 20 milijardi dinara, uz još jedno poskupljenje sredinom godine. Šta je, dakle, rešeno? A plan poslovanja je usvojila vlada, što će reći da su dobro upoznati i ne mogu reći da su neobavešteni. Ista vlada je, promptno, bez diskusije, u cene derivate nafte ugradila nove akcize (prošlogodišnju inflaciju). Deluje li inflacija na cene električne energije ? A kurs evra ?

Sutra će, kao i danas, neki minister držati lekcije iz etike zaposlenima u EPS-u kako uz gubitke imaju visoke plate i predlagati da traže bolje plaćene poslove u drugim firmama. Kad ga već nije sramota (pošto je zaslužan za te gubitke) treba ga obavestiti da stručnjaci iz EPS-a to već rade. Pa će EPS uskoro imati “problem” manjka stručne radne snage svih profila.

Nameće se, neminovno, deo priče o sindikatima i štrajku. Izgleda da je u pravu ministar koji javno kaže da su štrajkovi politički motivisani. Teško je zamisliti ljude zdravog razuma koji usred zime, istovremeno sa zahtevom za poskupljenje električne energije pokreću štrajk zbog većih plata. Makar bili i sindikalci. Tim potezom navuku odijum javnosti – vredi pogledati šta građani u javnim glasilima kažu o zaposlenima u elektroprivredi ovih dana – i povećaju muku odlučivanja o cenama. A uzgred javno saopšte da su po shvatanjima još u doba samoupravljanja, tražeći topli obrok, regres za godišnji odmor, odmarališta, odlučivanje o organizaciji i upravljanju…

Dragan Nedeljković

---

Gasna afera: gubi li Srbija milione

Funkcioneri jedne od opozicionih stranaka saopstiše javno i samouvereno pri kraju prošle godine da će izneti podatke o aferama i velikim gubicima Srbijagasa, ukoliko Vlada hitno ne pokrene istragu i obelodani “mutne” poslove koji se obavljaju u javnom preduzeću. Pominjani su milioni evra, koje navodno Srbija gubi, a zaprećeno je da  će se izneti imena ljudi koji to rade. Vlada nije reagovala, oglasio se jedino generalni direktor Srbijagasa pa se sve zaboravilo, zapravo postalo politička ujdurma  i farsa kakih je sijaset u javnom životu.

Ne upuštajući se u analizu delovanja političkih partija  u javnosti, motive i namere nekih pri izmišljanju afera i shvatanje po kome političari mogu govoriti šta im padne na pamet vredi se zapitati zašto, gotovo uvek, svaki “slučaj” ostane bez epiloga. Niko ne pokuša da razjasni šta je istina, osim retkih sudskih odluka, koje pak stignu kad više nikoga ne zanimaju. Karakteristično je, takođe, da ni prozvani akteri, ni nadležne institucije, a pogotovo stručnjaci profesionalci  ne učestvuju u takvim rabotama, nego jednostavno ćute.

U takvoj situaciji, tim pre što je reč o velikim sumama novca, ne preostaje drugo nego zaviriti u dokumente, saznati činjenice i konsultovati  stručne ljude. Utisak je, naime, da se političari odvažno upuštaju u stvari koje ne znaju, ili u goroj situaciji primaju savete od samoproklamovanih eksperata. A posto je energetika nekako u žiži intresovanja i na domaćem i na međunarodnom planu namnožilo se i kvazi stručnjaka i savetnika.

Hrabro i precizno, mada ne i popularno, u javnosti se oglasio jedino Dušan Bajatović, generalni direktor Srbijagasa. Potvrdio je da preduzeće ima gubitke u poslovanju, ali ne zbog loših ili mutnih poteza poslovodstva, nego zbog cenovne politike Vlade, koja nije dozvoljavala da se cena uvoznog gasa primeni na domaće potrošače. Strancu se, dakle, moralo plaćati, a Vlada je “štitila” domaće potrošače. Dodaje, istina, da taj gubitak moraju platiti domaći potrošači, sada u obrnutom smeru, plaćaće više od uvozne cene sve dok se računi ne poravnaju.

Za prethodni period, kada Bajatović nije bio generalni direktor, neka nadležni ustanove šta je istina, svi papiri postoje. Pošto pokrenuta afera pokreće dva značajna događaja – “gubitak” dela vlasništva u Jugorosgasu, tačnije svođenje nekadašnjeg udela sa polovine na četvrtinu i nabavke gasa “preko posrednika” u Beogradu, a ne direktno od proizvođača iz Moskve – trebalo se vratiti nekoliko godina unazad, zapravo od momenta formiranja javnog preduzeća Srbijagas, tj. izdvajanja gasne delatnosti iz NIS-a.  A to znaci još tri prethodna direktora  Miloš Tomić, Miloš Milanković i Saša Ilić. Već podatak da su u četiri godine četiri čoveka imenovani za direktore i da su stizali kao partijski kadrovi ne uliva poverenje. Ali to je praksa u svim ostalim javnim preduzećima koja se prećutno teleriše i ne mora da znači ništa dobro, ni loše.

Možda vredi reći da  srpski uvoz prirodnog gasa iz Rusije traje duže od cetiri decenije i da nije bilo nikakvih problema sve dok su Gazprom i Naftagas bili partneri u tom poslu. Od kako su se umešali političari, precizno od kada je beogradski Progres “preuzeo” uvoz gasa od NIS-a, formirao Progresgastrejding, a potom Jugorosgas sa Gaspromom ovaj posao je stalni problem. Počev od dugovanja zbog neplaćenog gasa, preko tranzita kroz Ukrajinu i Mađarsku pa do “provizija” posredniku. Ne ulazeći u detalje,
valja reći da je nekoliko meseci nakon formiranja Srbijagasa ruska strana i formalno u Jugorosgasu posedovala 75 posto akcija (od čega je 25 ćerka firma iz Austrije) a Srbijagas 25 posto. Kako je do toga došlo može se saznati iz dokumenata, može li se promeniti stvar je pregovora i materijalnih mogućnosti.

Mada se u poslovanju sa gasom uobičajeno govori o partnerskom odnosu  teško je pozicije Srbijagasa i Gazproma izjednačavati. Za Gazprom Srbijagas je minoran kupac, na nivou statističke greške, koji je uz to i jako dužan. Samo Moskva troši godišnje 15 puta više gasa od Srbije, da ne pominjemo zapadnoevropske ili okolne zemlje. Istovremeno kupac, pa ni Srbijagas, ne može da bira prodavca – postoji samo jedan. I kako god se gasovodima povezali sa okolnim zemljama, makoliko pravaca snabdevanja izgradili, uvek je isporučilac gasa isti.
A taj isporučilac je zvanično tražio, još pre četiri godine, da se snabdevanje Srbije gasom vrši preko posrednika, tj. da Srbijagas može kupovati gas samo od Jugorosgasa. U skladu s tim, od juna 2006. godine ponude za snabdevanje gasom Srbijagas je dobijala od Jugorosgasa a ne od Gasprom eksporta.

Interesantno je da se u Ugovoru između Srbijagasa i Jugorosogasa, koji je aminovao Upravni odbor Srbijagasa krajem 2006. godine, ne spominje nikakva provizija a da je cena ponuđena direktno na sednici Upravnog odbora i da je bila nešto niža u odnosu na trenutnu cenu koja se plaćala po postojećem ugovoru između Srbijagasa i Gasprom-eksporta. Priča se ponavlja svake godine, a posebno treba istaći da Srbijagas ima privilegovan status jer ne plaća penale zbog neravnomerne potrošnje gasa i na količine koje se ne preuzmu, što je inače standarni sadržaj komercijalnih ugovora o snabdevanju gasom. U slučaju Srbije, veličina ovih penala bi bila nekoliko puta veća od provizije koja se pominje u medijima i raznim debatama.  

Nož i pogača nisu u našim rukama, pa ako isporučilac u ovom slučaju insistira na posredniku praktično ga je nemoguće izbeći. U krajnjoj liniji isporučilac može da kaže da ako nećemo posrednika, kao što ga imaju druge zemlje, imaćemo standardni komercijalni ugovor, tj. značajno veću cenu za potrošače u Srbiji.  

Za zemlju koja od jednog isporučioca uvozi bezmalo 95% gasa i koja nastoji da učestvuje u projektu “Južni tok” zbog očiglednih prednosti, pregovarački manevarski prostor je sužen i zato je potrebno jedinstvo svih stučnih, političkih i drugih činilaca,  kako bi  se dobio maksimum za Srbiju.

Dragan Nedeljković

---

Don Kihot od EPS-a

Od kada postoji srpska energetika ne pamti se razdoblje u kome je ulagano toliko koliko se najavljuje u narednim godinama. Veliki razvojni ciklus, kako ga je definisao ministar rudarstva i energetike, podrazumeva otvaranje rudnika uglja, gradnju novih elektrana, modernizaciju naftnog sektora, gasifikaciju, povezivanje sa susedima dalekovodima, naftovodima, gasovodima, gradnju novih objekata za korišćenje novih i obnovljivih izvora energije…Nedavno je isti ministar, evocirajući istorijske početke elektrifikacije Srbije, podsetio na podatak da je pre sto godina od 1o hidroelektrana, izgrađenih po Teslinim principima u celom svetu, 5 podignuto u Srbiji. S obzirom na stanje u domaćoj energetici, zapostavljenoj, zastareloj i problematičnoj, umesno je bilo pitanje da li smo pravi potomci vizionara od pre jednog veka. Ali, najava investicionog ciklusa sa velikim brojem novih i modernizovanih objekata i ogromnim ulaganjima, uliva optimizam, vraća veru u ljude i raduje. Jer, ulaganja u energetiku znače nove poslove, razvoj, povećanje bogatstva, angažovanje mnogih delatnosti, od istraživača i projektanata, preko proizvođača opreme i materijala do građevinara, montažera…

Samo u elektroprivredi bi u strateškom partnerstvu  EPS-a sa stranim kompanijama ulaganja premašila 5 milijardi evra. Suma od koje se zavrti u glavi, suma koja u relativno kratkom razdoblju 5-7 godina  nikada nije investirana na ovim prostorima. Doda  li se tome da mnoge domaće i strane kompanije, mimo EPS-a, najavljuju sijaset novih investicija u energetiku u Srbiji vrednost se znatno povećava, pa osim razvojne šanse koja se ukazuje i realnog optimizma vredi trezveno razmisliti, čak se i zabrinuti. Od uslova pod kojima će se realizovati investicioni ciklus, od znanja, pameti i sposobnosti u tom poslu zavisi kakvi efekti će se postići.

Aktuelno stanje energetike u Srbiji nije baš za diku. Ne samo zato što se decenijama gotovo ništa ne gradi niti zato što tek stranci obnavljaju i modernizuju ključne objekte, bilo donacijama, kreditima ili suvlasništvom. Ključni problem je ekonomski položaj domaćih energetskih kompanija, činjenica da su gotovo svi u gubicima, čak i one koje posluju sa najprofitabilnijim robama svuda u svetu u Srbiji prave gubitke. Rudnici, elektrane, toplane, pa i naftaši, gasni sektor – sve je u gubicima. Niko se ne usuđuje da zagrebe u srž i otkloni anomaliju. Završiti godinu ili dve sa negativnim poslovnim rezultatom u svakoj zemlji znači alarm, na duži rok takva firma ne može opstati, a domaće kompanije decenijama posluju s gubicima. Zapravo tačno onoliko koliko traje nadmoć politike nad znanjem i strukom, koliko političke partije i koalicije odlučuju o svemu. Prevashodno o cenama energije, ali i o kadrovima, organizaciji, poslovanju…

Može se razumeti da Srbija nema snage za enormna ulaganja u energetiku, da današnji privrednici nisu u stanju, poput predaka, da sami grade nove elektrane. Mora se ići na strateška partnerstva sa strancima, ne samo zbog novca nego i zbog tehničko-tehnoloških promena koje svet doživljava, stvaranja velikih sistema kontinentalnih i interkontinetalnih razmera. Ali, ako pogledamo suštinu otkud tako veliki interes stranaca za ulaganja u Srbiju. A inters pokazuju takoreći sve velike svetske kompanije i mnoge države. Od Japana i Kine, preko Rusije, Nemačke, Italije, suseda sve do Kanade i SAD. Reč je, pre svega, o obezbeđenju proizvodnje energije, sve značajnije i traženije robe. No, reč je, isto tako, o obezbedjđenju posla za velike proizvođače opreme, takođe dugoročno i sigurno, zapošljavanju sopstvene industrije, pa bogme i prodaji znanja i pameti.

Nije na odmet razmisliti i o korišćenju prirodnih resursa. Srbija se ne odlikuje bogatim nalazištima energetskih sirovina ni prevelikim hidropotencijalom, ali poseduje solidna, za svoju veličinu respektabilna, prirodna bogatstva, dobrim delom neiskorišćena. U svakoj zemlji eksploatacija vodnih tokova ili rudnih nalazišta sluši za razvoj, uvećanje bogatstva, razvijanje poslova, bolji životni standard. A šta se kod nas dešava već decenijama? EPS, koji koristi ta prirodna bogatstva, kopanjem uglja, na primer, uništava velike teritorije, pretvara ih u mesečeve površine (treba li podsećati šta čine zemlje koje imaju naftu, gas ili ugalj) spaljuje ga u termoelektranama i zagađuje okolinu da bi iz celog posla napravio gubitak. Jer, svoju robu “prodaje” ispod svake ekonomske logike. Čak se i ugradnjom niskih cena u industriju, čelik na primer, neekonomska cena električne energije izvozi i pogoršava spoljnotrgovinski bilans zemlje.

Em se radi besmislen posao, jer šta je drugo decenijsko poslovanje s gubicima, em se stimuliše rasipničko ponašanje. Jer, besmisleno niske cene električne energije su istovremeno poziv na arčenje resursa, pa su srpski potrošači, kako u industriji tako i u domaćinstvima, među najgorim u svetu. I po jedinici društvenog proizvoda i po domaćinstvu troši se najviše, a ideje o efikasnosti o štednji ostaju na papiru. Uzgred treba reći da su štednja i efikasno korišćenje energije za Srbiju najveći i najvredniji energetski resursi.Takoreći bez ulaganja može se i “dobiti” bar trećina energije koja se troši.
Generalni direktor EPS-a ovih dana saopšti kako bi primenom metodologije Srpske regulatorne agencije cene električne energije trebalo povećati za 38 posto, ali će EPS tražiti poskupljenje od 1o posto. Sa tim poskupljenjem i još jednim sredinom iduće godine u istom procentu najveća srpska kompanija će “ostvariti” gubitak od 20 milijardi dinara – deset puta veći nego u ovoj godini.Može se shvatiti da zahtev za poskupljenje iznosi tačno onoliko koliko će vlada odobriti (ne vredi tražiti više jer neće dozvoliti) ali je pitanje zašto uopšte postoje propisi, zašto radi regulatorna agencija, zašto se priča o tržišnoj privredi i priključivanju Evropi.

I vrapci već znaju da “struja” mora poskupeti i koliko je štetno nastaviti sa dosadašnjom politikom cena. Argumenti koji se već decenijama koriste protiv poskupljenja, kao što je siromaštvo privrede i stanovništva, su političke, bolje reći kvazipolitičke prirode. Uostalom cene su znatno više i u susednim, mnogo siromašnijim zemljama.

Utisak je da se prvi čovek EPS-a našao u nebranom grožđu, situaciji koja podseća na najbolje književno delo sveta i njegovog junaka Don Kihota. On se borio sa vetrenjačama, naš junak se bori sa vetropirima. Prava je šteta ako taj čovek zaključi da je borba uzaludna i odustane. Pre izbora sačinio je detaljan program oporavka i razvoja EPS-a, program koji podrazumeva stvaranje uslova za funkcionisanje uspešne kompanije i konkretne mere snižavanja troškova i povećanja produktivnosti. Od šanse da bez političkog uticaja stvori tim, preko ekonomskog položaja kompanije do tržišne utakmice sa najboljim evropskim kompanijama. Kako je reč o čoveku koji je izrastao u EPS-u, stekao ugled i ostao “čist” moralno i stručno u svim lomovima zaslužuje podršku a ne saplitanje. Decenijama EPS nije imao na čelu čoveka tih kvaliteta, a ako je i sam izabran u političkim kombinacijama valjalo bi odati priznanje partiji koja ga je kandidovala. Ali, ako mu ne daju da radi, ako se produži uplitanje u poslove i odluke nije sigurno kako će nastaviti. A odlučivanje o cenama, kao i ranije, je saplitanje u najvažnijem koraku.

Dragan Nedeljković 

---

Južni tok i Banatski Dvor će Srbiju pretvoriti u energetski centar regiona (3. 12. 09.)

Sergej Kuprijanov, portparol kompanije OAO Gasprom

Otkad je Rusija počela da snabdeva gasom republike bivše Jugoslavije, uključujući i Srbiju pre više od 30 godina, primarni cilj je bio da obezbedi stabilan izvor zaliha i da garantuje Srbiji energetsku sigurnost. Ovaj cilj je do danas ostao nepromenjen. On se ogleda u saradnji između kompanija Srbijagas i Gasprom Grupe.
Zajedno sa našim srpskim partnerima, započeli smo realizaciju dva velika gasna projekta – pripreme za izgradnju dela gasovoda Južni tok koji prolazi kroz Srbiju i nadogradnju podzemnog skladišta gasa (PSG) Banatski Dvor. Tako smo realizovali međuvladin sporazum između Rusije i Srbije o saradnju u sektoru nafte i gasa, koji su 2008. godine potpisali predsednici Dmitri Medvedev i Boris Tadić.
Cilj Južnog toka je jednostavan – da dopremi dodatne količine gasa u južnu i centralnu Evropu i da smanji rizike tranzita. Sa ukupnim kapacitetom od 63 milijardi kubika gasa, Južni tok će prolaziti ispod Crnog mora, preko Bugarske, Mađarske, Grčke i Srbije i transportovaće ruski gas u jugoistočnu Evropu najkasnije do 2015. godine. Isto tako, značajno će doprineti sigurnosti zaliha.
Pošto vlade u regionu posmatraju infrastrukturne projekte kao meru za prevazilaženje trenutne ekonomske krize, Južni tok će isto tako biti glavni izvor investicija u svim zemljama koje učestvuju u projektu. Na primer, u Srbiji će doprineti otvaranju novih radnih mesta i stvaranju dodatnih prihoda ali će isto tako osigurati zagarantovane buduće prihode od taksi za transport gasa.
Po rizik da istaknem nešto što je očigledno, želeo bih da naglasim da maršruta koju gasovodi prate veoma zavisi od geografije terena kojim prolaze, puno više od političkih okolnosti. Za nas, skupi gasovodi su komercijalni projekti koji moraju da donose korist, u suprotnom ne bi imali smisla u ekonomskom pogledu.
Južni tok i Nabuko gasovod, koji podržava Evropska Unija, postali su tema mnogih diskusija pošto su postavljeni jedan nasuprot drugog, kao navodna konkurencija. Ali prognoza potražnje gasa u Evropi govori drugačije. Očigledno je da će Evopi biti potrebno puno više plavog energenta u budućnosti nego što je to slučaj danas, ako uzmemo u obzir njenu skoro prepolovljenu proizvodnju.
Južni tok će Gaspromu omogućiti ne samo raznovrsnije izvozne puteve ruskog gasa ka Evropi i tako smanjiti tranzitne rizike, već će otvoriti i dodatne prilike za povećanje isporuka gasa u zavisnosti od potražnje.
Kriza u transportu gasa koju je Ukrajina uzrokovala prošle zime pokazala je potrebu za drugim putevima kojima će se prirodni gas transportovati do jugoistočne Evrope kao i za većim investicijama u podzemna skladišta. Zbog toga je projekat u Banatskom Dvoru u koji smo ušli sa Srbijagasom veoma važan projekat.
Kapacitet skladišta je veći od 400 miliona kubika gasa. Projekat će se realizovati u dve faze. U prvoj fazi količina gasa će se postepeno povećavati do količine od 450 miliona kubika gasa. Gasprom će garantovati isporuku potrebnih količina jastučnog gasa, tj. osnovnog gasnog pritiska potrebnog u skladištu da bi se održao operacioni pritisak.
Gasprom će takođe obezbediti najveći deo investicija potrebnih za završetak izgradnje Banatskog Dvora, koja je počela 2005. godine. Ovo će podići standarde na nivo onih koji vladaju u vodećim evropskim skladištima gasa tako da ukupna količina gasa može da se izvadi za 90 dana i da se utisne natrag u roku od 130 dana.
Na osnovu rezultata iz prve faze i daljih tehničkih procena, druga faza bi mogla da dovede do proširenja Banatskog Dvora tako da dostigne kapacitet od milijardu kubika gasa.
U kom se stanju trenutno nalaze ovi projekti? Kao što znate, tokom zvanične posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva u Beogradu, 20. oktobra, Aleksej Miler, predsednik Upravnog odbora Gasproma i Dušan Bajatović, generalni direktor Srbijagasa, potpisali su protokol o srpskom delu projekta Južni tok. Strane su se dogovorile da uspostave zajedničko preduzeće pod imenom Južni tok Srbija AG. Ova kompanija će biti zadužena za dizajn, izgradnju i poslovanje dela gasovoda Južni tok koji prolazi kroz Republiku Srbiju. Rusija i Srbija će posedovati 51%, odnosno 49% udela u ovom zajedničkom preduzeću.

Strane su se dogovorile o dokumentima za osnivanje i odlučile da registruju zajedničko preduzeće u roku od mesec dana. Trenutno, Gasprom sa srpskim partnerom sastavlja portfolio neophodnih dokumenata i radi na tome.

U isto vreme, Ugovor o osnivanju zajedničkog preduzeća za podzemno skladište gasa Banatski Dvor je potpisan. Srbijagas će u kapital zajedničkog preduzeća uneti razvijenu infrastrukturu podzemnog skladišta gasa, dok će Gasprom Grupa finansirati izgradnju podzemnog skladišta gasa radi dostizanja predviđenih budućih performansi.  

U isto vreme, studija izvodljivosti za izgradnju nacionalnih delova Južnog toka se sprovodi u zemljama članicama. Predlog konačne studije izvodljivosti čitavog projekta, nakon koje će usledeti odluka o investiranju, treba da bude gotova u drugoj polovini 2010.

Italija, Bugarska, Grčka i Mađarska zajedno sa Rusijom i Srbijom već učestvuju u projektu. Nadamo sa da ćemo uskoro postići i dogovor sa Austrijom. Ne zaboravimo Tursku koja je nedavno dala dozvolu za geološka istraživanja morskog dna i ekološka istraživanja uzduž maršrute cevovoda u ovoj ekskluzivnoj ekonomskoj zoni. Još neke države su zainteresovane za učešće u ovom uzornom međunarodnom infrastrukturnom projektu. Konačna lista zemalja učesnica u ovom projektu kao i konačna ruta gasovoda veoma zavise od potencijalnih tržišnih studija kao i od volje zemalja u regionu, zainteresovani za održive isporuke prirodnog gasa.

            Nema sumnje da će gasovod Južni tok i podzemno skladište gasa Banatski Dvor doneti značajnu korist srpskoj ekonomiji omogućivši isporuke i tranzit prirodnog gasa sa istoka na zapad, stimulišući energetsku industriju i skladištenjem osetnih količina gasa koje se mogu upotrebiti kada ih potrošači u Srbiji i okolnim zemljama najviše trebaju. Gasprom i njegov srpski partner rade zajedno na pretvaranju Srbije u ključnog igrača na evropskom tržištu gasa.

---

Jednom pravo drugom obaveza

Ideja  da  snabdevanje energijom postane  sastavni deo osnovnih ljudskih prava  dobija sve više pristalica i postepeno  se, što direktno, što indirektno, ugrađuje u državne i međunarodne propise. Tiho i polako lansirana je u stručnim i političkim krugovima, prevashodno da bi se zaštitili siromašni slojevi stanovništva, ali se, očito, ne može zaustaviti i mora obuhvatiti  sve. Argumenata za uvodjenje univerzalnog prava na snabdevanje energijom je sijaset, iako je za razumevanje dovoljno pomenuti samo jedan  plus život  bez energije u savremenoj civilizaciji  nije moguć.
Ne upustajući se u istorijat osvajanja ljudskih prava i dolaženja do univerzalne Deklaracije Ujedinjenih nacija, ipak vredi zabeležiti da su sloboda, jednakost... i sva ostala ljudska prava osvajana  vekovnim borbama, revolucijama i krvavim ratovima. Bilo da je reč o ukidanju ropstva, kmetstva, rasama ili verskim  učenjima, sve do  ravnopravnosti polova i seksualnih opredeljenja. Borbe, protesti  i  drustveni pokreti zapravo još traju. Ako magnu kartu i francusku revoluciju  pamtimo kao prekretnice i inspiracije za sve ostale društvene turbulencije u osvajanju ljudskih prava zapazićemo  da je danas reč o jednoj vrsti  revolucionrne promene. Deklaracijom o ljudskim pravima Ujedninjenih nacija, naime, regulišu se, ako se tako sme reći, apstraktna prava, nematerijalne stvari, odnosi  i osećanja ljudi, jednom rečju nešto što se ne meri  jedinicam međunarodnog mernog sistema  niti  izražava  novčanim jedinicama.
Kod energije je sasvim obrnuto, imamo jedinice za toplotu,  masu, količinu ili zapreminu i svaku od njih možemo vrednosno kvantifikovati kroz novac. Pojednostavljeno  rečeno  pravo na snabdevanje energijom  stvara nekome obavezu da  tu energiju isporuči. Tačnije proizvede, u veze ili kupi od nekoga  a uvek to znači materijalne izdatke. Iako se plaćanje isporučene energije nigde ne pominje u ovim inicijativama plus u savremenim tržišnim ekonomijama se navodno podrazumeva  da kupac uredno plaća sve što koristi, pa i energiju plus lako se može dogoditi da ključno pitanje postane čija obaveza je ljudsko pravo na snabdevanje energijom . Najjednostavnije je čini se utvrditi da je to državna obaveza, ali je to i najopasnije.
Na jednoj strani to bi značilo da smo stigli u komunizam, onakav kako su nam nekada objašnjavali nekada u kome svako uzima prema potrebama. I odmah bi iskrslo pitanje zašto samo energija, zašto i sva druga materijalna dobra ne bi koristili po zeljama i potrebama. Prisećam se da nam je čuveni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Radomir Lukić, crtajući po tabli neke apstraktne kružiće i tačkice, tumačio da ce razvoj nauke i tehnologije dovesti do toga da pritiskom na neko dugme dobijemo sve što nam treba, a problem će biti šta da radimo sa slobodnim vremenom, jer zapravo ništa nećemo raditi. Visprenijim studentima priča je delovala kao suptilna kritika ieja komunizma, a vlast nije mogla ništa da zameri predavaču koji propagira ideju.
Pošto nismo u komunizmu  na drugoj strani državna obaveza da svkog snabdevača energijom  može značiti  samo jedno- plus veće poreze i uzimanja od građana, bilo da država sama ubire nove prihode, bilo da obavezu prenese na proizvođače , odnosno snabdevače energijom.
Eho ideje o pravu na snabdevanje energijom već se čuje u mnogim zemljama, preciznije neki elementi  se ugrađuju u nove propise. U nekim državama SAD, na primer, propisano je da kompanija ne sme prekinuti isporuku, tokom zime, i ako potrošač nije platio šest meseci. U Velikoj Britaniji su krenuli da spašavaju sirotinju plaćajući ljudima sve što je iznad deset posto njihovog prihoda, ali su brzo morali da odustanu. Zbog istovremenog porasta cena energije i osiromašenja stanovništva ovi izdaci su nadmašili mogućnosti države da pomaže.
Pri donošenju propisa o zaštiti potrošača i kod nas se provlači ideja o pravu na snabdevanje energijom, možda u nešto blažoj formi nego u drugim zemljama. Nevolja je, izgleda, što je električna energija nekako sinonim u tome, pa se recimo govori da distribucija mora unapred obavestiti potrosača kada ce mu isključiti dovod  električne energije. Naš  slučaj je, ipak, jedinstven. Ako Amerikanci  stiču pravo na isporuke kad ni šest meseci ne plate, šta reci za gradjane Srbije koji ne plaćaju dve decenije.- Karakteristično je da niko ne pominje da li ću ja ili vi, steći pravo da napunimo rezerevoar gorivom bez plaćanja, na isti način uzmem ugalj ili drva, dok se to za električnu energiju takoreći podrazumeva. Još nešto je domaća specifičnost plus verovatno niko nema toliko vešte političare kao mi. Ubeđuju nas, naime, da će regulisanjenjem prava na snabdevanje sirotinje biti u stanju da promene politiku cena, odnosno odobre brže približavanje cena ekonomskim kriterijumima.  I još drastičnije da će država najzad preuzeti brigu o siromašnima, osloboditi energetske kompanije socijalne uloge a cene prepustiti stručnjacima.

Dragan Nedeljković

---

Šta beše cilj

Skoro tri decenije traje proces dubinskog preobražaja energetike, od deregulacije i organizacionih promena do tržisnog sistema i berzi, a još nije sigurno ni kada će se okončati ni šta će iz svega ispasti. Počelo se sa elektroprivredama sa idejom da električna energija postane roba na tržistu, nadležnost odlučivanja se odvoji od političkog uticaja, a delatnosti razdvoje kako bi cene krenule nadole i svi potrošaci dobili mogućnost izbora snabdevača. Proces je pokrenut u svetu tržišne privrede, mada se rigoroznije sprovodi u zemljama tranzicije, ali nigde nisu postignuti željeni rezultati. Već u startu je, istina, bilo ozbiljnih zamerki medju stručnjacima – neki su i danas ubeđeni da je električna energija specifična roba ciji promet se ne može obavljati na tržištu.

Ako deregulacija podrazumeva smanjenje državnog i političkog uticaja i mešanja svim onim što se kroz energetsku politiku, direktive, propise o nova regulatorna tela postiglo došlo se do mnogo većeg upliva politike, državnih organa i striktnog regulisanja svakog segmenta energetskih delatnosti. Uz elektroprivredu sličanom procesu podvrgnut je gasni sektor, a od skora i naftni. Računalo se, na početku, da su nafta i derivati već izloženi tržistu, konkurenciji i stalnom poboljšanju kvaliteta proizvoda i usluga, ali je krajem prošle godine i nafta uključena u reforme. Nedavno je u Beogradu održan prvi naftni forum na kome EU i Energetska zajednica krenuše u regulisanje naftnog sektora.

Cene energije su umesto očekivanog smanjivanja krenule suprotnim pravcem, ne samo kod električne energije. Slično je sa razdvajanjem delatnosti i regionalizacijom proizvodnje i snabdevanja. Činilo se da ce upućivanje potrošača na lokalne snabdevače vratiti elektroprivredu i velike sisteme uopšte na početke elektrifikacije od pre jednog veka, ali se vrlo brzo počelo insistrirati na snazenju prenosnih mreža, povezivanju i povećanju sigurnosti. Kad su se pojavili problemi sa manjkovima energije u pojedinim zemljama i došlo do redukcija potrošnje konstatovano je da kapital beži iz elektroprivrede da je zanemaren razvoj i gradnja novih kapaciteta pa su doneti dugoročni programi velikih ulaganja i gradnje.

Posebna priča je različitost pristupa reformama u razvijenom delu sveta i delovima koji su menjali društvene sistema ili imali razvojne probleme. U većini razvijenih zemalja malo se menjalo, uprkos nalozima i propisima velike kompanije su ostale rezistentne i zadržale svoje organizacione strukture, čak jačale i širile delatnosti. Zemlje u tranziciji pak nemaju izbora, suočene sa brojnim, što političkim, što ekonomskim problemima, primorane su da postuju i sprovode sve sto im se naloži, jer je to često uslov bilo za dobijanje pomoći ili kredita bilo za učlanjenje u međunarodne organizaije i asocijacije.

Možda na početku svi nisu razumeli nameru reformi u energetskom sektoru, ali su se već posle par godina javila mišljenja da se radi o eksperimentu. A zna se da se pre primene na čoveku svaki eksperiment isprobava na nižim biđima i primitivnim organizmima. Ne samo u Srbiji mogu se čuti i mišljenja da razvijeni i jaki isprobavaju ideje na manje razvijenima i slabima. Sigurno je da se traži i često luta, krene u jednom pa zaokrene u drugom pravcu. A srpska energetika, kao i većina zemalja u tranziciji, nema izbora. Nevolja je što smo se takoreći poslednji uključili, iako stižu pohvale i komplimenti za aktivnosti na zakonodavnom i organizacinom polju. Preostaje, ipak, još mnogo posla. Za sada, kao i zemlje jugoistočne Evrope, u okviru Energetske zajednice treniramo tržište energije. Ljudi koji duže pamte nisu zadovoljni što smo na začelju ovog procesa, ako ništa drugo bar u poređenju sa susedima. Malo njih zna da su svetski moćnici za uzor uzeli odnose u elektroprivredama republika bivše Jugoslavije. Kao polazna osnova za tržišne odnose u elektroprivredi korišćena su rešenja koja su međusobno uspostavile republičke elektroprivrede. Danas je lako reći kako im model nije valjao, jer se i ta država raspala. Znamo kako.

Ipak, struka se oseća povređeno i poniženo. Ako smo nekada bili sposobni da stvorimo odnose za primer i najrazvijenijima, ako smo bili najbliži Evropskoj uniji i politički i privredno, kako smo dospeli među poslednje. Naš odgovor je zapostavljajući struku, znanje i umeće. Složimo li se u tome nismo daleko od rešenja – reafirmacija i dominacija struke i stručnjaka.

Dragan Nedeljković

---

 

“Spašavanje” Petrohemije

Krajem juna zaustavljena je proizvodnja u svim fabrikama pančevačke Petrohemije, a još nije poznato kada će, i da li će uopšte, biti obnovljena. Iako su na spašavanju Petrohemije angažovani mnogi, počev od organa uprave i poslovdstva, preko sindikata pa sve do državnih funkcionera i vlade, a javnost se skoro svakodnevno bombarduje novim vestima, nije sigurno da đe se otkloniti pravi uzroci poslovne nesposobnosti najvećeg srpskog izvoznika.

Taj utisak posebno pojačava sadržaj nekih javnih izjava zvaničnika i način rešavanja problema. Smeniti direktora odnosno celokupno poslovodstvo i otpustiti četvrtinu zaposlenih – a to su do sada poznate mere – deluje jednostavno, kad bi bilo tačno da su vodeći ljudi nanosili štetu, a radnici bili višak. Uz takva “rešenja” lansirana je i priča kako će nabavka sirovina, pre svega primarnog benzina, biti upola jeftinija od stranaca, a za petinu od domaćeg snabdevača. Iako su takve tvrdnje izrečene sa veoma visokih državnih pozicija činjenice ih demantuju: primarni benzin se može kupiti za 5, odnosno 2 posto niže cene, ne zato što država pomaže Petrohemiji nego zbog pada cena ove sirovine na berzi prema prošloj godini. Uzgred, mada značajno, buduće nabavke se moraju plaćati avansno, dok su ranije rokovi plaćanja isticali posle tri meseca – što iziskuje troškove uzimanja kredita…

Slično je i sa zaposlenima. Bombardovanjem pre deset godina uništeno je oko 40 posto Petrohemije, neke fabrike se neće ni obnavljati, a zbog manjeg obima posla broj zaposlenih je danas manji za hiljadu ljudi. Sindikat se, istina, složio da gotovo 600 ljudi bude otpušteno, verujući, valjda, da to bolje nego da svi ostanu bez posla, ali istinsko rešavanje nevolja Petrohemije je u razvoju (postoje konkretni, profitabilni programi) a ne u redukovanju broja zaposlenih. Uostalom u dosadašnjem smanjivanju broja radnika ima rizičnih postupaka, službe zaštite na radu, bezbednosti u opasnim hemijskim procesima, čak i reagovanja na akcidente su veoma oslabljene.

Grubom analizom ukupnih troškova Petrohemije i laik može ustanoviti gde su uzroci poslovanja sa gubicima i velikih dugovanja dobavljačima. Gotovo 70 posto troškova čini primarni benzin, daljih 12 posto su troškovi energije. Zaposleni, sa svim izdacima, učestvuju sa oko 11 posto u troškovima. Ključ je, dakle, u cenama i načinu nabavke primarnog benzina. A to nas vraća na početnu ideju zbog koje je Petrohemija i građena. Uporedo sa gradnjom rafinerije u Pančevu, bukvalno preko puta, podignuta je Petrohemija ne samo zato sto su petrohemijski proizvodi postali sastavni deo svakodnevnog života i gotovo svake industrije, nego zbog veće valorizacije sirove nafte.

 Danas se u domaćim rafinerijama proizvodi četiri – pet derivata koji se spaljuju kroz auspuhe ili dimnjake, a iz sve skuplje nafte se može praviti stotinjak različitih proizvoda, najčesće daleko veće vrednosti. Povezanost rafinerija i petrohemijskih postrojenja je, osim toga šansa za razvoj čitavog niza privrednih delatnosti, otvaranje stotina fabrika i pogona sa veoma traženim proizvodima. Tehnološka i ekonomska sinergija rafinerije i petrohemije ogleda se  u tridesetak cevi kojima su povezane, zajedničkom energetikom, lukom i nizu drugih veza. Pošto su građene u vreme kad je posebno interesantan posao bilo investiranje u nove velike objekte rođene su kao posebna preduzeća, što ne bi trebalo da je smetnja zajedničkom radu. Jedni bez drugih su u praksi hendikepirani i sputani u razvoju. To su potvrdile i sve studije rađene za nafnu industriju Srbije, a radili su ih poznate svetske kuće kao što su Meril Linc, Sel, Dilot Tus i druge.

Sa  4 miliona tona godišnje prerade nafte u pančevackoj rafineriji obezbeđuje se 450 hiljada tona primarnog benzina za Petrohemiju, sa 6 miliona tona rafinerija bi davala petrohemiji 65o hiljada tona. Aktuelnim godišnjim količinama prerade nafte iz rafinerije se za petrohemiju dobija oko 100 hiljada tona primarnog benzina , što je nedovoljno i nerentabilno za njen rad. Na stranu što je dug Petrohemije NIS-u premašio 80 miliona dolara i što bi konverzijom duga u vlasništvo NIS postao većinski vlasnik. Kako nema dovoljno primarnog benzina u zemlji sirovina se uvozi, pa troškovi rapidno rastu, a dug je premašio 30 miliona dolara samo Lukoilu.

Kao i stranci domaći stručnjaci već godinama predlažu da se naftna i petrohemijska industrija spoje, ako ne u jednu celinu onda bar bilansno, usaglase programi razvoja i poslovanja. Od 25o miliona dolara izvoza godišnje devizni priliv bi tada mogao da naraste na oko 650 miliona dolara. Inicijativa je pokrenuta više puta, konkretno pre šest godina sačinjen je svebuhvatni program stvaranja  snažne naftno-petrohemijske kompanije. Nikakvog odjeka nije bilo, čak ni kad je postalo jasno da će se većinski deo NIS-a prodati strancima.

Rusi su, prema pouzdanim informacijama, veom zainteresovani za stvaranje takve kompanije, ali se trenutno bakću sa sredjivanjem stanja u naftnom delu. Koliko se zna o tome se vode ozbiljni razgovori srpske vlade sa većinskim vlasnicima NIS-a, a ne treba se iznenaditi ako uskoro uslede konkretni potezi, s obzirom na najavu dolaska visoke ruske delegacije u Beograd.
Bez toga, tačnije sa merama koje preduzimaju nadležni u Srbiji, spašavanje Petrohemije neće uspeti. Ne samo zato što se problemima Petrohemije bave nestručni i neupućeni ljudi, više zainteresovani za politički status i ugled nego za dugoročno rešavanje privrednih nevolja. Dobro upućeni stručni krugovi sumnjaju da iza svesnog obezvređivanja Petrohemije (a priča sličnog karaktera već kola Srbijom za mnoge firme) stoji namera da se rasparča i rasproda takoreći sve što vredi. Pominju se čak i imena zainteresovanih da kupe delove Petrohemije za male pare. Najbolji demanti glasina je energična akcija za sređivanje stanja, što u slučaju Petrohemije znači staviti je u isti položaj u kome su slična postrojenja u okolnim zemljama. Iskusni stručnjaci Petrohemije tvrde da se ne boje tržišne utakmice, ističući da su kvalitetom i odgovornim radom u prethodnim decenijama stekli renome i ugled u Evropi.

Dragan Nedeljković

 

---

Stručni i politički “stav” JP

Do juče su takoreći svi zvaničnici ove zemlje propagirali korenite promene privrednog sistema, prelazak na tržišnu privredu, usvajanje i primenu ekonomskih zakonitosti u svim segmentima. Najdublje promene trebalo je obaviti u javnim preduzećima, pre svega u energetskom sektoru. Smišljani su posebni pojmovi, često preuzimani strani termini koji su rogobatno zvučali i pogrešno izgovarani, kao što su restrukturisanje, cor i non cor delatnosti, work chopovi i sl.  kako bi se ljudi obučili. Sa teorije ubrzo se prešlo na praksu pa su reorganizacijama, reformama, zakonima i uredbama javna preduzeća “očisćena” od suvišnih i nepotrebnih delatnosti. I to tako temeljno da su stvoreni novi problemi, počev od stučnih i iskusnih kadrova za vođenje firmi do pogona i održavanja.
Svi “reformatori” su se, međutim, sapleli na istom problemu – ekonomskom vrednovanju energije. Nijedna vlast nije htela da se odrekne nadležnosti za određivanje cena, a svaka je zaboravljala tržisne principe kad se odlučivalo o cenama. I dok su sektori nafte i gasa, kao pretežno uvozni, još nekako prolazili sa tržišnim cenama kola su se lomila na domaćoj energiji, uglju i električnoj energiji. Korišćena su različita objašnjenja, nekad je to bila politička situacija, očekivanje novih izbora, drugi put siromaštvo građana, treći “pomoć” privredi, zatim svetska ekonomska kriza…Stiglo se do paradoksa da EPS postiže bolje cene kad strancima prodaje dnevne ili sezonske viškove nego kad “snabdeva” domaće potrošače. Ako neko nađe bilo koji industrijski proizvod i bilo koju zemlju sa nižim domaćim cenama od izvoznih (uvek je obrnuto) nek hitno javi.
Nije jasno šta se promenilo, tek nedavno Vlada Srbije predloži da se dugovi za električnu energiju RTB Boru konvertuju u suvlasništvo. Različitim propisima i odlukama već živi praksa da se preduzećima u procesu privatizacije opraštaju dugovi, slično se firmama koje idu u stečaj, a neplaćeni računi su sve veći. Niko se ne seti da za te dužnike oslobodi EPS plaćanja poreza. Tako da sada em se proizvodi struja i isporučuje firmama, em ne može da se naplati, em se plaća porez na te isporuke. Da li je suvlasništvo sa dužnicima vrhunac ? Nije, naravno, kao suvlasnik  EPS još morati da plaća zaposlene i druge obaveze takvih firmi. A daće ih biti još ne treba sumnjati. Uostalom već ima opskurnih ideja da se dužnicima ne sme “seći struja”, treba ih mesec ili dva ranije obavestiti i zakazati datum prekida snabdevanja.
Namerno prećutkujem eventualnu mogućnost da se EPS bavi proizvodnjom bakra i ko zna čega sve ako uđe u suvlašnistvo. Zanimljivije mi je opredeljenje poslovodstva da ne želi takav aranžman, pogotovo da li će odoleti političkom pritisku i izboriti se za stručni stav. Tim pre sto drugo javno preduzeće Srbijagas uveliko primenjuje ovaj recept pretvaranja dugova u suvlasništvo. Srbijagas je tako “ušao” u proizvodnju vestačkih đubriva, stakla a priprema se i u hemijsku industriju. Pošto su toplane mađu najvećim dužnicima za gas možda će uskoro postati i suvlasnik većine gradskih toplana  u Srbiji.
Kad su novinari pitali direktora Srbijagasa zašto to radi imao je razumno objašnjenje da je bolje odložiti plaćanje duga, makoliko to dugo trajalo, nego se odreći tog prihoda. A ključna recenica mu je bila da u kriznim vremenima privrednicima pomažu Barak Obama i Angela Merkel. Loncici su pobrkani, jer direktor jednog javnog preduzeća (svejedno je da li je postavljen političkom voljom i kakve ambicije ima) treba da se bavi strukom, sredi svoje preduzeće, a političari i funkcioneri svojim poslom, od privrednog sistema i standarda stanovništva do kriznih situacija i mera koje stvaraju razvojne šanse.

Dragan Nedeljković 

---

Vetrenjače i „vetrenjaci“

Pravljenje struje iz vetra u SAD i onom razvijenijem delu Evrope već uveliko je ušlo u primenu; u Nemačkoj se i preterelo. Kod nas se o tome, ruku na srce, nije mnogo razmišljalo. Imamo mi još podosta neiskorišćenih hidropotencijala za čistu energiju, što ovi razvijeniji nemaju. Uglavnom su sve iskoristili, a „zeleni propisi“, začinjeni Kjoto protokolom odnosno ograničenjima emisija ugljen dioksida i drugih štetnih gasova, sada ih muče i pritiskaju. Valja se uklopiti u te „zelene normative“, a to zaista sada, bez vode, nije lako. Zato navališe da zauzdaju vetar. I kao i obično, kada ih jadi skolaju, oni smisle, kako će od drugih štogod da štrpnu za svoje potrebe. A, najbolje je, dok ti drugi još nisu saznali za jadac i uzeti to od sirotinje u okolini, koja svaki „komadić“ ulaganja oberučke hvata.
I naš ministar energetike na jednom skupu ove branše u Sarajevu reče, da je svako ulaganje u energetiku regiona, dobro došlo. Razume se nije to bio povod  („evropljani“ su to još ranije smislili), ali tačno mesec dana kasnije, u maju ove godine EU je izdala novu Direktivu kojom se omogućava da članice Evropske unije, u graničnim zemljama sa EU grade kapacitete za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora, odakle bi se ta „zelena energija“ direktno prenosila kod njih. To bi se računalo kao kapacitet te zemlje članice EU, koja je investirala u gradnju takve elektrane i ulazilo bi u njihovu kvotu ispunjavanja „zelenih obaveza“. A, kakvu će korist imati te okolne zemlje?  Nikakvu! Drugi će im trošiti tu zelenu  kvotu i resurs, koji će im kasnije biti i te kako potreban, „ako bog da“, da uđu u EU!
Tako se odjednom, za samo par meseci, silni „vetrenjaci“ stvoriše i kod nas. Iako u tom pogledu još nikakvi propisi nisu doneti, oni uveliko traže energetske dozvole. Neko im je i pre donošenja propisa obećao da će im za tu energiju kroz takozvane feed in tarife biti plaćeno čak 10,5 evro centi za kilovat-čas, na visokom naponu, iako to sada kod nas staje 2,8 evro centi?! Pitasmo onomad na pomenutom skupu Sarajevu našeg ministra za energetiku, ko će da plaća tu ogromnu razliku, a on reče država, dok se ne postigne ekonomska cena električne energije u Srbiji! Ubrzo potom pripremljen je i Predlog odgovarajuće uredbe, koja bi trebalo upravo i ovo pitanje brzo da reguliše i da se u Vladi Srbije usvoji još početkom jula. Na kraju tog dokumenta je pisalo:
„Za sprovođenje ove Uredbe nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije“.
Što će reći država neće dati pare! A računice stručnjaka za tu oblast  pokazuju da bi, prema sadašnjem nezvaničnom predlogu, svakih novih 100 MW u vetroelektranama podizalo prosečnu cenu kilovat-časa za potrošače u Srbiji za 1,2 odsto, ne računajući ostale troškove koje sistem ima zbog isprekidanosti rada vetroelektrana! EPS-u bi se, kažu stručnjaci to priznavalo kao trošak. Na stotine megavata je tu u igri, neki kažu da se nakupilo zahteva i za 2.000 megavata!
Izvesno je da će to na kraju opet ići preko leđa potrošača. Nemci za te svrhe izdvajaju po dva evra u mesečnom u računu za struju. Naši građani, koji su u većini u teškoj ekonomskoj situaciji i koji i sada vrlo teško izmiruju strujne obaveze, iako je njena cena niska, svakako će imati još veće probleme. Jer, uz TV taksu, i angažovanu snagu sada bi trebalo da ih očekuje još jedna fiksna naknada - za vetroelektrane (odnosno obnovljive izvore) i ta suma treba da ide u džep nekom privatniku, vlasniku takve elektrane, koji bi se na taj način bogatio, zna se na čiji račun?! Znači svaki vlasnik brojila bi mesečno, u tom slučaju, za sve fiksne obaveze morao da izdvaja možda i više od 700 dinara, iako nije potrošio ni jedan jedini kilovat-čas! To trpanje  svakojakih zahvatanja od stanovništva u EPS-ovu „kesu“, a pritom ne dozvoljavati da se osnovna cena kilovat-časa u Srbiji već godinama ne pomera sa dna evropske lestvica, zaista prevazilazi sve granice razboritog i domaćinskog ponašanja Vlade. Ne bi li ugrabili koji politički poen, danas se glasnogovornici iz nekih partija, utrkuju u izjavama kako struja neće poskupeti zbog krize. Ranije je razlog bila socijala, čuvanje inflacije i ko zna šta drugo... A, ovo sa feed in tarifom, sasvim sigurno ni u kojoj kombinaciji u javnosti neće biti dobro dočekano; to i dosadašnji tok stvari pokazuje! Nisu li se „vetrenjaci“ i njihovi pomagači ovde malo zaleteli?!

Dragan Obradović (list „kWh“)

---

Kineska četvrt

Hoće li Beograd uskoro imati kinseku četvrt i time se uvrstiti među značajne gradove sveta? Ideja koju je pre deceniju i po lansirala Mira Marković pretvoriće se ,izgleda, u stvarnost posle poste Borisa Tadića Kini. Ukoliko se samo deo sporazuma, dogovora dialoga kojima se  pričalo u petodnevnom kontaktu kinsekih i srpskih zvaničnika realizuje novi China town niće i u  Srbiji stoji teza da su veliki gradovi sveta stekli taj atribut tek kad su u njima nikle kinske čtvrti, ali ako se ona dokazuje stanjem na drugim kontinentima Evropa je izuzetak. Moguće je da je ovo šansa Beograda i  Srbije.

Trezveno govoreći poseta srpskih zvaničnika Kini može postati prvorazredni istorijski događaj za obe zemlje. Potpisani sporazum o strateškoj saradnji, kojim je Srbija postala jedna od pet najznačajnijih zemalja sveta sa kojima Kina ima takve sporazume, sam po sebi govori o karakteru budućih odnosa, a tesna privredna saradnja i projekti o kojima se razgovaralo nagoveštavaju neslučne razmere privrednih tokova. Kina je zemlja zahuktale ekspanzije privrede, koju ni svetska finansijska kriza nije omela, a Srbiji je neophodna značajna privredna aktivnost. Možda je rano govoriti o konkretnim poslovima i efektima, tim pre što nije baš jasno hoće li Kinezi samo kreditirati pojedine projkete ili ce ih i izvoditi. Kako se pominju značajni infrastrukturni objekti, putevi , mostovi, elektrane, luke, bescarinske zone i sl ne vidi se koliko ce se uključiti domaće firme i radna snaga. Što je, inače, jedan od osnonnih motive za njihovu gradnju.

I ranije je bilo pokušaja da se veoma dobra politička saradnja Srbije i Kine proširi na privredni teren ali je uspeh izostajao. Valjda nema visokih funkcionera Srbije koji nisu posećivali Kinu, ponekad se činilo da neki koriste mandate da bi obišli kineski zid i ostale znamenitosti o državnom trošku, a upečatljivo je ostala u sećanju poseta Slobodana Milosevića. Usred sankcija i ratova Milosević je posetio Kinu i poveo delegaciju privrednika. Zaključena su dva značajna posla.

Po prvom Kinezi su, uprkos sankcijama, prodali naftu Srbiji, sirovinu bez koje se nije moglo, a oskudevalo se. Nevolja je što Srbi nisu plaćali naftu pa je tek posle desetak godina dogovoreno da se dug izmiruje u ratama. i danas NIS otplaćuje taj dug, on je deo od oko milijadu dolara koje NIS duguje. Drugi posao je zanimljiviji i poučniji za sve buduće privredne aranžmane sa Kinom.

Slobodana Tresač, tadašnjeg direktora pančevačke Petrohemije, pozovu jednog dana i saopšte mu da sutra, tj prekosutra putuje u Kinu kao član privrednog dela državne delegacije. Da ne ide praznih ruku Tresač ponese elaborate, odnosno projekat, o granji  nove fabrike sintetčkih punila koji je Petrohemija imala. U poseti kineskoj hemijskoj industriji Tresač doživ šok, ustanovi da Kinezi poseduju i koriste sam tehnološki vrh ove specifične industrije, a obilazak posebnog institute ga oduševi. Institut u to doba, a reč je o sredini devedesetih godina prošlog veka, ima nekih 800 istraživača i poseduje 1200 kompjutera. A na pitanje kako je više kompjutera nego ljudi Kinezi objasne da su mnogima instalirali kompjutere kod kuće da bi mogli da rade i kad prođe radon vreme.

Epilog je da su Kinezi odobrili kredit i opremu za novu fabriku u Pančevu, čak i deo kredita za montažu opreme. Ukupno oko 12 miliona dolara. Za par meseci oprema za novu fabriku je stigla u Pančevo. I dan danas stoji neraspakovana. Zbog kamata zaduženje je gotovo duplirano.

Sintetička punila su sirovina za fabrike automobilskih i drugih guma, a popularno te fabrike zovu cadjare. Celokupne potrebe Srbije se uvoze. Priućeni ekolozi, bolje rečeno politička moda zaštite čovekove okoline, sprečili su montažu fabrike čadji u Pančevu, potom u Banatu a kasnije u svakom potencijalnom gradu u Srbiji. Svaki tehnolog će vam objasniti da fabrika sintetičkih punila ne zagađuje okolinu, čak naprotiv, preradjujući hemijske otpade smanjuje zagadjenja. Ali, neboučeni zaštitari, pogotovo u doba političke mode, niti pitaju niti slušaju stručnjake.

Dragan Nedeljković

---

U raskoraku

Slobodnije prevedena jedna francuska poslovica kaže da su u carstvu slepih ćoravi carevi. Možda deluje grubo, ali ta poslovica mi uvek prodje kroz glavu kad slušam naše političare, funkcionere i uopšte nadležne o ulozi i značaju zemlje u međunarodnim odnosima, evropskim ili balkanskim poslovima. Uvek smo mi glavni, sve od nas zavisi,mi smo najbolji… Pogotovo kad je reč o konkretnim stvarima. O energetici , na primer.

Koliko puta do sada je rečeno, kako smo ili ćemo postati lideri u energetici ? Srpska elektroprivreda, naftna industrija, gasna privreda, gasovodi, naftovodi, prenosna mreža je nesto bez čega susedi ne mogu, evropski sistemi ne bi postojali, svi treba da se ugledaju na nas i da se prilagode. A između takvih ambicija i stvarnosti zjapi ogroman jaz, želje i mogućnosti su u tolikom raskoraku da sve liči na kockara koji će se obogatiti velikim dobitkom.

U energetici, zapravo, zaostajemo, korodiramo, starimo i propadamo upavo zbog onih koji obećavaju liderstvo. Ambicije su lepa i zdrava ljudska osobina, ali moraju poćivati na realnostima. A naša realnost je negacija svega onoga što energetika podrazumeva, svega što je u drugim zemljama njena osnovna uloga. Umesto da inicira i vuče razvoj ili bar bude podloga privrednom napretku i standardu srpska energetika je ballast, teret koji koči i sprečava rad privrede i savremeni život građana. A pri tome, kao nigde u svetu, pravi štete i gubitke. Rudnici uglja, elektroprivreda, gasna privreda, a izgleda  naftaši, posluju sa gubicima. Ne jednu ili dve godine – decenijama.

Jednostavno je objasniti zašto – uslove poslovanja, cene proizvoda, rukovodstva i način rada, od organizacije do kadrova, odredjuju političari. Ne da se ignoriše i siluje domaća ekonomija i tržišne zakonitosti, ne uvažavaju se ni uticaji svetskog tršista. I ako skoro polovinu energetskih potreba podmirujemo uvozom i strancima moramo platiti sve što kupimo kod njih. 

Svakom laiku je jasno da hendikepirana ekipa, tim bez dobrih igrača, nema šta da traži u međunarodnim nadmetanjima. Uzalud je tražiti lidersku poziciju, makar i na Balkanu, ako su naši takmičari obogaljeni. A gubici za privrednike su isto što i telesni nedostaci za ekipe.

Nije, naravno, reč o sumnji u intelegenciji i razum domaćih političara. Da nisu sposobni ne bi ni dospevali do vlasti, niti bi se za nju borili. Mada, ako već tretiramo politiku kao takmičenje, ostaje pitanje bez odgvora. Kako to u Austriji, Nemačkoj i ostalim zemljama političari uspevaju da ubede narod i svoje glasaće da im je bolje kad plaćaju skuplju energiju, recimo iz novih i obnovljivih izvora. i zašto naši nisu sposobni ili voljnu da ubede svoje podanike kako moraju plaćati, bar ekonomsku vrednost onoga što troše.

D.N.

---

Podvig

Da ne dođoše Rusi još bi svi živeli u uverenju da je NIS najprofitabilnija srpska kompanija. Osam godina uzastopno završnim računima je iskazivan profit, stotinak miliona dolara, da bi 2007. postigli najveći profit u istoriji od 150 miliona dolara. Novi većinski vlasnici NIS-a, međutim, čim su pogledali prošlogodišnji završni račun ustanovili su da NIS ima gubitak. Angažovan je nezavisni strani revizor, koga su Srbi izabrali, pa je gubitak naglo porastao na osam milijardi dinara. Zavladala je neverica, jer su Srbi već sačinili završni račun i podelili profit, a razlika između dve verzije premašuje 10 milijardi dinara.

Da li će ovo zamešateljstvo oko završnog računa biti razjašnjeno angažovanjem još jednog revizora? Nije sigurno, a jedino se zna da će papreno koštati. Novog revizora mogu tražiti jedino ljudi uvereni da se može naručiti rezultat nalaza ili je po sredi varka sa vremenom, pošto je tek u septembru rok za završetak posla. Nevolja je, takodje, što Rusi sumnjaju i u rezultate poslovanja iz prethodnih godina.

Ostaje da se vidi kako će nesporazum biti otklonjen, mada za sada svako ostaje pri svome Srbi da je NIS imao profit, Rusi da je poslovao sa gubicima. Ukoliko se pokaže da su Rusi i revizor u pravu imaćemo na delu pravi podvig, nešto što u stogodišnjoj istoriji poslovanja sa naftom nigde nije zabeleženo. Naftne kompanije su od kad postoje među najunosnijim delatnostima kojima se čovek ikad bavio. A kad su cene nafte naglo skakale, kao u dve energetske krize u prošlom veku, profiti su enormno rasli. Ipak, prošla godina je po visini cena sirove nafte premašila sve prethodne i donela veoma visoke zarade. Istina, pred kraj godine cene nafte su naglo pale – još nije sasvim jasno da li zbog pojave finansijske krize ili iz političkih razloga – pa su profiti nesto umanjeni.

I u tom istorijskom kretanju cena i profita, u kome je, inače, cena nafte stalno održavala paritet sa zlatom, NIS je čitavu deceniju poslovao sa gubicima. Mada se takvo poslovanje može tumačiti sankcijama, embargom i ratnim zbivanjima u bivšoj državi, odnosno, bombardovanjem, činjenica je da su Vladinom politikom cena u tom razdoblju svesno pravljene dubioze. Pri uvozu nafte u to doba za vrednost od 100 dolara, posle prerade i prodaje derivata, inkasirano je 30 dolara! Već za sledeću nabavku nije bilo para, tj. bilo je za trećinu.

Aktuelni gubici su enigma koju tek treba odgonetnuti. Od 2001. godine, naime, naftaši su u privilegovanom položaju. Dok cene električne energije, uglja i gasa propisuje Vlada, uglavnom mimo ekonomskih kriterijuma, naftaši svakih 15 dana usklađuju svoje maloprodajne cene sa svetskih cenama nafte i kursom dinara prema dolaru. Otuda i profiti po zavrsnim računima pogotovo što se i domaća proizvodnja nafte kroz derivate vrednuje na isti način. Verovatno je neophodno mnogo umešnosti da se u takvim uslovima posluje s gubicima ?

Da li će se i kako sve raspetljati, tek ćemo saznati. To što su poslovodstva NIS-a radila u prethodnih osam godina nema razumno objašnjenje. Ukoliko su tačni nalazi o poslovanju sa gubicima. Moguće je da se nešto da naslutiti iz činjenice da su prosečno svake godine menjana poslovodstva, čak i ministri energetike, da je lavovski deo iskazivanih zarada uplaćivan u državni budžet, a zastarela postrojenja, od rafinerija, preko skladišta, cisterni do benzinskih pumpi ostavljena da propadaju.

Ozbiljnu brigu izaziva i rusko ponašanje od kako su preuzeli upravljanje NIS-om. Generalni direktor Kiril Kravčenko, po navodima iz biografije, završio je prestižne ruske i strane škole, pa bi bilo zanimljivo objašnjenje gde je naučio to što je tražio od srpske Vlade. Zahtev je, naime, bio da derivati poskupe jer NIS ne uspeva da naplati svu robu koju prodaje. Moguće je da ga novinari nisu dobro razumeli, a možda se i sam ujeo za jezik pa je ubrzo zahtev preinacen. Sad se traži poskupljenje rafinerijske prerade i maloprodaje, da bi se sakupila sredstva za modernizaciju NIS-a. A to već postoji u aktuelnim cenama, uvedeno je 2001. godine i zaštićeno posebnom uredbom. Odmah se postavlja i ključno pitanje zašto je većinski deo NIS-a prodat i kako su srpski pregovarači vodili pregovore. Ako ce srpski kupci, kroz više cene plaćati modernizaciju moglo se to izvesti i bez stranaca. Već prvi tender za nabavku sirove nafte pobudio je sumnje – tokom pregovora ideja je bila da Rusi sopstvenu naftu prerađuju u srpskim rafinerijama, a sada se ispostavilo da kupuju naftu na isti način kao i pre energetskog aranžmana sa Rusima.

Pravi šok je izazvala najnovija izjava generalnog direktora da je u prvom tromesečju ove godine NIS napravio gubitak od 11 milijardi dinara. Umešnost prethodnika, srpskih rukovodilaca da prave gubitke, kao da je obogaćena i usavršena. U oba slučaja teško je naći argumente i logiku pa javnost s pravom iscekuje rasplet.

Dragan Nedeljković

---

Ne lipši magarče...

Lepe kurtoazne reči predsednika vlade, kako podržavaju EPS i ponose se ambicijom da postane energetski lider regiona, izrečene nedavno u Kostolcu, sigurno prijaju i podstiču. Verovatno nije učtivo, pogotovo u takvoj prilici, postavljati zahteve i komentarisati prigodne izjave, mada ukupan odnos vlade, zapravo vec citavog niza vlada, prema elektroprivredi zaslužuje čudnu molbu + nemojte nas podržavati.

Slučajno ili ne istog dana objavljena je izjava resornog munistra kako neće biti promena cena električne energije dok traje kriza i recesija. Tom izjavom obogaćena je prava zbirka navodnih razloga za novo odlaganje poskupljenja. Nekad su to bili siromaštvo i nizak standard stanovništva, nekad predizborne kampanje, nekad apeli visokih funkcionera... I tako skoro dve decenije u kojima elektroprivreda posluje s gubicima. Više nadležnih ministara je na početku mandata javno govorilo kako cene moraju biti ekonomske, slične okolnim zemljama, da bi se potom ućutali i zaboravili obećanja.

Nikad niko nije ni pokusao da objasni kako EPS, proizvodeći električnu energiju istom tehnikom i tehnologijom, na istim mašinama i istog kvaliteta kao i sve druge kompanije, može davati upola jeftiniju energiju, ili čak za trećinu cene. Ni genijalni umovi poput Tesle, kad bi radili u EPS-u, to ne bi uspeli. A ekonomska nauka kaže da je svaki napor i rad bez zarade besmislen. Istina, pojave se problemi, iskažu se gubici u jednoj ili dve godine, ali vlasnici preduzmu mere, sačine programe sanacije ili gašenja i otklone anomaliju. Ne postoji primer da je neka kompanija dve decenije poslovala s gubicima i da to svesno radi vlasnik. I kad bi to radio postavili bi mu tutora.

Besmislenost ove situacije može se uočiti i iz drugog ugla. Za proizvodnju električne energije u Srbiji koriste se vodne snage i prirodni resursi uglja. Eksploatišu se, dakle, prirodna bogatstva zemlje a rezultat svega je gubitak. Ni to nigde ne postoji, zapravo u svim zemljama sveta prirodna bogatstva su sansa za razvoj i zaradu. Nameće se i logičko pitanje ko treba da dotira arčenje resursa i šta se dešava kad se iscrpe nalaziste.

Ideja da se sadašnje cene i sadašnji odnosi zadrže dok se privreda ne oporavi ima još jednu, ključnu manu. Kad bi srpska privreda, nekim čudom, počela da radi kao pre dvadesetak godina Srbija bi se nasla u ozbiljnim energetskim problemima. Manjak električne energije iznosio bi nekoliko milijardi kilovat-sati godišnje, pa bi spas bio ili uvoz ili masovne restrikcije. U oba slučaja ceh bi bio papren. U strukturi potrošnje električne energije Srbija je, opet, izuzetak kakav nigde ne postoji. Neproduktivna potrošnja, pre svega u domaćinstvima, uz evidentnu neracionalnost, apsorbuje skoro polovinu. U normalnim zemljama takva potrošnja je oko četvrtine ukupnih potreba.

A i to je, dobrim delom, posledica neekonomskih cena električne energije. Potrošnja uporno raste, ništa novo se ne gradi već decenijama. Svaki proizvodni objekat ima svoj tehnički vek trajanja a u EPS-u se došlo do toga da su najmlađe elektrane na isteku tog veka. Kapitalnim remontima neki objekti su renovirani, produžen im vek trajanja, povećana snaga, ali neki se moraju zatvoriti. Traga se za načinima finansiranja i gradnje novih samo nije jasno ko ce ih dočekati.

D. Nedeljković

---

Energetika 2009.

Struka u zapećku

Tradicionalno savetovanje Saveza energetičara Energetika 2009.održano na Zlatiboru krajem marta, okupilo je zavidan broj stručnjaka, pre svega iz energetskih kompanija ali iz naučnih institucija, državnih organa i posebno proizvođača energetske opreme. Pripremljeni referati, održani okrugli stolovi, prezentacije novih ideja i programa pobudili su veliki interes, čak masovniji odziv učesnika nego što se moglo očekivati u vreme ekonomske i finansijske krize. Možda je baš kriza inspirisale mnoge da dođu i čuju šta se u energetici događa, jer i strana iskustva kazuju da je razvoj energetike, ulaganja i gradnja novih objekata i angažovanje velikog broja učesnika u tim poslovima  put za prevazilaženje krize. Za takav put, međutim, kao da u Srbiji nema sluha, slučajno ili ne na Zlatibor je upravo u vreme savetovanja stigla vest da ove godine vlada neće odobriti poskupljenje električne energije. A to znači da će u elektroprivredi biti ugroženi svi programi, ne samo razvojni nego i tekućeg održavanja, remonata i zaštite životne sredine.

Srbija nema mnogo firmi i organizacija sa stogodišnjom tradicijom i ugledom. A Savez energetičara simbolično je obeležio 90. godina postojanja, devet decenija u kojima je struka češće zapostavljana i gurana na marginu nego što je cenjena i uvažavana. Ni u novije vreme nema vidnijeg poboljšanja klime za energetiku, kao da nadležni nisu svesni u kakvim problemima domaće firme egzistiraju. Verovatno je dovoljni reći da bi Srbija i danas kuburila sa manjkom električne energije, restrikcijama i skupim uvozom kad bi privreda bila zaposlena kao pre dve decenije, kad bi jednostavno radila. Pošto domaćinstva i ostala neproduktivna potrošnja konzumiraju znatno više električne energije od privrede još smo bez tih problema, ali je pitanje dokle. To je, inače, nezabeležen slučaj, ne samo u razvijenim zemljama, koji iziskuje posebnu temu.

Strucnjači su za savetovanje pripremili zaista bogat i zgusnut program, radilo se od ranog jutra do kasnih večernjih sati. Obuhvaćeno je takoreći sve što je u energetici aktuelno, počev od resursa koje koristimo, preko novih i obnovljivih izvora energije do obrazovanja kadrova i propisa koji regulišu energetiku. Mada se savetovanja tradicionalno održavaju jednom godišnje, utisak je da su ambicije prevelike za jedan skup, možda bi tematski koncipirani skupovi dali bolje rezultate. Šta vredi praviti, inače veoma zapažene okrugle stolove, o gasifikaciji i gasovodima poput Južnog toka, nuklearnim elektranama, obnovljivim izvorima, odnosno vetrogeneratorima ili sposobnostima domaće mašinogradnje za učešće u razvojinim projektima ako na sve nema odjeka u enetrgetskoj politici i konkretnim merama države i vlade ?

Upravo taj aspekt savetovanja, na kome istomišljenici razmenjuju ideje i stavove, iznose podatke i analize, predlažu rešenja za probleme je najranjiviji, jer se stiče utisak da sve izneto ostaje u užem krugu ljudi.Ni širu javnost, ni vlast kao da ne interesuju znanje  struka, struka jednostavno ostaje u zapećku. Energetika u svetskim razmerama postaje ključna razvojna tema, nema ozbiljnijeg skupa državnika, ni bilateralnog sastanka na kojima se energetika ne probija među prioritetne teme a srpske vlasti kao da beže od njih, ignorišu ih  ili zapostavljaju.

Dragan Nedeljković

---

Čudni tender

NIS je pre neki dan saopštio da je na tenderu izabran najpovoljniji isporučilac sirove nafte od aprila do decembra ove godine. Kupljeno je, kažu, milion tona nafte od jedne firme iz Švajcarske, pod povoljnijim uslovima nego što je do sada nabavljana. Navodi se da je povoljnost u rokovima plaćanja, umesto počeka od jedan plaćaće se na dva meseca..Ostali detalji nisu izneti.

Tender za nabavku nafte sve je iznenadio, srpske suvlasnike NIS-a možda više nego ruske. Iz svih razgovora i dogovora koji su vodjeni oko prodaje NIS-a ruskoj kompaniji Gaspromnjeft zaključeno je da Rusi nameravaju da prerađjuju sopstvenu naftu, dobavljaju je povoljnije nego što trgovci naftom nude i derivate plasiraju na znatno širem području od srpskog tržista. Činilo se čak da je osnovni motiv kupovine rafinerija plasman i prerada nafte, odnosno derivata kao vrednijih proizvoda.. To je, zapravo, smisao ideje o modernizaciji i povećanju rafinerijskih kapaciteta.

Nema sumnje da će, pored već poznatih nesporazuma oko dva završna računa sa suprotnim rezultatima o poslovanju NIS-a u prošloj godini, i ovaj čudni tender izazvati nesporazume i razjašnjavanja Možda se tako mogu razumeti učestale posete visokih funkcionera Gaspromnjefta Beogradu, čak i ministra za krizne situacije. Epilog se očekuje uskoro, u kuloarima  se pronose priče o smenama u rukovodstvu zajedničke kompanije. Nije poznato koliko će kompletiranje Upravnog odbora sa srpske strane Danicom Draskovic doprineti otklanjanju nesporazuma. Vredi, možda, reći da NIS sopstvenu naftu nije kupovao tenderima dok je bio samo srpska firma. A bizaran detalj tendera je da su izabrani prodavci imali povoljniju ponudu od Gaspromnjefta.

---

Kako (pro) dati zelenu energiju ?

Klinički centar Srbije može da se pohvali jednim energetskim uspehom, koji će posredno pomoći medicini i zaštiti okoline ne samo u Beogradu. Na Vračarski plato više neće godišnje padati 150 kilograma gareži po kvadratnom metru, ni velike količine ugljendioksida, koliko su do sada emitovale kotlarnice (ugašeno je 15 kotlarnica na ugalj i mazut, od kojih su neke bile stare po 70 godina). Kotlarnice su zamenje gasnom turbinom toplotne snage 2 megavata i električne snage 1,8 MW. Ugrađena je, zapravo, kogeneracijska mašina, koja uz grejanje bolnica, toplu vodu i paru za medicinske potrebe, istovremeno može proizvoditi oko 36 hiljada kilovatsati električne enegije dnevno.

Potpuno neočekivano pojavio se problem sa plasmanom električne energije. Ni u zakonima, ni u podzakonskim aktima nema preciznih odredbi kako i kome isporučivati rešenje da EDB, ipak, preuzima električnu energiju, a nakndano se dođe do rešenja o uslovima i ceni..

Konkretna nevolja Kliničkog centra postaje znatno šira i opštija tema sa sve učestalijim zahtevima  investitora u vetrenjače, alternativne izvore električne energije, male hidroelektrane i sl. Kompanija Wellbury Winnd Energy, na primer, predstavila je program podizanja farmi vetrenjača u opštinama Kovin i Bela Crkva snage 188 MW, pribavila svu potrebnu dokumentaciju, ali još nema rešenje kako se priključiti u elektroenergetski sistem i po kojim cenama plasirati električnu energiju. U razgovoru za sajt Energoportal ministar energetike je rekao da bi tu, znatno skuplju energiju, trebalo da plaća država, ali će obaveza biti preneta na EPS, bar dok je reč o veoma malim količinama. Inače, po njegovom mišljenju takva zelena energija može se lako i povoljno prodati u inostranstvo.

Tačno je, naravno, da se energija čijom proizvodnjom se ne zagađuje okolina lako i skupo prodaje u svim evropskim zemljama, možda se može i izvoziti, ali kod nas još nije poznato ni ko ni kako će to raditi.Istina već je bilo reči u Vladi Srbije da se takva energija proizvođačima plaća između 12 I 16 centi po kilovatsatu.. Opet bez adrese čija je to obaveza. Najlakše je natovariti obavezu drugom. A šta će EPS uraditi u situaciji kad mu je odobrena cena tek četvrtina onoga što bi trebalo da plaća privatnicima ?

Treći ili četvrti ministar energetike “zalaže” se za ekonomske cene električne energije, bar do nivoa zemalja u okruženju. Cene,međutim objektivno padaju, ne stižu ni inflaciju već nekolikogodina. Nedavne izjave da ove godine neće biti poskupljenja ne ugrožavaju samo razvojne projekte, nego i odrzavanje i remonte. Mozda najvise programe smanjivanja zagađenja u termoelektranama. Da li je reč o nemoći nadležnih ministara za energetiku, nedovoljno ubedljiviim argumentima ili se mogu naslućivati drugi motivi “protivnika”snaženja i razvoja elektroenergetskog sistema ?

Zvali mi to modnim hitom ili nasušnom potrebom u celom svetu je sve prisutniji strah od zagađenja, bolje reći nastojanje da se zagađenje smanji ili eliminiše. Tomovi referata i knjiga se pišu o tome, političari pojedinačno i na skupovima sve česće govore i nameću promenu ponašanja. Istina u najrazvijenijim zemljama se vode stručne polemike koliko zagadjenja utiču na klimatske promene, a koliko, po Milankovićevoj teoriji i promenama klime, ljudi mogu sprečiti ili odložiti promene. EU je direktivama stvorila obavezu da se za 20 posto smanji zagađenje, 20 energije uštedi i 20 posto dostigne učešće novih i neobnovljivih izvora.

---

Profit ili gubitak naftaša ?

Javnost je zaokupljena dilemom da li je NIS prošle godine poslovao sa profitom ili je zabeležen gubitak, pošto su u kompaniji sačinjena dva završna računa. Jedan, u kome je iskazan profit, nadležnima je navodno poslala “srpska” strana poslovodstva, a u njemu postoji pofit od 2,3 milijarde dinara; drugi, koji su uputili Rusi iskazuje gubitak od 3,8  milijardi dinara ? Ovakav slučaj jos nije zabeležen u domaćoj praksi, a ni razlika nije beznačajna, pa je interesovanje razumljivo. Tim pre stoje prošle godine cena nafte dostigla istorijski maksimum i to ne samo cena na svetskim tržištima. I domaća nafta je, valorizovanjem kroz derivate, imala najvišu ikad postignutu cenu. Istini za volju pred kraj godine, zapravo u dva poslednja meseca, cena je drastično pala, ali su zarade naftnih kompanija za celu godinu ostale vrlo velike. Domaća misterija je kako je NIS zabeležio gubitke u poslovanju, ukoliko je ruski obračun tačan. Pogotovo što je po obračunu za devet meseci profit iznosio oko 9 milijardi dinara. Ko je i kako u tri meseca uspeo da “potroši” nepunih 13 milijardi dinara i stvori gubitak ?

Karakteristično je, ipak, da se niko od nadležnih ne oglašava, ni iz kompanije, ni iz Upravnog odbora, niti iz ministarstava niko ne pokušava da “objasni” šta je po sredi. Sve je prepušteno nadagđanjima i laičkim “tumačenjima” novinara. I rezultat je kao poručen stvaranje zavrzlame, atmosfere sumnji i nepoverenja već na startu zajedničkog srpsko-ruskog posla. Priča o dva završna računa kao da je nastavak sad već višegodišnje kampanje o “poklonu” najvrednije srpske firme Rusima, “pljačkanju” ili prodaji u bescenje naftne industrije.

Zar na to ne liči priča sa naslovne strane jednih dnevnih novina po kojoj je, prodajom većinskog dela NIS-a Gaspronjeftu Srbija izgubila zlatnu koku koja je punila četvrtinu budžeta? Svakom pismenom Srbinu je, valjda, jasno da su prihode budžeta od akciza na derivate nafte plaćali potrošači, isto kao što plaćaju PDV na sve druge proizvode, i da se to nastavlja bez obzira ko je vlasnik kompanije, da, dakle, ništa nije izgubljeno. Slično je i sa “objašnjenjem” o upotrebi navodnog profita, tj. dividendi, koje pripadaju Srbiji, za izmirenje dugova javnih preduzeća. Ako je takva transakcija urađena, ako su dugovi javnih preduzeća izmireni (mada niko nema tačne podatke kojih preduzeća i u kom iznosu su bili dugovi) u završnom računu ne bi bilo promena. Kako se naplatom dugova može stvoriti gubitak , tim pre što su dugovi prethodno otpisani ?

Zamršena je takođe priča o angažovanju uglednih starnih revizora, kao i uključivanju sudova u rešavanju spora. Možda će toga biti, možda će procesi potrajati i skupo koštati, ali samo suvlasnici NIS-a mogu doći do rešenja. Ključ je u pravnim i ekonomskim propustima, bolje reći nepreciznostima, dva osnovna dokumenta sporazumu o saradnji dve države i ugovoru o prodaji dela naftne industrije. Bar u srpskom prevodu ovih dokumenata nisu korišćeni adekvatni pravni i ekonomski termini iz kojih bi bilo jasno o čemu je reč. Tako, na primer, u sporazumu piše da se prodaje “celokupna imovina” NIS-a sa stanjem 31.decembar 2007. godine. U ugovoru, pak, stoji da se do transfera ne sme zaduživati kompanija, niti odlučivati o promeni stanja imovine. Pošto je proteklo više od godinu dana, a NIS u međuvremenu poslovao, bilo je više povreda ove obaveze. Izrazit primer su dugovanja, koja su narasla na 1,14 milijardi dolara. Nikakvo striktno tumačenje dokumenata, ni ekspertsko znanje ne mogu rešiti nastale nesporazume – jedini put je dogovor.

Razmišljanje o mogućim posledicama opterećeno je dozom straha  za srpsku stranu. Verovatno će se na ovom značajnom i velikom poslu platiti ceh decenijskom odnosu Srbije, tačnije srpskih vlasti, prema privredi u celini, a konkretno prema naftnoj industriji. Od formiranja Naftne industrije Srbije do načina upravljanja prethodnih osam godina odlučivalo se “politički”. Iz političkih razloga i prisilom je stvoreno javno državno preduzeće 1991. godine, političkim nagodbama su skoro svake godine menjani čitavi timovi poslovodstava. Politički kadrovi su, uostalom, pregovarali i ugovarali prodaju dela NIS-a. Nema sumnje da je Gaspromnjeft, odnosno Gasprom, za Rusiju i politički izuzetno značajna kompanija i da se državni interes i politička volja sprovode i kroz kompaniju. Ali kroz strateške odluke, državne poteze i adekvatnu potporu. Na ekonomskom i komrecijalnom delu posla, na razvojnim programima i finansijama upravljanje se prepušta stručnjacima, za funkcije se postavljaju najbolji. Upravo obrnuto od onoga što se radilo i radi u Srbiji već decenijama.

Dragan Nedeljković.

---

Južni potok nadolazi

Uprkos najavama novih “problema” tranzita ruskog gasa preko Ukrajine sve više je vesti da će se doći do rešenja političkih i ekonomskih nesuglasica oko trasa budućih gigantskih gasovoda kojima će velike količine prirodnog gasa iz Rusije stizati u evropske zemlje. Gasovodi preko Ukrajine sada imaju kapacitete od l4o milijardi kubika, dok se preko Belorusije može transportovati 33 milijarde kubika godišnje. Oba pravca su, međutim, “nesigurna”, odnosno nedovoljna pa se pristupilo trasiranju novih gasovoda. Prvi među njima Severni potok, kroz Baltičko more, trebalo bi da transportuje 55 milijardi kubika, bude završen 2012. godine, dok su predviđena ulaganja 8 milijardi evra. Za Južni potok, čiji završetak je takođe predviđen 2012. godine ulaganja su procenjena na 10 milijardi dolara, a trasa je kroz Crno More, Bugarsku, Srbiju, Mađarsku…sa prvobitnim kapacitetom 30 milijardi kubika. Postoji i ideja da se uz postojeći gasovod Jamal-Evropa sagradi jos jedan, kapaciteta 33 milijarde kubika. Pravac ide preko Belorusije i Poljske do Nemačke, mogao bi se izgraditi do 2o11. godine, uz ulaganja od 2,6 milijardi dolara. I najzad gasovod Nabuko, kapaciteta 31 milijardu kubika, mogao bi se izgraditi do 2015. godine, uz ulaganja od 8  milijardi evra. Njegova trasa zaobilazi Rusiju, od Kaspijskog regiona ide preko Turske, Bugarske, Rumunije, Mađarske i Austrije…

Prostim sabiranjem kapaciteta pomenutih gasovoda dolazi se do impozantne količine od gotovo 150 milijrdi kubika godišnje. Već to pobudđuje sumnju, kako u zemljama proizvođača tako i u zemljama koje troše uvozni gas – ima li ga i treba li toliko. Nabuko je, izgleda, najviše sporan. Pored ostalog za gradnju gasovoda Nabuko vezuje se politički uslov Turske za prijem u EU. Ali, ima i drugih “prepreka”. Ako su Iranci već krenuli sa gasovodom prema Pakistanu i Indiji, a zajedno sa Rusima kreću i prema Kini, ako su Rusi dobili koncesije i sklopili ugovore sa nekoliko zemalja Srednje Azije onda za Nabuko nema dovoljno gasa. Značajna smetnja može biti i najnovija procena o ulaganjima 12-14 milijardi evra u taj projekat, kao i rešenje da budući kupci gasa obezbede trećinu, a prodavci dve trećine ulganja.  

Ni za novi projekat Jamal-Evropa, koji bi se mogao izgraditi brže od ostalih i znatno jeftinije, ne postoji prevelik interes. Najviše zbog trase kojim se pruža već postojeći gasovod. Reč je o suptilnim političkim, strateškim i ekonomskim interesima za koje ne postoji saglasnost zainteresovanih. Jednostavnim pogledom na geografske karte može se uočiti gde su problemi: od Baltika do Kaspijskog mora Rusiju pokušavaju da opkole vojni savezi, odbrambeni štitovi i kako se već ne nazivaju baze ili uređaji, odnosno politički i vojni aranžmani različitih zemalja. A Rusi pokušavaju da ih izbegnu, zaobiđu i obezbede privrednu saradnju i tržišta za svoja energetska bogatstva. Ne ostaju ravnodušni, istina, ni na vojnom planu.

Sve zajedno kao da povećava šanse Južnog potoka, ubrzava rokove gradnje i daje mogućnost povećanja kapaciteta. Za sada nema preciznijih podataka, ali Zoran Novaković, česti posetilac Moskve i upućen u detalje, tvrdi da Južni potok nadolazi. Još u maju prošle godine trebalo je osnovati zajedničku kompaniju Gasproma i Srbijagasa za gradnju ovog gasovoda, kao prvu u realizaciji međudržavnog sporazuma Rusije i Srbije. Posao je prolongiran bez objašnjenja, a posredno se moglo čuti da su Rusi postali oprezni i želeli detaljno upoznavanje srpske firme, kao i preciznije sagledavanje evropskih potreba na ovom pravcu. Ako su Novakovićeve informacije tačne pripreme se ubrzavaju, rokovi skraćuju pa se uskoro mogu očekivati vesti o većem kapacitetu i kraćem roku gradnje Južnog potoka.

---

Elektrane na sve strane

Posle višedecenijskog zastoja izgleda da predstoji razdoblje intenzivne gradnje elektrana u Srbiji. Može izgledti na prvi pogled da aktuelna ekonomska kriza nije baš najpogodniji momenat za počinjanje velikih projekata u elektroprivredi, mada se može tvrditi i obrnuto. Kad se ima u vidu da će kriza, pre ili kasnije, biti  prevaziđena i da će uslediti oporavak možda je baš pravi trenutak da započnu veliki radovi. Ne samo zato što je elektroprivreda jedan od strukturnih sektora koji mogu pokrenuti privredne aktivnosti  već i zbog toga što gradnja velikih objekata iziskuje višegodišnje angažovanje čitavog niza zamrlih delatnosti. Bilo kako da se posmatra Srbija uskoro može postati veliko gradilište. Pored već raspisanih tendera za izbor partnera za gradnju dve nove tremoelektrane na ugalj - Kolubara B i Obrenovac B - najavljuje se i gradnja četiri nove tremoelektrane na prirodni gas, a javnosti je predočeno da će početi i gradnja hidroelektrana u slivu Drine i nove termoelektrane na Kosovu i Metohiji, takođe na ugalj. Za sada je nepoznato sa kojom stranom kompanijom će se praviti aranžman za gradnju dve termoelektrane na kolubarskom uglju, ali se za gasne elektrane zna da će se posao raditi sa Rusima, dok će partneri za hidroelektrane biti iz Italije i Republike Srpske a sa Italijanima će, izgleda, krenuti i posao gradnje tremoelektrane na Kosovu i Metohiji.

Nešto više detalja poznato je jedino za "ruski projekat". Uz već pominjanu termoelektranu-toplanu u Novom Sadu snage 450 megavata trebalo bi graditi sličnu vrstu objekta u Beogradu, snage 500  megavta, zatim Nišu, snage 300 megavata i Kragujevcu, iste snage. Za sve njih koristio bi se isti  postupak kogeneracije, uz veoma visoko iskorišćenje goriva i neznatna zagađenja okoline. Još nije sasvim jasno kako će se regulisati cena gasa za ove objekte, pa ni da li će EPS ili neka druga domaća firma biti partner u tom poslu.

Veoma intrigantno deluje odluka da se grade hidroelektrane u gornjem delu sliva Drine - Buk Bijela, Foča, Sutjeska... Pre svega zbog Buk Bijele, hidroelektrane koja se decenijama provlačila kroz razvojne planove i uvek osporavana i napustana. Još pre tri decenije započeti su radovi na ovoj elektrani, dobijen kredit Međunarodne banke za obiser novu i razvoj, utrošene desetine milijardi ondašnjih dinara a potom gradilište napušteno.I tada i danas Buk Bijela je proglašavana  za najbolju i najekonimičniju hidroelektranu Evrope - stručnjaci IBRD su joj dali taj epitet prilikom odlučivanja. Sa 450 megavata instalisane snage i 1,3 milijarde kwh godišnje proizvodnje, pretežno vrsne energije ova elektrana bi postala pravi biser u svakom elektroenergetskom sistemu.

Crnogorci, koji su zaustavili gradnju u oba pokušaja, menjali su "argumente". Kao nerazvijena republika u doba SFRJ tražili su bar trećinu proizvodnje, zbog korišćenja njihovog hidropotencijala, ali nisu bili spremni da ulaze u gradnju. Kako je ovaj "stav" prerastao u očuvanje prirode i zaštitu kanjona Tare, kao prvorazredno političko pitanje nastojanja da se dobije nezavisnost mogu samo političari objasniti.

A u politickim agitacijama, uverili smo se vise puta, nikakvi argumenti ne vrede.Za gradnju Buk Bijele nije vredela projektna dokumentacija po kojoj je bilojasno da "ni kap vode buduce akumulacije" nece uticati na kanjon Tare.  Dobro upuceni ljudi u energetske prilike Crne Gore smatraju da bi jos jednom trebalo razgovarati sa Crnogorcima o granji Buk Bijele. Na jednoj strani, kazu, svaki potrosac elektricne energije u Crnoj Gori dobija racun sa tri stavke: jedna je cana energije iz hidroelektrana, druga iz termoelektrane a treca cena uvozne energije. Odnos prve i trece je jedan prema pet, sto je ubedljiv argumjent da se grade hidroelektrane. Istovremeno drzava stalno kuburi sa manjkovima energije, a sa dve hidro i jednom termoelektranom ima najvise neiskoriscenog potencijala u evropskim razmerama. A prava bi steta bila upropastiti osnovni projekat hidroelektrane Buk Bijela gradnjom "smanjene" odnosno znatno manje snage i proizvodnje.

Dragan Nedeljkovic

---

Rusko i srpsko shvatanje posla

Prvi dan po konstituisanju zajedničke kompanije ruskog Gazpromnjefta i Vlade Srbije Dmitrij Mališev, predsednik Upravnog odbora i Kiril Kravčenko, generalni direktor, pismeno su se obratili zaposlenima. Uz prethodno pripremljenu publikaciju kojom je predstavljen ruski partner istakli su ambiciju da NIS postane jedan od lidera  evropskog tržista energtenata kroz rekonstrukciju i tehnološku modernizaciju kompanije. Visoko uvažavajući profesionalne tradicije i radnu kulturu zaposlenih , kako su naveli, pozivaju ih da zajedno sa tehnološkim rešenjima  i inovacionim projektima razvijaju svoje karijere i usavršavaju kvalifikacije kako bi postigli uspeh.

Sa nesto više od 30 miliona tona proizvedene nafte u prošloj godini Gazpromnjeft je među najvećim ruskim proizvođacima, a praktično je tek krenuo u ekspanziju. Raspolaže sa rezervama od preko milijardu tona, neka ležista tek razrađuje a neka istražuje. Poseduje rafineriju u Omsku, koja je među najmodernijim u svetu  i ima dubinu prerade nafte od 82,5 posto, a kapacitet od 20 miliona tona. Poseduje, takođe, 874 benzinskke stanice.

Verovatno je šteta sto srpski partneri nisu bili dovoljno upoznati sa ruskom kompanijom pre konstituisanja zajedničke firme. . Jer,Rusi su veoma stručno,ozbiljno i odgovorno pristupili imenovanju članova upravnog odbora, dakle tela koje će imati sve upravljačke funkcije. Od šest svojih ljudi dvojica su doktori nauka, jedan je magistar, a svi su završili najuglednije fakultete (rudarstva i geologije, mašinstva, elektrotehnike, ekonomije ) u Rusiji i zvanja stekli u elitnim engleskim i američkim školama.Osim znanja stranih jezika imaju iskuztva rada u naftnim kompanijama i velikim ruskim preduzećima. Za razliku od Rusa srpski partner je u upravni nodbor imenovao 4 čoveka, a jednog tek treba imenovati. Osim jednog  koji je kratko vreme radio u NIS-u, svima u biografijama piše kad su se učlanili u političke partije i kako su u njima napredovali. Partije iz vlasti su, dakle, imenovale svoje kadrove, tri DS, jednog SPS, a očekuje se još jedan, verovatno iz partije penzionera.

Na papiru Rusi su vlasnici 51 posto akcija, Srbi 49 posto. Može se samo zamisliti kako će Upravni odbor sastavljen od stručnjaka i poslovnih ala s jedne i političkih aktivista s druge strane odlučivati. Pošto je reč o firmi koja je bila u državnom vlasništvu Srbije nije jsno zašto je vlada delegirala samo predstavnike vladajuće koalicije. Znači li to da će se srpski članovi Upravnog odbora menjati kad neke druge partije dođu na vlast ?  A kako često menjamo vlade i ministre zar ne deluje neozbiljno u prevashodno poslovni poduhvat ulaziti prema političkim ključevima. Verovatno najznačajnije pitanje je gde su domaći stručnjaci, upravo oni koje novo poslovodstvo poziva da svojim znanjem i iskustvom doprinesu stvaranju snažne i moderne naftne kompanije u evropskim razmerama.

---

Grejanje iz Sibira ili Obrenovca

Ozbiljna kriza sa grejanjem gradova tokom ledenih dana zaokupila je sve nadležne i sva sredstva informisanja. Verovatno je normalno što se niko nije zapitao koji gradovi u Srbiji nisu imali nikakvih problema, gde je sve funkcionisalo i kad nije bilo gasa. Spisak nije veliki – Obrenovac, Lazarevac, Kostolac, Pozarevac – a “tajna” je u činjenici da se ti gradovi greju iz obližnjih termoelektrana. Još jednom se pokazalo da su domaći izvori energije jedino sigurni.
Ko je pratio prve nastupe novog američkog Predsednika, posebno prvi razgovor sa novinarima, mogao je zapaziti odlučnost u nameri rešavanja energetskih problema, naročito u postepenom oslobađanju od uvozne zavisnosti. Pojednostavljeno rečeno nek košta koliko košta, ne pitajući za cenu, Amerikanci žele energetsku  nezavisnost i sigurnost.
Pravo je vreme za podsećanje da su srpski energetski stručnjaci sličnu ideju lansirali u vreme druge energetske krize sveta 1979. godine,kada je sačinjena značajna tehnička dokumentacija za projekat grejanja Beograda iz obrenovačkih termoelektrana. Poznato je da se spaljivanjem uglja u termoelektranama iskoristi samo trećina energetske moći uglja, a dve trećine izgube kroz dimnjake i zagrejanu vodu. Još tada su pominjani veliki energetski sistemi u Nemačkoj, Českoj, Poljskoj, Rusiji i drugim zemljama koji su koristili “otpadnu” toplotu, kako u industriji tako i u gradovima. Pravljeni su elaborati, projekti, studije, dokazivalo se da je taj projekat tehnički i ekonomski povoljan, ali su sve aktivnosti zamirale čim se energetska kriza primiri
Tromi i spori kakvi smo u normalnim vremenima ništa nije rađeno, ali su krize uvek obnavljale aktivnosti. Najviše se odmaklo u vreme sankcija kada je tadašnja srpska vlada prihvatila projekat. Stručna tela elektroprivrede i beogradskih elektrana su  zaključila da “koncept snabdevanja Beograda baznom toplotnom energijom iz vangradskih izvora sa spregnutom proizvodnjom električne i toplotne  energije ima energetsko i ekonmsko opravdanje.”
Postiže se energetska nezavisnost i zamenjuje uvozna energija domaćim izvorima, obezbeđuje sigurnost grejanja, povećava stepen iskorišćenja goriva, poboljšavaju se ekološki uslovi, rasterećuje se elektroenergetski sistem grada, postiže se daleko manje korišćenje električne energije za grejanje (najveći “zločin” je ponovo pretvaranje električne energije u toplotu)…
Osim izrade neophodne dokumentacije pristupilo se i radovima. Podignut je most preko Save (ni danas nije dovršen) i uspostavljena saobraćajna veza Obrenovac-Boljevci, iskopani su kanali i nabavljene cevi za budući toplovod (kanali su posle zatrpavani, a cevi vađene iz zemlje) urađene su studije “oduzimanja “ pare  iz turbina  i dobijena saglasnost proizvođača, čak je i naručena i plaćena oprema ali nije transportovana u Obrenovac kad su nove vlasti odustale od projekta…
Danas je teško doći do podataka koliko je sve koštalo i kakvi bi se efekti postigli. Vredi, možda, reći da bi od ukupne proizvodnje električne energije obrenovačkih blokova negde oko 1 posto bilo umanjeno, ali bi koristi od toplotne energije višestruko nadmašile “gubitak”. Koliko je koncept grejanja Beograda iz obližnjih termoelektrana koristan možda najbolje ilustruje činjenica da je projekat gradnje prve naredne termoelektrane sačinjen kao Termoelektrana – toplana Kolubara. Upravo nova termoelektrana za koju se sad traži strani partner, iako se toplana više ne pominje.
Proteklo je tri decenije od kako je ideja lansirana a još nije na vidiku realizacija. Uobičajeno “objašnjenje” kako nema sredstava jednostavno nije tačno, jer bi se lako moglo dokazati da bi uštede bile znatno veće nego ulaganja. Čini se da je “problem” u naopakom pristupu energetici uopšte. Svedoci smo upravo donete “političke” odluke kako se poskupljenja ne mogu dozvoliti – ovoga puta za gas, grejanje i električnu eneriju. Kad bi se svi oblici energije vrednovali prema osnovnoj mernoj jedinici, džulu, uz korekcije za manipulaciju i upotrebnu vrednost, većina problema bi iščezla. Osnovni princip, kao i za sve ostale robe, da svako plati ono što koristi. Kad se taj princip ne poštuje onda se stvaraju nebuloze da će država zaštiti građane niskim i neekonomskim cenama. Delom i zbog toga privreda i stanovništvo Srbije spada u  najveće evropske rasipnike energije, po jedinici društvenog proizvoda, domaćinstvu ili po stanovniku trošimo znatno više energije i od najrazvijenijih zemalja. A država ne stvara novac kojim se energija plaća –valjda je svakome jasno da se mora platiti – nego ga uzima opet od građana. To naročito dolazi do izražaja u gradskim toplanama, kad gradski oci primoravaju i one koji ne koriste daljinsko grejanje da plaćaju za oni kojima je dostupno, ali je veoma prisutno i kod nerealnih cena gasa ili električne energije.
Nije moguće egzaktno izmeriti koliko je takva “politika” uticala na odugovlačenje u konkretnom projektu grejanja Beograda, mada je očito da bez ekonomskog vrednovanja svih oblika energije neće uspevati nikakve pametne ideje.
Zašto obrenovačke termoelektrane i elektroprivreda u celini ne bi prodavale i toplotnu energiju, uz električnu, što im je osnovni posao? I to je vredan proizvod, jedna vrsta robe. Ne bi se drastično promenio samo bilans poslovanja, odnosno završni račun, nego i okostalo shvatanje .Šijaset je primera stranih kompanija koje uz električnu eneriju razvijaju poslove sa vodom, gasom i drugim delatnostima da bi više zarađivale. No, nije rel samo o osvajanju novih domena poslovanja nego i o korišćenju snažnog stručnog potencijala ljudi koji rade u elektranama.
Izuzetan je primer inženjera upravo iz Obrenovca koji  su uradili više projekata za bolje valorizovanje uglja, smanjenje ekoloških zagađenja okoline i korišćenje otpadnih materijala. Hvatanjem sumpora i azota, na primer, ne samo da se eliminiše zagađenje nego se mogu proizvoditi značajne količine đubriva. Ali, domaće znanje i pamet teško nailaze na odobravanje, čak se nadležni lakše opredeljuju za kupovinu stranih projekata. Umesto odbacivanja i kočenja korisnije bi bilo stimulisati slične projekte, tim pre što bi uvećavali prihod.

---

Opasno natezanje oko gasa

Prekid dotoka gasa iz Rusije zbog spora sa Ukrajinom oko tranzita podigao je Evropu na noge. Od Angele Merkel, Nikolasa Sarkozija i evropskneog  komesara Baroza do Medvedeva i Putina – da ne pominjemo sve zvaničnike i državnike – svi su se danima bavili snabdevanjem prirodnim gasom. Jeste bila zima, mnogi potrošači su bili ugroženi, ali je ostalo nejasno zašto je kriza nastala, kako izbeći slične situacije ubuduće i stabilizovati tržište gasa bar u Evropi..Neki elementi javnih sporova delovali su groteskno, svakodnevno su lansirane zbunjujuće vesti, sve je delovalo kao režirana predstava i oprobavanje snage igrača iz senke. Dovoljno je zamisliti situaciju da uđete u kasapnicu, tražite kilogram mesa, a kad vam prodavac zatraži recimo 400 dinara vi kažete da niste u stanju da platite više od 150 dinara, a gladni ste, meso vam treba. Ni dete iz osnovne škole ne bi tako postupilo, a Ukrajinci su nešto slično radili sasvim ozbiljno.

Rasprave o energiji, energetskim problemima, stabilnosti tržista i sigurnosti snabdevanja postale su najaktuelnije teme gotovo svakog javnog nastupa svih državnika sveta, redovno su na dnevnom redu svakog sastanka ili skupa, bilo da je reć o strućnjacima ili političarima. Statistika kaže da je u prethodnom veku broj stanovnika na planeti uvećan šet puta, a potrošnja energije 30 puta. Trend porasta potrošnje energije se nastavlja i ubrzava. Ozbiljni analitičari u više objavljenih knjiga tvrde da je zbog energije vođeno više malih i dva velika rata. Ako je tačno da je strategija velikih u prošlom veku podrazumevala vladavinu, ili bar kontrolu, izvora nafte, puteva transporta i tržišta nafte u ovom veku se sa prirodnim gasom cilja isto.

Nevolja je što se pojavljuju novi igrači, delimično i zbog geografskog rasporeda nalazišta i nesrazmere u posedovanju i potrošnji. Očito je da “borba” podrazumeva enormne zarade s jedne i politički uticaj s druge strane. Zato se ne biraju sredstva, zateže do pucanja,postupa okrutno. Kriza oko tranzita gasa kroz Ukrajinu je tek epizoda, demonstracija šta se sve može izroditi u sukobu strateških interesa.

Iz priložene tabele može se videti ko su najveći posednici prirodnog gasa, gde su potrošači, ko izvozi a ko uvozi prirodni gas..Ništa manje nisu zanimljive trase gasovoda kojima se gas transoprtuje do evropskih potrošača. Jer, osim Velike Britanije i Norveške sve evropske zemlje zavise od uvoznog gasa, a osim gasovoda između Tunisa i Italije svi ostali dolaze iz Rusije, najviše preko Ukrajine. Zbog učestalih nesuglasica ove dve zemlje, zanemarujući ovom prilikom prave uzroke tih nesuglasica, dva velika projekta, jedan kroz Baltik, drugi kroz Crno more, trebalo bi da zaobiđu Ukrajinu. Znatno stariji projekat gasovoda kojim bi se gas iz Irana,Kaspijskog regiona i nekoliko zemalja srednje Azije dopremao u Evropu ostao je na papiru. U skorije vreme je preimenovan u Nabuko, ne računa se više na gas iz Irana, ali se pominju Turkmenistan, Kazahstan i Kaspijski region. Izmenjen je i pravac pa bi trebalo da ide preko Turske, Bugarske, Rumunije i Mađarske do Sustrije, a potom manjim cevima u ostale zemlje srednje i zapadne Evrope.

 Osnovana je posebna kompanija koju vodi jedna američka firma, ali nema konkretnih odluka o gradnji i količinama gasa na koje se računa..Ovih dana je u Budimpešti još jednom potvrđena volja da se Nabuko gradi, mada je jasno da postoje dve velike prepreke: jedna je izuzetna skupoća projekta od oko 10 milijardi dolara, druga nema dovoljno gasa koji bi se transportovao i opravdao toliku investiciju. Interes da ulaže niko nije pokazao. Istovremeno je postalo jasno da Rusija svojim rezervama gasa želi da snabdeva Evropu, za dobar deo nalazišta u regionu već ima dugoročne ugovore, a sa Iranom tesno sarađuje, čak je dobila koncesiju za eksploataciju najbogatijih ležiđta sveta u Iranu. Pominju se i projekti usmeravanja novih gasovoda ka Kini i Indiji, gde potrebe rastu.

---

Povratak struke

“Oni koji dobro nauče posao ceo život provedu u svojoj profesiji; oni koji ne savladaju gradivo potpuno bave se učenjem drugih, a oni koji ni za to nisu sposobni postaju političari…” Ovaj sažeti navod iz najčitanije knjige u Evropi “Otmenost ježa” najpre protrese, a potom natera čitaoca na razmišljanje. Meni se učinilo da Francuskinja opisuje prilike u Srbiji, iako Mjuriel Barberi piše o Francuskoj.
Razmišljanje je, prirodno, o aktuelnim energetskim problemima u kojima je Srbija. Odmah naviru i sećanja: pre četiri decenije Srbija je bila u mraku, više sati su trajale redukcije potrošnje električne energije nije bilo dovoljno nafte, uglja, struje… Srpska akadamija nauka i umetnosti okupila je najumnije ljude tadašnje države, istaknute stručnjake, čak i strance, i organizovala tri simpozijuma o energetici. Na njima su postavljeni temelji energetske politike, skicirani dugoročni razvojni programi i opredeljenja kakve objekte graditi.
Naredne dve decenije predstavljaju “zlatno doba” srpske energetike, posebno elektroprovrede, u tom razdoblju izgrađeni su objekti na kojima i danas počiva. Snaga elektrana je povećana deset puta, proizvodnja dvadeset puta, otvoreni su rudnici sa površinskim kopovima, izgrađeni su dalekovodi najvišeg napona, trafostanice, rafinerije nafte, naftovod i gasovodi, benzinske pumpe…
Električari i naftaši su stvorili najveće srpske firme, po tehničkim normama, produktivnosti i ekonomskim rezultatima poredili su se sa uspešnim evropskim kompanijama. Sistem elektroprivrede je povezan sa susednim zemljama i uključen u velike sisteme evropskih zemalja, Srbija je imala viškove električne energije, prodavala ih drugim republikama i izvozila. Uporedo sa razvojem energetike stasala je i razvijala se ostala privreda, posebno mašinogradnja koja je proizvodila opremu za nove objekte i tehnološki skokovito napredovala sarađujući sa poznatim kompanijama razvijenih zemalja. Bilo je, kažu analize, posla za bar trećinu srpske industrije. Vidan napredak imala je nauka, fakulteti, instituti, istraživači, projektanti… svi su bili zaposleni, sticali solidne reference i izvozili, od mašina i uređaja do usluga i znanja.
Političari su sve sasekli, umrtvili, unazadili. Dvadesetak godina ne samo da nije sagrađen nijedan novi objekat, nije ni započeta gradnja. Opet su na dnevnom redu teme manjkova, nestašica, redukcija, većina učesnika u gradnji energetskih objekata je bez posla. Stručnjaci su sklonjeni, gurnuti u zapećak, pogotovo od kako političke partije deleći vlast stvaraju svojevrsne feude u ministarstvima koje “osvoje”. Ministri, direktori, poslovodstva i prateća administracija smenjuju se kao na pokretnoj traci, mesta se popunjavaju “kadrovima” partije. Za osam godina samo jednom su direktori birani konkursom. Proizvođači energije uglavnom posluju s gubicima ili jedva preživljavaju, vrednost uvozne energije premašila je tri milijarde evra ?
Slučaj Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu je možda najbolja ilustracija stanja: na rang listi najvrednijih fakulteta u svetu ETF je bio među prvih dvadeset, njegovi studenti su dobjali posao u stranim zemljama bez nostrifikacije diploma. Onda je došao jedan “političar” i naredio da se obori kvalitet nastave da studenti ne bi odlazili u svet. Danas ETF  nije na listi od hiljadu fakulteta sveta! Drastičan je i primer priča da je ministar jednog resora zaposlio u svom ministarstvu maltene pola grada brojnog kao Čačak. Dovoljno je proći kroz neko ministarstvo da bi se videlo kako vrve od zaposlenih, nemaju gde da sede i rade, puni su hodnici nekakvih činovnika. Beograd je bio sedište svih državnih institucija bivše države, plus republičkih organa i svi su bili smešteni – danas su sve te zgrade pune kao šipak, za administraciju je pridodato još mnogo prostora a ipak ne mogu svi da se smeste. Da se razumemo nema svetskog državnika, sastanka ili skupa političara gde se ne raspravlja o energetici i energetskim problemima, značaj energije u savremenom svetu je takav da su energetske teme stalno aktuelne. Uostalom, prema statističkim podacima u prošlom veku je stanovništvo sveta povećano šest puta, a potrošnja energije trideset puta! Treba reći da su srpski političari pre četiri decenije značajno učestvovali u razvoju energetike. Ali tako što su predloge stručnjaka pretvorili u odluke vlade, skupštine i novih zakona i tako stvorili ambijent za finansiranje i razvoj energetike.

Sve što se u energetici dešava samo je posledica onoga što je rađeno prethodnih decenija, gluposti koje su nestručnjaci i neznalice uradili. Nije, dakle, teško naći recept i lek, treba samo vratiti stručnjake na prava mesta. A imamo ih. Ipak, mora se znati da je energetika oblast u kojoj se mora razmišljati i delovati na duge staze, iole značajniji objekat iziskuje pet-šest godina gradnje. Ono što se danas odlučuje daje rezultate u budućnosti. Ako su dva najaktuelnija srpska problema zaposlenost i deficit u spoljnotrovinskoj razmeni energetski razvoj doprinosi delimičnom rešenju oba.

 

Dragan Nedeljković

---

 

---

 

---

 

 

vrh stranice