Energoportal Komentar

Ko m e n t a r

Fijasko akcija NIS-a

Već danima celokupna javnost zaokupljena je akcijama Naftne industrije Srbije sa kojima počinje trgovanje krajem avgusta na berzi. Svi radio i televizijski programi, sve novine, čak i elektronska glasila, objavljuju procedure i uputstva za trgovanje, sve pošte su spremne da primaju naloge vlasnika akcija, berza takođe…Ne treba se čuditi, jer gotovo pet miliona građana kreće u avanturu berzanskih spekulacija u kojoj, sudeći po stranim iskustvima, može da se zaradi, ali i izgubi bogatstvo.

Par dana pre sudbonosnog događaja usledio je šok – na berzi se pojavio izvestaj o poslovanju NIS-a u prvoj polovini godine sa enormnim gubitkom od 9,6 milijardi dinara i “realnom” cenom jedne akcije od 138 dinara. Istina, Rusi su o ugovoru o kupovini 51 posto NIS-a obavezni da kupe akcije po ceni od oko 5oo dinara i kažu da će poštovati obavezu. Šok je izazvala drastična razlika između onoga što su političari obećavali građanima, a reč je bila o sumi od hiljadu evra, i onoga što stvarno mogu dobiti, nekoliko promila obećane sume.

Tek danas, kad ideja o besplatnoj podeli akcija postaje stvarnost, postaje jasno o kakvoj ujdurmi se radi. Mali broj ljudi je na početku sumnjao i upozoravao da nema čarobnih formula, ni para koje će neko poklanjati masama. Mešetari su bili glasniji, obećanja lepo zvučala, a glasači lakoverni. Zašto bi, uopšte, bilo ko delio svakom građaninu po hiljadu evra ? Ličilo je obećanje na čašćavanje, neku vrstu napojnice ili bakšiša, ali se niko nije zapitao šta su mešetari dobili, tačnije koliko su oni dobri kad svakog punoletnog građanina časte sa hiljadu evra.

A kad je surova stvarnost stigla niko ne pominje imena, stranke, ljude i institucije koji su sve zamesili. Koliko je ovu državu koštao postupak prijavljivanja, ispunjavanja formulara, otvaranja računa, prepiske, obučavanja poštanskih službenika i šaltera…? I nikom ništa. Berza je, rečeno je već na osnovu stranih iskustava, avantura, pogotovo za neupućene pojedince, mada je važna karika u tržišnoj privredi. Koliko je samo ljudi izvršilo samoubistvo zbog berzanskih špekulacija ? A koliko tek ostalo bez ičega ? Ne treba tražiti drakonske mere, a možda bi bio red da neki ljudi snose konsekvence, recimo povlačenjem iz javnog života.

Ako je fijasko akcija NIS-a šok za mase još veći šok je saopštenje čelnih ljudi naftne kompanije o poslovanju i knjigovodstvenoj vrednosti za privrednike, pogotovo energetičare. Lakonsko “objašnjenje” da je uzrok enormnih gubitaka nagli pad vrednosti dinara nije dovoljno i ne drži vodu, kako se obično kaže. Dok nisu došli Rusi verovali smo da je NIS najveće i najbogatije srpsko preduzeće, zaposliti se u NIS-u bila je privilegija (nekad se plaćalo za radno mesto) ljudi su imali zarade iznad proseka, redovno trinestu platu, dobijali stanove, imali letovališta na moru i planinama i čitav niz privilegija. A mućkaroši među njima postali su bogataši ili su o trošku firme pripadali svetskom džet-setu (viđani su na teniskim turnirima U Rolan Garosu ili Vimblondonu, jahtama na egzotičnim ostrvima i sl). Uprkos rasipnom ponašanju firma je stvarala profit i uplaćivala ga u budžet,a pomagali su sport, kulturu zdravstvo…

Kad Rusi dođoše ispostavilo se da je napravljen preveliki ceh i da se već godinama poslovalo s gubicima. Pominju se nekih 38 milijardi dinara, a za šest meseci ove godine jos desetak milijardi. Kako javno saopstiše ukupna knjigovodstvena vrednost NIS-a je nešto iznad 22 milijarde dinara !? E tu su izgleda preterali. Prvo, kad su kupovali 51 posto kapitala, pre godinu ipo dana, platili su 400 miliona evra, što je nekih 40 milijardi dinara. Ko bi polovinu firme platio duplo više nego što vredi ? A to, istovremeno, znači da je u momentu kupoprodaje NIS vredeo 80 milijardi dinara. Kako su uspeli da smanje vrednost na četvrtinu za tako kratko vreme ? I šta u upravnom odboru i poslovodstvu rade srpski suvlasnici ako se ovako može baratati ciframa o vrednosti u javnosti. Tim pre što su računice o vrednosti kapitala NIS-a pre preuzimanja pokazivale da je vrednost bila oko 160 milijradi dinara, što znači da je aktuelna vrednost umanjena osam puta. Pitanja se prosto nameću i iziskuju odgovore.

Dragan Nedeljković

Zar i ti…deda Mirko ?

Nedavna izjava Predsednika Vlade Srbije Mirka Cvetkovića kako ove godine električna energija neće poskupeti još jednom, ili bar neće za 35-40 posto, koliko pokazuju računice , mnoge je začudila i iznenadila. Pre svega energetičare, posebno iz elektroprivrede, ali i veliki broj ljudi iz privrede, naročito one čije kompanije obavljaju raznolike poslove za elektroprivredu. A takvih je nekoliko stotina hiljada u industriji, građevinarstvu, institutima …

EPS je, naime, za ovu godinu sačinio plan poslovanja, koji je Vlada usvojila, po kome je na pocetku i sredinom godine trebalo korigovati cene električne energije kako bi se ratosiljali neprijatnog statusa gubitaša (što traje već dve decenije). Planom je, pored ostalog, trebalo uložiti 64 milijarde dinara za poslove remonata, revitalizacije dotrajalih kapaciteta i investiranje u pripreme gradnje novih. Tim angažovanjem uposlio bi se dobar deo privrede Srbije, ljudi bi radili i zarađivali i ne bi štrajkovali i izlazili na ulice da od države traže plate. Umesto od januara prva rata poskupljenja od 10 posto odobrena je u aprilu, kad je prošla zima tj. sezona najveće potrošnje, pa je procenat poskupljenja na godišnjem nivou znatno manji.

Za drugi obrok poskupljenja smišljena je čarobna formula: ministri i predsednik kažu da EPS nije ni podneo zahtev za promenu cena, dok iz EPS-a lansiraju priču da nema nikakve svrhe tražiti promenu cena dok se sa Vladom ne postigne dogovor oko procenta. A procenat poskupljenja trebalo bi, po propisima, da verifikuje Regulatorna agencija. Iz Agencije je nezvanično saopšteno da Srbija ima najniže cene električne energije u Evropi i da bi aktuelne cene trebalo povećati za pomenutih 35-40 posto, čim iz EPS-a prilože tražene podatke. Dakle, prvo iznenađenje izjavom Predsednika je da se ne primenjuju važeći propisi i procedure. Ali je izjava Mirka Cvetkovića pravi sok za sve koji poznaju njegovu biografiju, dobar deo karijere proveo je u energetici i sasvim sigurno duboko poznaje sve energetske probleme, a na mnogim rešenjima je bio angažovan. Tih, staložen, studiozan, kakvim ga ljudi znaju, bio je nada za mnoga očekivanja upravo u energetici.

Ako se fokusiramo na proteklu deceniju (valjda već svi znamo šta se ranije dešavalo) energetičari baš nisu imali sreće sa vladama i mogu, poput fudbalera na Svetskom prvenstvu, da se žale nebesima. Prvi predsednik Vlade je bio filozof i kao da nije umeo da postavi ministra energetike ili ga je i tu pratila zla kob. Kad je ubijen nasledio ga je čovek koji je javno pozivao narod na bunt neplaćanjem računa za struju. Sledeći kao da nije bio obavešten o energetici, a izgleda ni o mnogo čemu drugom. Mirko Cvetković je zaista delovao kao pravi covek.

“Stavovi” svih vlada u protekloj deceniji doveli su Srbiju do toga da sve energetske kompanije grcaju u gubicima, zastarevaju, a razvoj im je mislena imenica. Potrošnja, pak, raste, uglavnom neproduktivna. Stanovnici Srbije su pravi energetski rasipnici. Evo samo par podataka: za dolar GDP u Srbiji se troši 3 kWh, dok je prosek zemalja Evropske unije 0,5 kWh; domaćinstvo u Srbiji troši mesečno u proseku 400 KWh, dok je u Evropi prosek 200 kWh; čak i za socijalnu pomoć evropski limit je potrošnja od 50 kWh mesečno, dok u Srbiji račune umanjuju za potrošnju od 350 -450 kWh mesečno. Predsednik Vlade sve to zna, i mnogo više od toga, ali izjavi to što stoji na početku.

I Mirko Cvetković zna, kao i mnogi privrednici I politicari, da je energetika delatnost koja vuce progress, delatnost koja donosi privredni oporavak, zapošljavanje, pogotovo u kriznim vremenima. U savremenom svetu energetika je top tema svih javnih istupa i svih međunarodnih skupova. Od Obame, Angele Merkel do Medvedeva i Putina bukvalno svi državnici koriste svaku priliku da govore o energiji. Ne samo zato što je energija postala uslov opstanka i razvoja savremene civilizacije već i zato što je to krupan biznis, kako za velike i bogate kompanije tako i za sve veći broj stanovnika, od istaživača i naučnika do praktičara i izvršilaca.

Nije baš prijatno pominjati srpski doprinos i velika imena kao što su Nikola Tesla, Mihajlo Pupin, Milutin Milanković na polju energetike u prošlom i predprošlom veku. Tesla je, uostalom, ne samo jedini Srbin, nego i jedini Sloven, čije ime nosi jedna jedinica međunarodnog mernog sistema. Dičiti se takvim imenima, a biti na repu događaja malo je i sramota.

Ali, pravo pitanje je zašto se ljudi izmene kad dospeju na važnu državnu funkciju, zašto zaborave ili svesno zanemare sve što znaju i što im je ne samo profesija nego i ljudska osobina koja ih je tamo dovela. Nije, naravno, reč samo o aktuelnom predsedniku vlade, takvih je u Srbiji sijaset ne samo u vlasti i na funkcijama. Mada dugo pamtim i danas vam mogu navesti imena trojice ljudi koji su dali ostavke, držeći se profesije i ne želeći da rade po političkom diktatu. Samo je jedan bio iz energetike – Ratko Tausan je bio ministar u Bosni i Hercegovini i podneo ostavku kad se desila nesreća u rudniku Kakanj.

Dragan Nedeljković

Kadrovske bukagije

Sada može da se kaže da novi značajan investicioni ciklus u srpskoj elektroenergetici već sasvim vidljivo uzima zamah. Od dugogodišnjih praznih priča o TE „Kolubara B“ i nešto kasnije TENT B3, kada je bilo sasvim jasno da je nekim osobama bliskim vlastima, bila mnogo draža trgovina strujom od preko potrebne gradnje novih kapaciteta, posle četvrt veka stagnacije - sada se vidi marljivo zalaganje da se što pre okončaju tenderi za izbor strateških partnera za gore pomenute termoelektrane. Uočljiva su nastojanja da se što efikasnije i brže izađe u susret potencijalnim strateškim partnerima koji traže mnoge dodatne informacije, regulisanje pitanja vlasništva i druga razjašnjenja, koja su često produkt neizgrađenosti i nedorečenosti naše zakonske regulative. Sada se ozbiljno radi i na prilagođavanju tih akata. Moglo bi čak da se kaže da stranci sada više „koče“, i traže više vremena, ne bi li obavili vrlo kompleksne analize, koji ovakvi poslovi iziskuju.
Uglavnom isto bi moglo da se odnosi i na tender za izbor strateškog partnera, da kažemo u gasnom segmentu, za izgradnju nove TE-TO Novi Sad.
Zahuktalo se i u hidrosektoru i tu nekako najbrže ide aranžman sa Italijanima u vezi sa gradnjom 10 kaskadnih hidroelektrana na Ibru. Nemački RWE se uključuje u projekte na Velikoj Moravi i gornjoj Drini, gde se uključuje i Republika Srpska. Nemci su posebno zainteresovani i za projekat reverzibilne hidroelektrane „Đerdap 3“.
Važno je zapaziti da u svim ovim aranžmanima, postoji jasno izražena volja inostranih partnera da uđu s nama u ove projekte i pored nevolja koje je donela svetska ekonomska kriza.
A, onda, odjednom, pomalo iznenađujuće za sve, nađosmo se i pred jednim nuklearnim aranžmanom, odnosno ponudom za udelom u vlasništvu u budućoj bugarskoj nuklearnoj elektrani „Belene“! Čini se da su se mnogu energetski poslenici pomalo našli u čudu, jer odjednom udarismo na više frontova: u termojedinice na ugalj i gas, hidroelektrane, a eto sada ulazimo i u samu nuklearnu opciju, za koju godinama nismo hteli ni da čujemo. Reklo bi se da je i nama, kada je reč o gradnji novih elektrana, počelo da sviće.
Međutim, kako to obično biva, uvek nešto zafali. Isprečila se nova nevolja. Neshvatljivo duga investiciona suša i krajnje neodgovoran maćehinski odnos prema EPS-u, nije imao za posledicu samo investicioni kolaps, već i teško narušavanje noseće kadrovske konstrukcije u EPS-u. Kada se ponovo razvila priča o nuklearnoj opciji u Srbiji ili van Srbije, bilo je odmah vidljivo da mi u toj oblasti praktično nemamo stručnjake. Stari su se razišli po svetu jer ovde nisu imali posla, a novi jednostavno nisu stvarani jer kod nas nisu ni imali gde u tom pogledu da se obrazuju. Nova kadrovska baza za te stručnjake mora najpre da se stvara preko tih „skromnih“ nuklearnih aranžmana, za kasnije ozbiljnije ulaženje u nuklearnu elektroenergetiku, koje će ipak biti neminovno. To za sada tako stoji. Ali, još je gora činjenica da EPS sada kuburi i sa stručnjacima za tekući rad elektrana, jer mnogi odoše. A, o onima, koji su se bavili investicionim poslovima i koji su učestvovali u gradnji elektrana u EPS-u sada već nije uputno govoriti uz saznanje da se već dve i po decenije u EPS-u ništa ne gradi. Kako će i ko učestvovati u navedenim projektima za koje su potpisani razni sporazumi i ugovori, a odgovarajući tenderi u toku - bog sveti zna?!
Može samo da se kaže da je jedina svetla tačka u tom kadrovskom kalamburu, što su posle dugo godina nedavno primljena 153 mlada visokoobrazovana stručnjaka, sa zaista neobično visokim prosečnim ocenama i opštim znanjem. Oni su nam za sada jedina kadrovska nada, iako je za savladavanje važnih poslova elektrostruke u EPS-u potrebno bar pet godina. Za investicione zahvate, koji dolaze oni su izuzetno važan činilac, razume se, ako ih oni višegodišnji EPS-ovi dušebrižnici ne oteraju specifičnim načinom uvažavanja EPS-a, a naročito platama. Od nemerljive koristi bi bilo osloboditi se tih dušebrižnika, jer će onolike najavljene investicije zaista teško ići s njima i kadrovskim bukagijama kojima su, pored svega ostalog, takođe ojadili EPS.

Dragan Obradović (list „kWh“)

DAJ GLAS ZA GAS

Aleksandar Medvedev

Zamenik predsednika Upravnog odbora kompanije Gasprom

Generalni direktor kompanije Gasprom eksport

Udobnost korišćenja, mobilnost i lični izbor, koji su dostupni u razvijenim svetskim ekonomijama, u velikoj meri se mogu pripisati njihovom umeću proizvodnje i distribucije energije. Međutim naučnici i politički lideri zabrinuti su zbog predviđenog rasta globalne temperature, koji je posledica dramatičnog rasta potrošnje i distribucije energije. Kako bi se ljudska civilizacija nosila sa ovim, predlažu se brze i sveobuhvatne promene.

Šta ovo znači za različite izvore energije koji snabdevaju naše privrede energetskim resursima i koji će od njih položiti ekološki ispit? Ubeđen sam da će prirodni gas položiti ispit, ali samo ako mi u gasnoj industriji u potpunosti prihvatimo upravljanje ugljenikom i istupimo smelo u korist gasa.

Verujem da prirodni gas treba da bude u središtu strategija za smanjenje emisije ugljenika, obzirom da gas predstavlja zeleno gorivo sadašnjosti i budućnosti. Vreme je da se okonča doba u kojem je gas viđen tek kao “još jedno” tradicionalno fosilno gorivo, koje navodno predstavlja opterećenje umesto da doprinosi borbi protiv globalnog zagrevanja. Međutim prirodni gas je više ekološki nego li nafta ili ugalj. Sagorevanje gasa umesto nafte smanjuje emisije ugljendioksida za 20% a ako se koristi umesto uglja, za 50-60%. Povećanje tržišnog udela gasa u energetskom miksu Evropske Unije za svega 1%, smanjuje emisiju za 3%.

Naravno, obnovljiva i nuklearna energija igraće važnu ulogu za postizanje nisko-ugljenične energetske mešavine. Međutim, bez obzira na buduće tehnološke razvoje obnovljivih energija, prirodni gas nudi najbolje kratkoročno rešenje. Neke obnovljive tehnologiju su i dalje daleko od ekonomičnosti i ekološke efikasnosti, te su im potrebne značajne subvencije, a što ima negtivne posledica po krajnje korisnike. Međutim prisutne su i brojne nedoumice u vezi sa pouzdanošću obzirom de ne možemo da donesemo odluku o tome da li će sijati sunce ili duvati vetar, kao i da li će sijati dovoljno dugo da pokrije najveću potražnju kupaca.

Kada je u pitanju nuklearna energija postavlja se pitanje bezbednosti a u zapadnom svetu svi znaju da gradnja nuklearnih elektrana može biti projekt koji će trajati decenijama, a ne godinama. Nasuprot tome gasne stanice sa kombinovanim energentima se brzo grade, veoma su pouzdane i pružaju čiste energente po konkurentnoj ceni.

Zbog toga industrija prirodnog gasa ima ubedljivu priču za donosioce odluke i čitavu javnost a po pitanju ogromnog doprinosa koji može pružiti ciljevima za smanjenje emisije ugljenika. A sve to uz nivo sigurnosti kakvu nije u stanju da obezbedi nijedno gorivo niti tehnologija, i, naposletku, trošak bez premca.

EU je do sada napravila mali napredak po pitanju smanjenja emisije CO2 za 20% do 2020, uprkos uvođenju dokumenta EU Emissions Trading Scheme (ETS) i visokim subvencijama za podizanje kapaciteta stvanja obnovljive energije. Međutim, samo zamena svakog drugog pogona na ugalj sa modernim gasnim turbinama bila bi dovoljna za dostizanje vrednosti emisije koja je zadata kao cilj za 2020. godinu. Promena načina razmišljanja je neophodna ukoliko se želi da se zadovolje evropski propisi. Iznad svega potrebno je da vlade zemalja EU usvoje posebnu politiku i, što je još važnije, jasan pogled na gas.

Dozvolite mi i koju reč o gasu iz škriljaca. Oni takođe mogu da pruže izvrsne mogućnosti gasnoj industriji i našim privredama u celini. Oni takođe mogu doprineti povećanju svesnosti naročito u Evropi po pitanju ideološkog oslanjanja na ruski gas.

Kako bi se gas iz škriljaca uklopio u ekološku agendu, potrebno je da se razvija odgovorno i na ekološki bezbedan način. Ovo se naročito odnosi na Evropu koja je gušće naseljena od S.A.D. i ima strože ekološke standarde. Užasna naftna mrlja u Meksičkom zalivu čini ovu obavezu očiglednijom te će kompanije koje proizvode energente biti podložne strožem oku javnosti.

Verujem da bez moćnog i efikasnog angažmana gasne industrije, vlade neće biti u stanju da samostalno postignu održiva i finansijski ostvariva rešenja za ove suštinske probleme. Zbog toga Gasprom namerava da uzme ulogu vodećeg arhitekte u ovoj energetskoj strategiji zarad čiste budućnosti, kao idejni lider, tržišni lider, tehnološki lider i međunarodni partner za isporuku energije.

Tarifni paketi ?

Mada se u javnost ne iznose detalji u stručnim krugovima je veoma ziva aktivnost oko tarifnog sistema za prodaju električne energije. I to na dva nivoa. Jedan je, uslovno rečeno, domaći, gde se primenjuje zastareo i prevaziđen tarifni sistem a postoji čitav niz problema (od stepena naplate, načina očitavanja strujomera, fakturisanja pa sve do gubitaka i krađe velikih količina, odnosno velikih vrednosti). Drugi je, može se slobodno reci, evropski nivo, gde regulatorne agencije zemalja Evropske unije pokušavaju da uvedu iste principe tarifiranja na celom kontinentu i gde se ugradnjom savremene opreme (pametne mreže, pametne trafostanice, pametna brojila) uspostavlja potpuno novi vid komunikacije sa potrošačima. Kroz regionalnu Energetsku zajednicu Srbija, preciznije elektroenergetski deo Srbije, je praktično u EU, što je, inače, želja i cilj političara i političkih partija, bar onih na vlasti.

Da bi izbegli zabune i greške, inače svojstvene novinarima kad se radi o složenim procesima kakvi se događaju u energetici, jasno je da tarifni sistem nije uzrok problema naplate i krađe električne energije, ali se i njegovom promenom može pospešiti otklanjanje anomalija. A kao primer lošeg novinarskog posla vredi navesti nedavnu “hajku” jednih novena za vraćanje nižih tarifa u toku popodneva i vikenda. Jak argument za to našli su u bivšim jugoslovenskim republikama ne znajući koliko je izrada tarifnog sistema osetljiv i složen posao. U SFRJ se, naime, na prste jedne ruke moglo nabrojati broj ljudi koji znaju šta je tarifiranje pa su, bivše republike zadržale elemente nekadašnjeg sistema, zbog nedostatka kadrova, a ne zbog brige o stanovnicima.

Tarifni sistem u elektroprivredi je, inače, suptilno sredstvo usklađivanja tehničkih i ekonomskih komponenata, tačnije prilagođavanja tehničkih mogućnosti proizvodnje sa potrošnjom. Uprošćeno rečeno svaki potrošač se stimuliše da plaća ono što koristi, anagažovanu snagu, vreme korišćenja, sezonski i u toku dana, odnosno noći itd. Aktuelni tarifni sistem, sa kolor tj. blok tarifama, pravljen je da bi elektroenergetski sistem opstao i mada se pokazao kao uspešan (neke evropske zemlje ga primenjuju) ne odgovara izmenjenim uslovima. Pored ostalog zbog činjenice da 70 posto električne energije troše domaćinstva a 30 privreda (u gotovo svim zemljama je obrnuto, ali je to mnogo značajnija i šira tema).

Utisak je da se spas za većinu problema vidi u nabavci i ugradnji pametnih brojila, jer se najavljuje kreditni aranžman za njihovu kupovinu. Reč je o ozbiljnoj sumi i u izvesnom smislu čudnom zaduživanju. Jeste tačno da se novim brojilima otvaraju mogućnosti suptilnijeg tarifiranja, upravljanja potrošnjom, čak i isključivanja neurednih platiša i lociranju kradljivaca (tačnije je reći sprečavanju) ali je blisko razumu da EPS može kupiti brojila iz sopstvenih prihoda, a ne zaduživanjem. To je kao kad neki trgovac, mesar na primer, nema vagu. Elektronska brojila novih generacija sa svim mogućnostima koja pružaju, ipak će biti skupa – procene su oko 300 evra po komadu – I malo zemalja se odlučuje da ih nabavlja za sve potrošače. Smišljen je jeftiniji metod tarifnih paketa, nesto slično mobilnim telefonima., gde potrošač kupi tri, pet ili više hiljada kilovatsati i ima napon dok ih ne utroši. Mada i tu nastaju komplikacije i mogu se samo selektivno primenjivati.

Deo problema koji se gotovo ne pominje leži u očitavanju i fakturisanju. Mesečno očitavanje, kakvo se primenjuje, i fakturisanje pomešano sa naplatom pretplate za televiziju, deluju primitivno, ali vrlo skupo, u poređenju sa većinom zemalja gde se jednom godišnje pregledaju strujomeri. Uprkos napora računi za električnu energiju ne mogu se pojednostaviti, predstoji čak dalje komplikovanje. Evropske direktivne obavezuju da se svakom potrošaču, po različitim cenama, obračunava koliko je utrošio iz termo ili hidro izvora, koliko iz obnovljivih ili nuklearnih pa će kao fakture stizati prave brošure. Da se ponovi – jednom godišnje.

Dragan Nedeljković

Strategija za zdravu pamet

Odavno je postojala potreba za donošenje jednog dokumenta, koji će artikulisati interese i države Srbije i EPS-a, ne bi li se sprečila dugogodišnja lutanja i razna tumačenja ili nametanja privatizacije, sa uočljivim šićardžijskim namerama bilo inostranih špekulanata, bilo domaćih tajkuna. Sada je jasno kako su prošli oni u našem susedstvu, koji su na to pristali i dobro je da se tome kod nas stalo na put. Ali, lutanjima nije. Nedostajala je iskrena volja i jasna vizija. Rekli bismo, sve do početka aprila, kada je na sastanku poslovodstva EPS-a sa direktorima zavisnih privrednih društava, konačno predstavljen dokument, koji trasira taj novi put, odnosno elaborat pod nazivom: „Strategija Elektroprivrede Srbije“.
Mada samo spominjanje reči strategija kod domaćih energetičara pobuđuje podozrenje, jer sve razvojne energetske strategije „nekadašnjih nam država“ nisu bile ni blizu ostvarenja i u biti su predstavljale skup nerealnih energetskih želja, ovde je sada reč o suštinski drugačijem dokumentu i pristupu, koji bi trebalo da znači iskorak EPS-a iz dugogodišnjih gubitaka i agonije - ka profitabilnoj, konkurentnoj i perspektivnoj kompaniji, koja teži regionalnom liderstvu. A, za to su potrebne fundamentalne promene u finansijskom i operativnom smislu, jer, elektroprivrednici odavno već gotovo panično upozoravaju da državno-partijski način upravljanja EPS-om, nikada nije i ne može da iznedri ništa dobro.
Osnovni motivi za restrukturisanje EPS-a, kako je na tom prvoaprilskom skupu vrha EPS-a istakao generalni direktor Dragomir Marković, proizlaze iz jednog jedinog cilja - očuvanja integrisne kompanije. Jedino tako će moći da se savladaju velike finansijske teškoće i omogući očuvanje, pa i širenje tržišta pred naletom sve ozbiljnije konkrencije, reko ja Marković.
Mada je navedeni dokument još u „radnoj fazi“ budući da njegovo ozvaničenje tek treba da se odigra, najpre na sednici Upravnog odbora EPS-a, a potom i kod vlasnika, u Vladi Srbije, opšta je ocena da on predstavlja sasvim dobar orijentir koji, razume se, iziskuje samo neka dodatna prilagođavanja našim specifičnostima. EPS, jednostavno posle dugogodišnjeg otezanja, najpre mora da postane akcionarsko društvo i dobro je što postoji zakonska obaveza da se to obavi do kraja ove godine. Tako će i sadašnji partijsko-ćepenački način upravljanja i na globalnom i na lokalnom nivou, moći valjda najefikasnije da se odstrani. U protivnom sledi nam samo onaj katastrofični scenario, koji ukazuje na dalje propadanje kompanije i nadoknađivanje gubitaka postupnom prodajom njenih delova, a jasno je gde to vodi. Kome to može da bude cilj?
Drugi, nazovimo ga „ružičastim“ scenariom ukazuje, pak, šta bi trebalo uraditi da se propast spreči, a to je, kako da se smanje troškovi na svim poljima, povećaju prihodi (naplata, trgovina) i onda cenom sve to podupre. Očekivanje da bi se samo višom cenom sve rešilo sasvim je iluzorno; to se videlo na mnogim primerima u Evropi. Praksa je, ipak, pokazala da je važno da se zahvati na restrukturisanju podupru i višom cenom struje, na početku, da bi potom restrukturisanje preuzelo ključnu ulogu na putu ka uspešnom učešću na tržištu. U EPS-u, ruku na srce, na tom polju, ima još dosta toga da se uradi.
Kada započne, restrukturisanje je, pri tom, proces, koji nikada ne prestaje. Stalno mora da se radi na smanjenju troškova, organizacionim prilagođavanjima i većem profitu, a samo je pitanje ko će sve u tom procesu da odlučuje u budućnosti - onda kada se EPS pretvori u akcionarsko društvo, kada se, kako je najavljeno, deo akcija besplatno podeli građanima Srbije, kada se pojavi strateški partner i kada, najposle, Elektroprivreda Srbije promeni svoju vlasničku strukturu.
No, bez obzira na to, izvesno je da u EPS-u postoji saglasnost oko jednog, možda i najvažnijeg zaključka Strategije koji kaže da EPS ima potencijala da preokrene sadašnji opadajući trend kompanije, ali i da promene moraju - odmah da počnu, jer će se u protivnom samo nastaviti urušavanje srpske elektroprivrede. Druga je opcija da se omogući EPS-u da se pripremi za uspešan izlazak na slobodno tržište i očuva njegova strateška pozicija i prednost, posebno uzimajući u obzir ono što je na spomenutom skupu takođe rekao generalni direktor Dragomir Marković, a to je da konkurenti EPS-a na području jugoistočne Evrope nisu elektroprivredne kompanije zemalja u susedstvu, već moćne evropske firme RWE, ENEL i ČEZ, koje su, uostalom, i sada ovde već prisutne.
Pitanje je, doduše, zašto se do sada toliko čekalo, ali, je svakako važnije od toga uverenje da je sadašnja garnitura ljudi na vlasti ipak spremna da shvati tu dugogodišnju muku i tugu naših elektroprivrednih poslenika u traženju odgovora na pitanje zašto se EPS-u ne dozvoljava da bude uspešan? Zašto ČEZ, koji je i strukturno, po mnogim performansama i efikasnosti bio lošiji od EPS-a, sada figurira kao gotovo nedostižan takmac?! Ova Strategija, kao polazni dokument, budi nadu u konačno otklanjanje nečega što već godinama ne može da uđe ni u čiju zdravu pamet.

                                                                        Dragan Obradović (list „kWh“)

Matematika je egzaktna

Nekada se posprdno govorilo da su dva i dva četiri, ako se samoupravnim sporazumom ne dogovori drugačije. Trezveni ljudi su to nazivali silovanjem ekonomije i svi smo verovali da je promenom društvenoekonomskog sistema zauvek sahranjena takva budalaština.

Kad, međutim, Vlada Srbije , menjajući uredbu o cenama derivate nafte, u navodno tržišnoj ekonomiji, odluči da se sve buduće promene obavljaju na 30 dana, ukoliko se u tom roku izmene “parametri” (cene sirove nafte i kurs dinara prema dolaru) iznad 3,5 posto ? Ubeđujući nas, pritom, kako je to za dobrobit kupaca, kako će poskupljenja biti ređa i manja. Tačno je jedino da će se cene menjati jednom mesečno, a ne dva puta kao do sada. Teško je verovati da članovi vlade ne poznaju matematiku, ipak je reč o egzktnoj nauci, pa je tim čudnije da se govori o brizi za potrošače i nižim poskupljenjima. Jer, primenom nove uredbe poskupljenja će biti zapravo veća, naravno ukoliko cene nafte nastave rast, a dinar dalje slabi. Uostalom novouvedeni sistem promena na mesec dana smo već imali, pa kad se pokazao manjkav zamenjen je efikasnijim na 15 dana ?! Čudno je, takođe, da se snižavanje cena uopšte ne pominje, iako bi sistem trebalo da deluje u oba pravca.

Duh sređivanja tržišta administrativnim propisima očito još postoji, naročito kod ljudi iz vlasti. Propisivanje maloprodajnih cena derivate, marzi za trgovce, ttansportnih troškova ili prerade u rafinerijama više se nigde ne praktikuje. Sve je prepušteno tržišnoj utakmici, pogotovo što je konkurencija žestoka, ponuda prevazilazi tražnju i kompanije samostalno obaraju cene, poboljšavaju usluge i kvalitet. Uloga države je svedena na propisivanje nameta i ekoloških standarda (carine, akcize, pdv…).

U energetici je ceo prošli vek obeležen kao vek nafte. To je sirovina koja je u većini zemalja doprinela razvoju i blagostanju, od industrije do socijalnog statusa stanovništva, od saobraćajnica do sporta. Decenijama su državna zahvatanja u maloprodajnim cenama derivate bila znatno veća od vrednosti sirovine i rada – prosek tih zahvatanja bio je 72 posto u razvijenim zemljama Evrope. Srbija je naopakom energetskom politikom propustila te decenije i sad bi da se naknadno uključi. Ali na pogrešan način.

DN

Energetičari bez moći

U Srbiji je malo strukovnih organizacija sa tradicijom od 91. godine kakva je Savez energetičara. Uprkos globalnom značaju koji energetika ima u savremenom svetu, činjenici da nema svetskog skupa na kome je energetika među najvažnijim temama i uticaju na razvoj i standard domaći stručnjaci kao da su skrajnuti, bez uticaja i moći. Mada je najavljeni razvojni ciklus energetike Srbije na ovogodišnje savetovanje privukao i mnoge strance (generalni sponsor je bila japanska Tosiba, a prvi put su se pojavili i Rusi, pored poznatih evropskih kompanija i suseda) domaći zvaničnici, pre svega iz estabišlmenta, ostali su nezainteresovani.

Izuzetak je Ministarstvo rudarstva i energetike, jer je ministar lično otvorio skup i profesorski precizno još jednom govorio o razvojnom ciklusu, značajnim ulaganjima i šansama za poslove domaće industrije i drugih učesnika u gradnji novih objekata. Umesto prepričavanja njegovog izlaganja vredi zabeležiti dve episode. Prva je verovatno omaska, mada govori istinu pa se može razumeti kao svestan lapsus, kad je rekao kako je EPS prethodnih nekoliko godina “poklonio” ovom narodu dovoljno energije. Druga je konstatacija predsedavajućeg posle ministrovog govora: “energetičarima je potreban i propovednik, a upravo ministar treba da bude i propovednik”.

Iz pripremljenih stručnih radova, a bilo ih je 110 o svim segmentima energetske delatnosti, može se zaključiti da su sušne decenije za energetiku nagomilale glad struke da izloži probleme, kao i da se uvećao fond problema koje struka i društvo u celini moraju rešavati. Nezahvalno je i nepravedno, iako to profesija nalaže, izdvojiti iz mnostva stručnih radova najvrednije, ali kad se mora novinar bira po ličnom utisku.

Budućnost energetike

Najveću pažnju prisutnih pobudio je rad Jovice Milanovića, profesora elektroenergetike Univerziteta u Mancesteru. Mada ga je naslovio kao “Karakteristike održivih energetskih sistema” govorio o budućnosti energetike u narednih pet decenija. Iako iskustvo govori da predviđanja budućnosti, bilo da je reč o vračarama ili naučnicima, nije baš pouzdano profesor Milanović kaže da se u razvijenim zemljama “daju velike pare” istrazivačima, fakultetima institutima da smisle kako će energetski sistemi izgledati i kako njima upravljati u narednim decenijama. “ Postoji potreba, veća nego ikada u istoriji, da se u otvoreni i konstruktivni dijalog uključe svi (vlast, agencije, industrija, istraživači} kako bi se obezbedio održivi razvoj i nova rešenja za društvo i svet u celini” ključni je zaključak profesora.

Od nekadašnjih prioriteta –tehnika, ekonomija, okolina – i aktuelnih –ekonomija, okolina, tehnika – u budućnosti će se ići na prioritete –okolina, ekonomija, tehnika. U elektroprivredi, tako, ide se ka revolucionarnoj promeni: umesto aktuelnog prilagođavanja generatora potrošnji električne energije stvaraju se sistemi za upravljanje potrošnjom i njenom prilagođavanju karakteristikama i radu generatora. Značaj iskorak je i stvaranje integrisanih energetskih mreža, u istom sistemu optimalno će se upravljati elektrikom, gasom i toplotom, kombinuju se različiti izvori energije…

Sve prisutnija je ideja da se snabdevannje obezbedi na lokalnom nivou, zgrade, kvarta, naselja, grada i regiona, a nastoji se i da sve veće učešće dobiju novi i obnovljivi izvori, čak do 50 posto.Možda posebno mesto pripada vetrogeneratorima, koji će se masovno graditi ali na moru, tačnije uz obalu i na brodovima, odnosno platformama. Izmeštaju se sa kopna. Vredi pomenuti i veoma značajnu “rehabilitaciju” nuklearne energije, sve je više zemalja koje ukidaju nekadašnje zabrane gradnje i sve više projekata podizanja novih atomskih centrala.

Istražuju se razne opcije, proučavaju sve moguće varijante i za sada je teško proceniti šta će biti prihvaćeno i primenjeno. Ide se i do takvih “sitnica” da će se verovatno napustiti tzv stand bay lampice na raznim kućnim uređajima, jer je njihova masovnost značajan potrošač. A pomenuto upravljanje potrošnjom znači da će se verovatno ukinuti trofazno priključivanje potrošača na mrežu, odnosno da će naponom u svakoj fazi upravljati dispečer i omogućiti upotrebu aparata kakvi su grejalice, bojleri i drugi veliki potrošači onda kad to sistemu odgovara, a ne kad korisnik poželi.

Sve je, naravno, znatno skuplje nego sada, ali se ne može izbeći. S jedne strane u razvijenim zemljama je takoreći nemoguće izgraditi novi dalekovod visokog napona ili veliku elektranu, s druge, međutim, primena novih znanja i tehnologija i korišćenje obnovljivih izvora energije omogućava razvoj i zapošljavanje stanovnicima tih zemalja. U sve je, dakle, ugrađena i politika, jer se bez novih delatnosti ne vidi gde bi se ljudi radno angažovali.

Poređenje sa EU

Rad Ljube Mačićia, predsednika Saveta Agencije za energetiku Srbije, dokumentovano je uporedio srpsku energetiku sa zemljama Evropske unije i pobrao priznanja učesnika na Zlatiboru. Na neki način ovaj rad je razbijanje mnogih zabluda o energetici u Srbiji, jer tumači gde smo i šta bi trebalo uraditi da nam energetika stvarno postane ono što je deklarativno – privredna delatnost izložena tržištu. Većina članica EU, na primer, vraća funkciju državnog planiranja u energetici, nešto što smo napustili kao ostatak socijalističkih shvatanja.

Objektivno gledano i nismo tako loši u poređenju sa evroskim zemljama, mada na sektoru cena, od načina formiranja do nivoa, zaostajemo, kao i u sferi racionalne potrošnje, aktivnosti i mera koje vode štedljivijem odnosu prema energiji. U zavisnosti od načina poređenja, recimo društvenog proizvoda i potrošnje energije, prema kursu dinara ili prema kupovnoj moći dobijaju se veoma različiti rezultati. Macic se opredelio za poređenje po kome trošimo 60 više energije od drugih zemalja, a ne tri-četiri puta kako se često navodi.

Nema smisla prikazivati sve podatke ovog izuzetno vrednog rada, ali neke zaista vredi pomenuti. Tako na primer potrošnja energije, ukupne, u Srbiji po stanovniku je na 60 posto proseka EU, dok je potrošnja električne energije 75 posto, a prirodnog gasa tek 31 posto. Pošto emisije ugljendioksida dobijaju sve veći značaj i iziskuju sve veće troškove Macic iznosi da je emisija tog gasa po stanovniku na 80 posto evropskog proseka.

Vrlo značajan je sveži podatak da sveopšta finansijska kriza nije izmenila energetske ciljeve EU, odnosno da se formula tri dvadesetice (učešće novih izvora, efikasnost i smanjenje zagađenja) kao cilj za 2020. godinu zadržava. Neke zemlje će postići više neke manje, a za Srbiju je dobro što će ove godine usvojiti nacionalni cilj, makar i ne sledio brojke iz EU.

NIS-u tesno srpsko tržište

Aleksej Korobov, direktor strateškog odeljenja razvoja Naftne industrije Srbije, prvi put se pojavio na savetovanju energetičara na Zlatiboru i na neki način raspoložio skup. Svojim radom kao da je rasvetlio brojne kontraverze koje su pratile dolazak Rusa u NIS, jer prikazao veoma ozbiljno istraživanje tržišta ne samo u Srbiji i perspective za razvoj. Prva je poruka da NIS korenito menja stanje u naftnom sektoru, izbacujući u prvi plan kvalitet proizvoda (već ove godine izbacuje se olovo iz motornih benzina) a druga, takođe značajna da postaje regionalni igrač, značajan izvoznik.

Iako je evidentno kako je kriza uzrok značajnog pada potrošnje derivate sačinjen je program za sledećih 20-25 godina da bi se kapaciteti prerade, benzinskih stanica, skladišta i transporta prilagodili budućim potrebama. Ustanovljeno je da region već raspolaže znatnim viskovima kapaciteta u rafinerijama (oko 44 posto) a Srbija čak 70 posto, ulaze se u nove kapacitete. Pre svega zbog kvaliteta proizvoda koji će se nuditi na domaćem i stranim tržištima.

Kao i većina učesnika savetovanja energetičara na Zlatiboru i Korobov je apelovao da država, posebno administracija, bude efikasnija u rešavanju prepreka i problema u modernizaciji i tržišnom osposobljavanju, počev od knjiženja imovine pa sve do regulisanja prava zaposlenih.

Dragan Nedeljković

Skijanje i energetske muke

Uz niz reminiscencija vezanih za mesec mart u Srbiji postoji i tradicija održavanja značajnih savetovanja na planinama:početkom marta ekonomisti na Kopaoniku raspravljaju o uslovima pod kojima će se živeti i raditi, krajem marta energetičari na Zlatiboru ukazuju na probleme i trasiraju razvoj. I mada Savez energetičara Srbije postoji već 91 godinu i trudi se da uhvati korak sa savremenim shvatanjima o značaju energije na globalnom nivou svu pažnju javnosti poberu ekonomisti, ceo mesec sva sredstva informisanja bruje o njihovim predlozima i razmiricama, dok energetičari ostanu u medijskom zapečku. Možda tome doprinosi i izbor mesta održavanja. Nekada su ekonomisti birali mondenska mesta na Jadranu (Opatija, potom Miločer) a danas su to skujališta. Obnavljanje rada Saveza ekonomista i Saveza energetičara u Srbiji započeto je pre deceniju i po zajednički, ali su ekonomisti bili veštiji, spojili uživanje sa radom i u vreme sesija uglavnom bili na skijaškim stazama, dok su energetičari “izlagali referate”.

Bez namere da se analiziraju mnogobrojni razlozi usmeravanja pažnje na ekonomiste i političare, koji obavezno prisustvuju na Kopaoniku, vredi pomenuti neke ključne elemente medijskog mraka prema energetici. Ekonomija kao nauka izrasla iz tradicionalnog domaćinskog ponašanja ljudi, da se radom i umećem, skromnošću i etickim principima stiče, prerasla je u najsuptilnije umeće vladanja i dominacije. Od Adama Smita, koji je principe ugradio u temelje države i prosperiteta do današnjih “škola” i teorija stvoren je jaz ogromnih razmera. Niko javno neće reći da su sva sredstva dozvoljena ali se očito koriste u političke ciljeve vladanja i dominacije svetom (vredi pročitati Englerovu knjigu Vek ratova u kojoj dokazuje da je vladanje energetskim resursima uzrok sukoba u prošlom veku).

Ekonomski se mogu podrediti svi, a neposlušnima sledi rat moglo bi se konstatovati, bez uplitanja u teorije zavere na svetskom nivou. Na domaćem terenu, međutim, ta pojava je nekako rudimentarna, nezgrapna, gruba i ogoljena, jednom rečju vidljivija. Mora se priznati da su ekonomisti veštiji od energetičara, ne samo u nametanju javnosti, korišćenju stranih reči i teorija i ukupnom nastojanju da se nametnu kao učesnik vlasti i gospodar svih dobara. Nije isključena ni manipulacija, a izrazit primer je generalni director EPS-a na Kopaoniku. Novinari objaviše njegovu izjavu kako sredinom ove godine “struja” neće poskupeti, što je bukvalno šokiralo energetičare, a očigledno prijalo političarima, iako je čovek jasno i glasno rekao da će EPS tražiti obećanu promenu cena.

Energetičari se bave egzaktnim naukama, od geologije, hidrologije, do fizike, hemije i sličnih disciplina, pa su po vokaciji manje snalažljivi od ekonomista i politčara za “prodavanje magle’. A upravo je tim metodom stvoreno shvatanje da je energija poput vazduha, vode i sunčane svetlosti prirodno dobro koje svima pripada, svako može da ga koristi i uživa u njemu. Besplatno ili uz minimalnu cenu. Na prste jedne ruke mogu se nabrojati ekonimisti koji se usuđuju da javno kažu kako je energija tržišni proizvod, na kome se zarađuje i delatnost koja vuče i podstiče razvoj države i društva.

Nije, dakle, čudno što skup energetičara na Zlatiboru, sa 700 učesnika i 110 stručnih referata, takoreći nije pomenut u javnosti. Ne treba se čuditi ni ako odjeci tog skupa, pre svega u merama ekonomske politike i stvaranju privrednog ambijenta za razvoj energetike, ne daju nikakve efekte.Valja se zapitati kakva je svrha okupljanja ako je to samo prilika da međusobno raspravljaju o onome što inače znaju, sa čim se svakodnevno u svom poslu rvu.

Dragan Nedeljković

Era ulaganja

Najavljujući ovogodišnji “Ekonomski forum” na Kopaoniku dr Dragan Djuričin, predsednik Saveza ekonomista Srbije, reče da će među najvažnijim temama biti ulaganje u energetiku i infrastrukturu Srbije, jer su to delatnosti koje pokreću privredu, multiplikativno utiču na zaposlenost i značajno rešavaju probleme aktuelne krize. Novinar sa kojim je razgovarao delovao je začuđeno na pomen energetike, a Đuričin je naveo kako je Srbija prošle godine “stigla” na 40 posto industrijske proizvodnje iz 1989. godine i kako sve analize pokazuju da se gradnjom energetskih objekata stanje može izmeniti.

Kako rokovi pripreme za štampu novine nalažu da tekst ide pre skupa ekonomista na Kopaoniku o rezultatima ćemo znati naknadno. Za sada je moguć samo jedan komentar –Bogu hvala da se neko setio energetike i njenog značaja za državu. Ideja nije nova i pre 80 godina u vreme strašne ekonomske krize pokrenut je Nju dil, otvaranje radnih mesta i zarada zaposlenih na programima granje elektrana, puteva i drugih infrastrukturnih objekata u SAD. Neku vrstu zebnje izaziva nalaz mnogih analitičara da je kriza prevaziđena tek početkom Drugog svetskog rata, ali je bolje na prizivati zlo.

Ako ovih dana partite zbivanja u svetu, makar na nivou elementarne informisanosti, nije teško uočiti da svi državnici sveta, većina međunarodnih organizacija i sve učestaliji skupovi najavljuju eru ulaganja u energetiku. Gotovo po pravilu se pominju milijarde, tačnije hiljade milijardi dolara ili evra, za nove projekte gradnje, kontinentalne veze i nove tehnologije u elektroprivredu, industriju nafte, gasa i sl. Na jednoj strani povećava se energetska glad, neophodne su sve veće količine, na drugoj je to šansa za zapošljavanje industrije, prodaju opreme, trgovinu…U istu kategoriju spada i pokret za ekološku zaštitu, efikasno korišćenje energije i niz sličnih.

Ko duže pamti setiće se da je Srbija pre četiri decenije prošla kroz nešto slično, iako se to nije zvalo Nju dil, ni ciklus ulaganja u energetiku. Nužda, zapravo nedostak energije u Srbiji, je naterala nadležne da stvore uslove za otvaranje rudnika, gradnju elektrana, rafinerija, počnu gasifikaciju. Sve što danas postoji i radi sagrađeno je tada, preciznije kroz 15-20 godina intenzivnog ulaganja u energetiku. I ne samo u energetici, tada su stvorene firme iz mašinogradnje i elektroopreme i drugih pratećih delatnosti koje su bile ozbiljni izvoznici. Efekti tog ciklusa najbolje se mogu videti upoređivanjem Kladova, Obrenovca, Lazarevca, Pančeva i drugih srpskih gradova pre i posle izgradnje Đerdapa, TENT-a, Kolubare i ostalih gradova i objekata.

Najavljeni ciklus ulaganja u energetiku Srbije, ipak, deluje nekako apsurdno. Za razliku od sveta i okolnih zemalja, gde energetske kompanije postaju sve jače, energetski i ekonomski, i beleže stalni rast i razvoj, kod nas je razvoj zaustavljen, decenijama se ne gradi ništa novo, a svi proizvođači posluju s gubicima. Električari, naftaši, gasadžije, čak i toplane. Za tržišnu privredu je apsurd ulagati u gubitaše. Zar nije to prava tema za skup ekonomista na Kopaoniku ?

Paralelno sa tim državni je interes da krene razvoj energetike. Što reće Dragan Đuričin svaka država mora imati zastavu, himnu i energetiku. Čak i kad bi zanemarili aktuelno stanje u energetici mora se misliti o budućnosti, ne nekoj dalekoj nego o onome što će se desiti sutra. Ako je prošle godine domaća industrija radila na 40 posto nivoa iz 1989. godine, a potrošnja električne enegije bila veća nego tada može li se očekivati oporavak privrede. Misli li neko da ćemo imati značajne manjkove i da će se opet spariti čar i vajda da bi napravili štetu?

Dragan Nedeljković

Izbaciti komutator

Još kao dečak u srednjoj školi Nikola Tesla je “video” da jedan uređaj u elektromotoru tog doba ometa efikasnost i razvoj u primeni električne energije. Uređaj su zvali komutator, a služio je za “ispravljanje” naizmenične (kakva je u prirodi) u jednosmernu struju. Komutator je bio glomazan, skup, stalno je varničio i stvarao buku i znatno smanjivao učinak, odnosno povećavao gubitke energije. Osim njega svi su bili ubeđeni, od profesora i naučnika do inženjera i električara, da bez komutatora nema ni elektromotora.

Verovatno je laičko mišljenje da je izbacivanje komutatora, uz transformatore i prenos električne energije, omogućilo tako naglu i masovnu primenu, vek elektrike i mesto Tesli među naučnim genijima sveta.

Utisak je da danas u Srbiji postoji neka vrsta društvenog komutatora, sa istom funkcijom koju je u tehnici imao komutator na početku elektrifikacije. I da ga treba izbaciti, jer ometa rad i razvoj elektroprivrede, a na dužu stazu može naneti nenadoknadive štete. Povoljna je okolnost što za izbacivanje društvenog komutatora nije nužna genijalnost pojedinca ili grupe ljudi, a nepovoljna što je nužno promeniti svest i shvatanja o energiji. A u glavama najteže i najsporije dolazi do promena. To je, uostalom, govorio predsednik Ruske akademije nauka Gorbačovu kad je počinjao process glasnosti i perestrojke.

Svedoci smo iste pojave u Srbiji. Kasnimo, nažalost, kao i u mnogim drugim stvarima. Nije sasvim jasno zašto u Srbiji nema dovoljno znanja, informacija i razumevanja o ulozi i značaju energije za privredu i stanovništvo. Jer, kao što vizija, misao, ideja prethode svakom delu ljudi, tako i energija “vuče” privredni razvoj i standard. Uostalom i to su oblici energije, kao što su svetlost, zvuk i sve što u svemiru postoji. Izgleda da je sve energija, ali da se ne udaljavamo u još neprihvaćene teorije .

Ko god je ovih dana čitao, gledao ili slušao šta je javnosti saopštavano povodom poskupljenja električne energije i štrajka dela zaposlenih u elektroprivedi mora da se zgrozio. Pas s’ maslom to ne bi pojeo, što se kaže. Ti rudari, električari, inženjeri i uopšte zaposleni u elektroprivredi ispadoše gori i opasniji od tajkuna, kriminalaca i dilera droge. Da se ćovek zapita ima li, sem prevaranata i mućkaroša, poštenih i normalnih ljudi u toj elektroprivredi. Rade li ti ljudi poslove za koje su se školovali ili gledaju kako da nas prevare i oderu da bi sebi punili džepove.

“Kritičare” ipak treba razvrstati, bar uslovno, u tri grupe. Jedni to rade iz neznanja i neobaveštenosti, a oni su izgleda najbrojniji. Drugi iz interesa, ti su već bolje stojeći i na neki način pokušavaju da se ovajde. Treći najopasniji su oni koji vrlo dobro znaju kakvo je stanje, ali žele popularnost, pozicije, vlast. Predstavnici “sedme sile” su možda grupa za sebe, mada ih ima u sve tri prethodne: neki ne znaju, neki žele tiraž, neki se dodvoravaju ili “pucaju” na bolje položaje i privilegije.

Šta znači kad ministar javno savetuje zaposlenima u elektroprivredi da “traže” bolje plaćena radna mesta van javnog preduzeća ? A sigurno zna da su mnogi to već uradili i da elektroprivreda ima “problem” stručnjaka, obučenih radnika i iskusnih inženjera. Ili kad se zamera što gubitaš deli plate iznad proseka, a valjda već i vrapci znaju zašto se posluje sa gubicima i kakva je struktura zaposlenih.

A šta tek kad ugledne novine savetuju uvoz električne energije da bi se doskočilo monopolistima. Ili kad jedan list pravi anketu o produženju noćne tarife na vikend, ne saopštavajući da u evropskim zemljama ta noćna tarifa prevazilazi dnevnu skuplju u Srbiji? U pravom galimatijasu reagovanja našao se biser, koji sve objašnjava. Piše naš čovek iz Kalifornije, zapravo saopštava podatke svog mesečnog računa za kuću u kojoj živi – potrošio je 214 kilovatsati i platio osamdesetak dolara. Domaćin iz Srbije saopštava isto – potrošio je 225o kilovatsati u tom mesecu i nije u stanju da plati. Zar nije tu ključ svega ?

Dragan Nedeljković

Ušteda ?

Par meseci posle pokretanja proizvodnje u pančevačkoj Petrohemiji, uz podršku i pomoć Vlade Srbije, opet je sve na istom. Petrohemija nema sirovina, uglavnom primarnog benzina, posluje sa gubitkom, neophodna su ulaganja i krediti da bi povećala proizvodnju i krenulo u razvoj – a za to su neophodne državne garancije. Korist je što radi, makar i minimalnim kapacitetima, ali je neizvesno koliko će to trajati.

Gotovo je neverovatno čime se ljudi iz Petrohemije obraćaju javnosti, prvi put od kako su krajem septembra prošle godine nastavili proizvodnju – postigli su uštede. I to tako što su izbacili na ulicu 500 radnika, preciznije što su ih otpustili uz nadoknadu. Kažu da će uštede biti još veće, jer sledi odlazak još 200 radnika. I sve to u prisustvu ministra iz vlade koja pomaže i podržava oporavak Petrohemije. Nije objašnjeno kako će to razvoj uslediti ako se broj zaposlenih drastično smanjuje, jer u ekonomskoj teoriji i praksi razvoj podrazumeva više posla, veći broj radnih mesta, veći dohodak i zaradu.

Još teže je razumeti ministra koji je “otkrio” koliki je potencijal Petrohemija za Srbiju, posebno kao najveći izvoznik. Ne zna se da li se nekadašnji graditelji Petrohemije zgražaju, a preminuli prevrću u grobu, zbog takve izjave. Nema privrednika koji to nije znao još pre četiri decenije, ali je značajnije da je već nekoliko godina smenjeno poslovodstvo Petrohemije vapilo, molilo i upozoravalo, pravilo elaborate, programe, predlagalo mere za ozdravaljenje giganta srpske privrede i srpskog izvoza. Niko nije reagovao, iako su obećavali.

Nažalost ministar nije usamljen – sve ih je više koji strancima nude jeftinu radnu snagu u Srbiji, otpuštanje i preuzimanje državne brige i u drugim firmama. Zemlja se nekada dičila stručnom radnom snagom, sposobnom i obučenom kao mamcem za strane investiture. Gde stigosmo ?

Dragan Nedeljković

Ipak je roba

Dugo, previše dugo, traje “osvešćivanje” srpske javnosti, bilo da je reč o običnim građanima, političarima, zvaničnicima iz vlasti ili medijima, o karakteru energije, njenim svojstvima i značaju , kako za svakodnevni život, privredne aktivnosti i standard, tako i za razvoj privrede i društva. Iako su proizvođači energije sistemski prihvačeni kao deo privrede, pa, dakle, moraju da se ponašaju kao privredni subjekti, bolje reći prodavci, još uvek se tretiraju kao snabdevači, koje država primorava da stanovništvu i privredi isporuči sve što traže, snabdeju ih potrebnim količinama i zadovolje sve potrebe potrošača. Jednostavno rečeno prodavci energije postoje da bi svi imali što im zatreba, a ne da bi zarađivali, a kupci mogu uzimati i kad ne plaćaju.

A energija je ipak roba, koja izlazi na tržište i podleže tržišnim zakonima. Svako ko to ignoriše, bez obzira na motive i interese, biva kažnjen. I to surovo. Sveži primer je odluka NIS-a da snizi cene nekih derivate nafte. Svi su zatečeni i začuđeni, trgovci koji poseduju benzinske pumpe traže zaštitu od države i “dokazuju” da za takav potez nema ekonomskih argumenata. Tim pre što je, nedavno, “odobreno” poskupljenje zbog cena nafte i kursa dinara. Potez je, međutim, pravi, tržišni. I trebalo ga je očekivati, još od momenta kada je Gazprom došao na tržište Srbije i preuzeo većinsko vlasništvo NIS-a.

Osnovna ideja dolaska Rusa, bolje rečeno jedne od velikih energetskih kompanija, na srpsko tržište je povećanje prodaje i bolje valorizovanje sirovina koje poseduju. I neće se ograničiti na teritoriju Srbije, kao što ne podrazumeva samo niže cene od konkurencije nego i bolju uslugu, kvalitetniju robu, veći asortiman…Jednom rečju sve što povećava promet i zaradu. Koliko je žalosno da nas tržišnom poslovanju uče Rusi, još teže pada činjenica da malo ljudi u Srbiji to razume.

Postoji, istina, začkoljica sa domaćim propisima, od kojih je uredba o zabrani uvoza derivate (sem izuzetaka) za ovu priliku najznačajnija. I ta uredba je, nažalost, ilustracija kako ne treba raditi u energetici, iako se primenjuje skoro deset godina. Nadležni su 2001. godine želeli da postignu dva cilja. Jedan je bio naplata poreza i akciza u prometu nafte i derivate (tada se krijumčarilo i nelegalno poslovalo pa je izostajao lavovski deo budzetskih prihoda) a drugi akumulacija NIS-u za modernizaciju rafinerija. Prvi je delimično postignut, drugi je potpuno promašen, ali stanje nije normalizovano, nego je propis, uz naznatne izmene, zadršan na snazi.

Međutim, i da tog propisa nema tržište derivate nafte mora pretrpeti korenite promene. Pogotovo u shvatanjima. Nelogično je da pojedini trgovci, makar i udruženi, mogu konkuristati velikoj kompaniji. Bilo da je reč o uvozu sirove nafte ili derivate. Samo mešetarenjem, izigravanjem propisa (kao što se događalo sa evro dizelom) mogu se ostvarivati velike zarade, na sređenom tržištu, sa velikim količinama jake kompanije, koje poseduju infrastrukturu, kapacitete za preradu i mrežu skladišta i benzinskih pumpi su nedostižne. Tek saradnjom sa njima i mali mogu preživeti. Jednostavno to je tržište.

Dragan Nedeljković

Enigma cena energije

Godinama se ponavlja ista priča u toku zime: toplane ostanu bez goriva, bez novca da ga kupe, mnogi gradovi su ugroženi baš kad su klimatski ledeni dani, a Vlada i nadležna ministarstva stvaraju krizne stabove i “nabavljaju’ gorivo. Nekako u isto vreme lansiraju se priče o neophodnim poskupljenjima, dugovanjima potrošača i socijalno ugroženima koji nisu u stanju da plaćaju. Čim se vreme prolepša, otopli i stigne proleće sve se zaboravi. Do sledeće zime.

Mlađe generacije verovatno ne znaju, a stariji su zaboravili kako izgleda normalna smena godišnjih doba i drastične oscilacije potrošnje energije bez problema. U normalnim uslovima, naime, proizvođači energije se blagovremeno pripreme za spiceve potrošnje, tehnički osposobe sisteme i stvore zalihe za zimu, a država posebnim propisima reguliše ponašanje svih učesnika. I nikakvih problema ne bude.

Situacija je gotovo identična za sve oblike energije, mada ima razlika ako je reč o uglju, derivatima nafte, prirodnom gasu, električnoj energiji ili njihovom pretvaranju u toplotu, svi oblici energije imaju zajedničku boljku. Reč je, naravno, o nečemu što čini suštinu poslovanja svakog privrednog subjekta, što je sublimacija poslovanja – o cenama. Uprkos svim opredeljenjima, čak zaklinjanjima političara u sprovođenju reformi, energija je plodno tlo za političke ujdurme, a ne roba koja ima vrednost na tržištu.

Ako objektivno analizirate šta se sa energijom događa u Srbiji, ne samo u nekoliko proteklih godina nego i nekoliko decenija, došli bi do poražavajućih konstatacija. Ili su nam ljudi nesposobni, zaostali i nestručni, pre svega oni koji upravljaju i rade u energetskim firmama (jedna od karakteristika je da svi posluju s gubicima) ili njima diriguju ljudi iz vlasti sa posebnim ciljevima i interesima. Ponašajući se, pri tome, u stilu onog francuskog kralja “posle mene potop” Nema sumnje da će budući narastaji proklinjati aktuelne vlasti, jer će morati da plaćaju cehove i rešavaju probleme. Nekada je bilo sramota raditi u firmi koja je u gubicima, bar nelagoda se osećala pred rođacima, prijateljima i komšijama, danas čak i sindikat nikada nije zapretio štrajkom zbog takvog položaja proizvođača energije, ali diže bunu zbog plata (a plate naftaša, gasadzija, električara štrče u poređenju sa drugima).

Političko određivanje cena energije karakterisalo je celokupni “socijalistički blok” zemalja, ali je imalo uticaja i u mnogim zapadnim zemljama. Decenijama traje process reformi da se politika izbaci iz odlučivanja, a započet je upravo na zapadu. Još mu se ne vidi kraj, iako su normama i propisima, regulisanjem svih segmenata poslovanja, stručnjaci dobili primat. U Srbiji je napravljen izuzetak, doneti su propisi, formirana regulatorna tela, usvojena dokumenta, ali odluke donose političari. Pri čemu postoji enigma, zagonetka dostojna grčkih proročica – drastično različit tretman uvozne i domaće energije. Uvozna se, navodno, mora platiti i uz raznovrsne peripetije se plaća, a domaća se moze “deliti” u bescenje.

Takvom “politikom” nanose se ogromne štete baš onima koji se navodno štite, ali i stimuliše bukvalno arčenje resursa i energije. Iz obilja javnih reakcija na nedavnu odluku o poskupljenju električne energije izdvajamo jednu koja sve kaže: piše nas čovek iz Kalifornije koliko plaća struju i kaže da mesečno potroši 214 kilovatsata za sve potrebe u svojoj kući – u pismu, kojim se žali na skupu energiju čovek iz Srbije navodi da troši 2.250 kilovat sati mesečno za svoj stan.!

A tako, ili slično, je kod svih i u privredi i u domaćinstvima. Postoji, naravno, i socijalana komponenta cena energije i ugrađena je u tarifne sisteme svih zemalja. Ali, zar nije čudno da se u Srbiji o socijalnim kartama priča već decenijama, a nikako ih nema.

Dragan Nedeljković

28. 01. 2010.
Deset posto nevesela

Posle niza čudnih događaja, oštrih polemika i gotovo neverovatnih “izjava” Vlada Srbije je odlučila da električna energija poskupi za deset posto, od prvog marta ove godine. Na prvi pogled deluje kao da su se strasti smirile, EPS ce moći da radi, održava postrojenja i obavi remonte, možda i plati zaposlenima nešto od onoga što su sindikati tražili, a država će sistemom “o tom potom” sredinom godine ponovo razmatrati sličan zahtev za poskupljenje. A suštinski ništa nije rešeno.

Pre svega sistemski. Po ko zna koji put postavlja se pitanje da li je električna energija roba, koja ima svoju ekonomsku vrednost ili se njenom cenom upravlja politički, prema shvatanjima političkih partija i pojedinaca na vlasti, odnosno “pomaže privredi i građanima”. Dilema je, naravno, veštačka, jer se privredi i građanima odmaže, ceh koji upravo oni moraju platiti samo odlaže – za vreme kad će neko drugi biti na vlasti i snositi odgovornost. Uostalom, primenom zakona i propisa države Srbije krajem prošle godine je izračunato da bi cene električne energije trebalo povećati za 38 posto. Ko ne poštuje propise i šta znači odobriti poskupljenje od 10 posto?

Ako se još samo trenutak zadržimo na procentu odobrenog poskupljenja treba podsetiti da računice pokazuju da ce EPS ovu godinu završiti sa gubitkom od 20 milijardi dinara, uz još jedno poskupljenje sredinom godine. Šta je, dakle, rešeno? A plan poslovanja je usvojila vlada, što će reći da su dobro upoznati i ne mogu reći da su neobavešteni. Ista vlada je, promptno, bez diskusije, u cene derivate nafte ugradila nove akcize (prošlogodišnju inflaciju). Deluje li inflacija na cene električne energije ? A kurs evra ?

Sutra će, kao i danas, neki minister držati lekcije iz etike zaposlenima u EPS-u kako uz gubitke imaju visoke plate i predlagati da traže bolje plaćene poslove u drugim firmama. Kad ga već nije sramota (pošto je zaslužan za te gubitke) treba ga obavestiti da stručnjaci iz EPS-a to već rade. Pa će EPS uskoro imati “problem” manjka stručne radne snage svih profila.

Nameće se, neminovno, deo priče o sindikatima i štrajku. Izgleda da je u pravu ministar koji javno kaže da su štrajkovi politički motivisani. Teško je zamisliti ljude zdravog razuma koji usred zime, istovremeno sa zahtevom za poskupljenje električne energije pokreću štrajk zbog većih plata. Makar bili i sindikalci. Tim potezom navuku odijum javnosti – vredi pogledati šta građani u javnim glasilima kažu o zaposlenima u elektroprivredi ovih dana – i povećaju muku odlučivanja o cenama. A uzgred javno saopšte da su po shvatanjima još u doba samoupravljanja, tražeći topli obrok, regres za godišnji odmor, odmarališta, odlučivanje o organizaciji i upravljanju…

Dragan Nedeljković

Gasna afera: gubi li Srbija milione

Funkcioneri jedne od opozicionih stranaka saopstiše javno i samouvereno pri kraju prošle godine da će izneti podatke o aferama i velikim gubicima Srbijagasa, ukoliko Vlada hitno ne pokrene istragu i obelodani “mutne” poslove koji se obavljaju u javnom preduzeću. Pominjani su milioni evra, koje navodno Srbija gubi, a zaprećeno je da će se izneti imena ljudi koji to rade. Vlada nije reagovala, oglasio se jedino generalni direktor Srbijagasa pa se sve zaboravilo, zapravo postalo politička ujdurma i farsa kakih je sijaset u javnom životu.

Ne upuštajući se u analizu delovanja političkih partija u javnosti, motive i namere nekih pri izmišljanju afera i shvatanje po kome političari mogu govoriti šta im padne na pamet vredi se zapitati zašto, gotovo uvek, svaki “slučaj” ostane bez epiloga. Niko ne pokuša da razjasni šta je istina, osim retkih sudskih odluka, koje pak stignu kad više nikoga ne zanimaju. Karakteristično je, takođe, da ni prozvani akteri, ni nadležne institucije, a pogotovo stručnjaci profesionalci ne učestvuju u takvim rabotama, nego jednostavno ćute.

U takvoj situaciji, tim pre što je reč o velikim sumama novca, ne preostaje drugo nego zaviriti u dokumente, saznati činjenice i konsultovati stručne ljude. Utisak je, naime, da se političari odvažno upuštaju u stvari koje ne znaju, ili u goroj situaciji primaju savete od samoproklamovanih eksperata. A posto je energetika nekako u žiži intresovanja i na domaćem i na međunarodnom planu namnožilo se i kvazi stručnjaka i savetnika.

Hrabro i precizno, mada ne i popularno, u javnosti se oglasio jedino Dušan Bajatović, generalni direktor Srbijagasa. Potvrdio je da preduzeće ima gubitke u poslovanju, ali ne zbog loših ili mutnih poteza poslovodstva, nego zbog cenovne politike Vlade, koja nije dozvoljavala da se cena uvoznog gasa primeni na domaće potrošače. Strancu se, dakle, moralo plaćati, a Vlada je “štitila” domaće potrošače. Dodaje, istina, da taj gubitak moraju platiti domaći potrošači, sada u obrnutom smeru, plaćaće više od uvozne cene sve dok se računi ne poravnaju.

Za prethodni period, kada Bajatović nije bio generalni direktor, neka nadležni ustanove šta je istina, svi papiri postoje. Pošto pokrenuta afera pokreće dva značajna događaja – “gubitak” dela vlasništva u Jugorosgasu, tačnije svođenje nekadašnjeg udela sa polovine na četvrtinu i nabavke gasa “preko posrednika” u Beogradu, a ne direktno od proizvođača iz Moskve – trebalo se vratiti nekoliko godina unazad, zapravo od momenta formiranja javnog preduzeća Srbijagas, tj. izdvajanja gasne delatnosti iz NIS-a. A to znaci još tri prethodna direktora Miloš Tomić, Miloš Milanković i Saša Ilić. Već podatak da su u četiri godine četiri čoveka imenovani za direktore i da su stizali kao partijski kadrovi ne uliva poverenje. Ali to je praksa u svim ostalim javnim preduzećima koja se prećutno teleriše i ne mora da znači ništa dobro, ni loše.

Možda vredi reći da srpski uvoz prirodnog gasa iz Rusije traje duže od cetiri decenije i da nije bilo nikakvih problema sve dok su Gazprom i Naftagas bili partneri u tom poslu. Od kako su se umešali političari, precizno od kada je beogradski Progres “preuzeo” uvoz gasa od NIS-a, formirao Progresgastrejding, a potom Jugorosgas sa Gaspromom ovaj posao je stalni problem. Počev od dugovanja zbog neplaćenog gasa, preko tranzita kroz Ukrajinu i Mađarsku pa do “provizija” posredniku. Ne ulazeći u detalje,
valja reći da je nekoliko meseci nakon formiranja Srbijagasa ruska strana i formalno u Jugorosgasu posedovala 75 posto akcija (od čega je 25 ćerka firma iz Austrije) a Srbijagas 25 posto. Kako je do toga došlo može se saznati iz dokumenata, može li se promeniti stvar je pregovora i materijalnih mogućnosti.

Mada se u poslovanju sa gasom uobičajeno govori o partnerskom odnosu teško je pozicije Srbijagasa i Gazproma izjednačavati. Za Gazprom Srbijagas je minoran kupac, na nivou statističke greške, koji je uz to i jako dužan. Samo Moskva troši godišnje 15 puta više gasa od Srbije, da ne pominjemo zapadnoevropske ili okolne zemlje. Istovremeno kupac, pa ni Srbijagas, ne može da bira prodavca – postoji samo jedan. I kako god se gasovodima povezali sa okolnim zemljama, makoliko pravaca snabdevanja izgradili, uvek je isporučilac gasa isti.
A taj isporučilac je zvanično tražio, još pre četiri godine, da se snabdevanje Srbije gasom vrši preko posrednika, tj. da Srbijagas može kupovati gas samo od Jugorosgasa. U skladu s tim, od juna 2006. godine ponude za snabdevanje gasom Srbijagas je dobijala od Jugorosgasa a ne od Gasprom eksporta.

Interesantno je da se u Ugovoru između Srbijagasa i Jugorosogasa, koji je aminovao Upravni odbor Srbijagasa krajem 2006. godine, ne spominje nikakva provizija a da je cena ponuđena direktno na sednici Upravnog odbora i da je bila nešto niža u odnosu na trenutnu cenu koja se plaćala po postojećem ugovoru između Srbijagasa i Gasprom-eksporta. Priča se ponavlja svake godine, a posebno treba istaći da Srbijagas ima privilegovan status jer ne plaća penale zbog neravnomerne potrošnje gasa i na količine koje se ne preuzmu, što je inače standarni sadržaj komercijalnih ugovora o snabdevanju gasom. U slučaju Srbije, veličina ovih penala bi bila nekoliko puta veća od provizije koja se pominje u medijima i raznim debatama.

Nož i pogača nisu u našim rukama, pa ako isporučilac u ovom slučaju insistira na posredniku praktično ga je nemoguće izbeći. U krajnjoj liniji isporučilac može da kaže da ako nećemo posrednika, kao što ga imaju druge zemlje, imaćemo standardni komercijalni ugovor, tj. značajno veću cenu za potrošače u Srbiji.

Za zemlju koja od jednog isporučioca uvozi bezmalo 95% gasa i koja nastoji da učestvuje u projektu “Južni tok” zbog očiglednih prednosti, pregovarački manevarski prostor je sužen i zato je potrebno jedinstvo svih stučnih, političkih i drugih činilaca, kako bi se dobio maksimum za Srbiju.

Dragan Nedeljković

Don Kihot od EPS-a

Od kada postoji srpska energetika ne pamti se razdoblje u kome je ulagano toliko koliko se najavljuje u narednim godinama. Veliki razvojni ciklus, kako ga je definisao ministar rudarstva i energetike, podrazumeva otvaranje rudnika uglja, gradnju novih elektrana, modernizaciju naftnog sektora, gasifikaciju, povezivanje sa susedima dalekovodima, naftovodima, gasovodima, gradnju novih objekata za korišćenje novih i obnovljivih izvora energije…Nedavno je isti ministar, evocirajući istorijske početke elektrifikacije Srbije, podsetio na podatak da je pre sto godina od 1o hidroelektrana, izgrađenih po Teslinim principima u celom svetu, 5 podignuto u Srbiji. S obzirom na stanje u domaćoj energetici, zapostavljenoj, zastareloj i problematičnoj, umesno je bilo pitanje da li smo pravi potomci vizionara od pre jednog veka. Ali, najava investicionog ciklusa sa velikim brojem novih i modernizovanih objekata i ogromnim ulaganjima, uliva optimizam, vraća veru u ljude i raduje. Jer, ulaganja u energetiku znače nove poslove, razvoj, povećanje bogatstva, angažovanje mnogih delatnosti, od istraživača i projektanata, preko proizvođača opreme i materijala do građevinara, montažera…

Samo u elektroprivredi bi u strateškom partnerstvu EPS-a sa stranim kompanijama ulaganja premašila 5 milijardi evra. Suma od koje se zavrti u glavi, suma koja u relativno kratkom razdoblju 5-7 godina nikada nije investirana na ovim prostorima. Doda li se tome da mnoge domaće i strane kompanije, mimo EPS-a, najavljuju sijaset novih investicija u energetiku u Srbiji vrednost se znatno povećava, pa osim razvojne šanse koja se ukazuje i realnog optimizma vredi trezveno razmisliti, čak se i zabrinuti. Od uslova pod kojima će se realizovati investicioni ciklus, od znanja, pameti i sposobnosti u tom poslu zavisi kakvi efekti će se postići.

Aktuelno stanje energetike u Srbiji nije baš za diku. Ne samo zato što se decenijama gotovo ništa ne gradi niti zato što tek stranci obnavljaju i modernizuju ključne objekte, bilo donacijama, kreditima ili suvlasništvom. Ključni problem je ekonomski položaj domaćih energetskih kompanija, činjenica da su gotovo svi u gubicima, čak i one koje posluju sa najprofitabilnijim robama svuda u svetu u Srbiji prave gubitke. Rudnici, elektrane, toplane, pa i naftaši, gasni sektor – sve je u gubicima. Niko se ne usuđuje da zagrebe u srž i otkloni anomaliju. Završiti godinu ili dve sa negativnim poslovnim rezultatom u svakoj zemlji znači alarm, na duži rok takva firma ne može opstati, a domaće kompanije decenijama posluju s gubicima. Zapravo tačno onoliko koliko traje nadmoć politike nad znanjem i strukom, koliko političke partije i koalicije odlučuju o svemu. Prevashodno o cenama energije, ali i o kadrovima, organizaciji, poslovanju…

Može se razumeti da Srbija nema snage za enormna ulaganja u energetiku, da današnji privrednici nisu u stanju, poput predaka, da sami grade nove elektrane. Mora se ići na strateška partnerstva sa strancima, ne samo zbog novca nego i zbog tehničko-tehnoloških promena koje svet doživljava, stvaranja velikih sistema kontinentalnih i interkontinetalnih razmera. Ali, ako pogledamo suštinu otkud tako veliki interes stranaca za ulaganja u Srbiju. A inters pokazuju takoreći sve velike svetske kompanije i mnoge države. Od Japana i Kine, preko Rusije, Nemačke, Italije, suseda sve do Kanade i SAD. Reč je, pre svega, o obezbeđenju proizvodnje energije, sve značajnije i traženije robe. No, reč je, isto tako, o obezbedjđenju posla za velike proizvođače opreme, takođe dugoročno i sigurno, zapošljavanju sopstvene industrije, pa bogme i prodaji znanja i pameti.

Nije na odmet razmisliti i o korišćenju prirodnih resursa. Srbija se ne odlikuje bogatim nalazištima energetskih sirovina ni prevelikim hidropotencijalom, ali poseduje solidna, za svoju veličinu respektabilna, prirodna bogatstva, dobrim delom neiskorišćena. U svakoj zemlji eksploatacija vodnih tokova ili rudnih nalazišta sluši za razvoj, uvećanje bogatstva, razvijanje poslova, bolji životni standard. A šta se kod nas dešava već decenijama? EPS, koji koristi ta prirodna bogatstva, kopanjem uglja, na primer, uništava velike teritorije, pretvara ih u mesečeve površine (treba li podsećati šta čine zemlje koje imaju naftu, gas ili ugalj) spaljuje ga u termoelektranama i zagađuje okolinu da bi iz celog posla napravio gubitak. Jer, svoju robu “prodaje” ispod svake ekonomske logike. Čak se i ugradnjom niskih cena u industriju, čelik na primer, neekonomska cena električne energije izvozi i pogoršava spoljnotrgovinski bilans zemlje.

Em se radi besmislen posao, jer šta je drugo decenijsko poslovanje s gubicima, em se stimuliše rasipničko ponašanje. Jer, besmisleno niske cene električne energije su istovremeno poziv na arčenje resursa, pa su srpski potrošači, kako u industriji tako i u domaćinstvima, među najgorim u svetu. I po jedinici društvenog proizvoda i po domaćinstvu troši se najviše, a ideje o efikasnosti o štednji ostaju na papiru. Uzgred treba reći da su štednja i efikasno korišćenje energije za Srbiju najveći i najvredniji energetski resursi.Takoreći bez ulaganja može se i “dobiti” bar trećina energije koja se troši.
Generalni direktor EPS-a ovih dana saopšti kako bi primenom metodologije Srpske regulatorne agencije cene električne energije trebalo povećati za 38 posto, ali će EPS tražiti poskupljenje od 1o posto. Sa tim poskupljenjem i još jednim sredinom iduće godine u istom procentu najveća srpska kompanija će “ostvariti” gubitak od 20 milijardi dinara – deset puta veći nego u ovoj godini.Može se shvatiti da zahtev za poskupljenje iznosi tačno onoliko koliko će vlada odobriti (ne vredi tražiti više jer neće dozvoliti) ali je pitanje zašto uopšte postoje propisi, zašto radi regulatorna agencija, zašto se priča o tržišnoj privredi i priključivanju Evropi.

I vrapci već znaju da “struja” mora poskupeti i koliko je štetno nastaviti sa dosadašnjom politikom cena. Argumenti koji se već decenijama koriste protiv poskupljenja, kao što je siromaštvo privrede i stanovništva, su političke, bolje reći kvazipolitičke prirode. Uostalom cene su znatno više i u susednim, mnogo siromašnijim zemljama.

Utisak je da se prvi čovek EPS-a našao u nebranom grožđu, situaciji koja podseća na najbolje književno delo sveta i njegovog junaka Don Kihota. On se borio sa vetrenjačama, naš junak se bori sa vetropirima. Prava je šteta ako taj čovek zaključi da je borba uzaludna i odustane. Pre izbora sačinio je detaljan program oporavka i razvoja EPS-a, program koji podrazumeva stvaranje uslova za funkcionisanje uspešne kompanije i konkretne mere snižavanja troškova i povećanja produktivnosti. Od šanse da bez političkog uticaja stvori tim, preko ekonomskog položaja kompanije do tržišne utakmice sa najboljim evropskim kompanijama. Kako je reč o čoveku koji je izrastao u EPS-u, stekao ugled i ostao “čist” moralno i stručno u svim lomovima zaslužuje podršku a ne saplitanje. Decenijama EPS nije imao na čelu čoveka tih kvaliteta, a ako je i sam izabran u političkim kombinacijama valjalo bi odati priznanje partiji koja ga je kandidovala. Ali, ako mu ne daju da radi, ako se produži uplitanje u poslove i odluke nije sigurno kako će nastaviti. A odlučivanje o cenama, kao i ranije, je saplitanje u najvažnijem koraku.

Dragan Nedeljković

Južni tok i Banatski Dvor će Srbiju pretvoriti u energetski centar regiona (3. 12. 09.)

Sergej Kuprijanov, portparol kompanije OAO Gasprom

Otkad je Rusija počela da snabdeva gasom republike bivše Jugoslavije, uključujući i Srbiju pre više od 30 godina, primarni cilj je bio da obezbedi stabilan izvor zaliha i da garantuje Srbiji energetsku sigurnost. Ovaj cilj je do danas ostao nepromenjen. On se ogleda u saradnji između kompanija Srbijagas i Gasprom Grupe.
Zajedno sa našim srpskim partnerima, započeli smo realizaciju dva velika gasna projekta – pripreme za izgradnju dela gasovoda Južni tok koji prolazi kroz Srbiju i nadogradnju podzemnog skladišta gasa (PSG) Banatski Dvor. Tako smo realizovali međuvladin sporazum između Rusije i Srbije o saradnju u sektoru nafte i gasa, koji su 2008. godine potpisali predsednici Dmitri Medvedev i Boris Tadić.
Cilj Južnog toka je jednostavan – da dopremi dodatne količine gasa u južnu i centralnu Evropu i da smanji rizike tranzita. Sa ukupnim kapacitetom od 63 milijardi kubika gasa, Južni tok će prolaziti ispod Crnog mora, preko Bugarske, Mađarske, Grčke i Srbije i transportovaće ruski gas u jugoistočnu Evropu najkasnije do 2015. godine. Isto tako, značajno će doprineti sigurnosti zaliha.
Pošto vlade u regionu posmatraju infrastrukturne projekte kao meru za prevazilaženje trenutne ekonomske krize, Južni tok će isto tako biti glavni izvor investicija u svim zemljama koje učestvuju u projektu. Na primer, u Srbiji će doprineti otvaranju novih radnih mesta i stvaranju dodatnih prihoda ali će isto tako osigurati zagarantovane buduće prihode od taksi za transport gasa.
Po rizik da istaknem nešto što je očigledno, želeo bih da naglasim da maršruta koju gasovodi prate veoma zavisi od geografije terena kojim prolaze, puno više od političkih okolnosti. Za nas, skupi gasovodi su komercijalni projekti koji moraju da donose korist, u suprotnom ne bi imali smisla u ekonomskom pogledu.
Južni tok i Nabuko gasovod, koji podržava Evropska Unija, postali su tema mnogih diskusija pošto su postavljeni jedan nasuprot drugog, kao navodna konkurencija. Ali prognoza potražnje gasa u Evropi govori drugačije. Očigledno je da će Evopi biti potrebno puno više plavog energenta u budućnosti nego što je to slučaj danas, ako uzmemo u obzir njenu skoro prepolovljenu proizvodnju.
Južni tok će Gaspromu omogućiti ne samo raznovrsnije izvozne puteve ruskog gasa ka Evropi i tako smanjiti tranzitne rizike, već će otvoriti i dodatne prilike za povećanje isporuka gasa u zavisnosti od potražnje.
Kriza u transportu gasa koju je Ukrajina uzrokovala prošle zime pokazala je potrebu za drugim putevima kojima će se prirodni gas transportovati do jugoistočne Evrope kao i za većim investicijama u podzemna skladišta. Zbog toga je projekat u Banatskom Dvoru u koji smo ušli sa Srbijagasom veoma važan projekat.
Kapacitet skladišta je veći od 400 miliona kubika gasa. Projekat će se realizovati u dve faze. U prvoj fazi količina gasa će se postepeno povećavati do količine od 450 miliona kubika gasa. Gasprom će garantovati isporuku potrebnih količina jastučnog gasa, tj. osnovnog gasnog pritiska potrebnog u skladištu da bi se održao operacioni pritisak.
Gasprom će takođe obezbediti najveći deo investicija potrebnih za završetak izgradnje Banatskog Dvora, koja je počela 2005. godine. Ovo će podići standarde na nivo onih koji vladaju u vodećim evropskim skladištima gasa tako da ukupna količina gasa može da se izvadi za 90 dana i da se utisne natrag u roku od 130 dana.
Na osnovu rezultata iz prve faze i daljih tehničkih procena, druga faza bi mogla da dovede do proširenja Banatskog Dvora tako da dostigne kapacitet od milijardu kubika gasa.
U kom se stanju trenutno nalaze ovi projekti? Kao što znate, tokom zvanične posete ruskog predsednika Dmitrija Medvedeva u Beogradu, 20. oktobra, Aleksej Miler, predsednik Upravnog odbora Gasproma i Dušan Bajatović, generalni direktor Srbijagasa, potpisali su protokol o srpskom delu projekta Južni tok. Strane su se dogovorile da uspostave zajedničko preduzeće pod imenom Južni tok Srbija AG. Ova kompanija će biti zadužena za dizajn, izgradnju i poslovanje dela gasovoda Južni tok koji prolazi kroz Republiku Srbiju. Rusija i Srbija će posedovati 51%, odnosno 49% udela u ovom zajedničkom preduzeću.

Strane su se dogovorile o dokumentima za osnivanje i odlučile da registruju zajedničko preduzeće u roku od mesec dana. Trenutno, Gasprom sa srpskim partnerom sastavlja portfolio neophodnih dokumenata i radi na tome.

U isto vreme, Ugovor o osnivanju zajedničkog preduzeća za podzemno skladište gasa Banatski Dvor je potpisan. Srbijagas će u kapital zajedničkog preduzeća uneti razvijenu infrastrukturu podzemnog skladišta gasa, dok će Gasprom Grupa finansirati izgradnju podzemnog skladišta gasa radi dostizanja predviđenih budućih performansi.

U isto vreme, studija izvodljivosti za izgradnju nacionalnih delova Južnog toka se sprovodi u zemljama članicama. Predlog konačne studije izvodljivosti čitavog projekta, nakon koje će usledeti odluka o investiranju, treba da bude gotova u drugoj polovini 2010.

Italija, Bugarska, Grčka i Mađarska zajedno sa Rusijom i Srbijom već učestvuju u projektu. Nadamo sa da ćemo uskoro postići i dogovor sa Austrijom. Ne zaboravimo Tursku koja je nedavno dala dozvolu za geološka istraživanja morskog dna i ekološka istraživanja uzduž maršrute cevovoda u ovoj ekskluzivnoj ekonomskoj zoni. Još neke države su zainteresovane za učešće u ovom uzornom međunarodnom infrastrukturnom projektu. Konačna lista zemalja učesnica u ovom projektu kao i konačna ruta gasovoda veoma zavise od potencijalnih tržišnih studija kao i od volje zemalja u regionu, zainteresovani za održive isporuke prirodnog gasa.

            Nema sumnje da će gasovod Južni tok i podzemno skladište gasa Banatski Dvor doneti značajnu korist srpskoj ekonomiji omogućivši isporuke i tranzit prirodnog gasa sa istoka na zapad, stimulišući energetsku industriju i skladištenjem osetnih količina gasa koje se mogu upotrebiti kada ih potrošači u Srbiji i okolnim zemljama najviše trebaju. Gasprom i njegov srpski partner rade zajedno na pretvaranju Srbije u ključnog igrača na evropskom tržištu gasa.

Jednom pravo drugom obaveza

Ideja da snabdevanje energijom postane sastavni deo osnovnih ljudskih prava dobija sve više pristalica i postepeno se, što direktno, što indirektno, ugrađuje u državne i međunarodne propise. Tiho i polako lansirana je u stručnim i političkim krugovima, prevashodno da bi se zaštitili siromašni slojevi stanovništva, ali se, očito, ne može zaustaviti i mora obuhvatiti sve. Argumenata za uvodjenje univerzalnog prava na snabdevanje energijom je sijaset, iako je za razumevanje dovoljno pomenuti samo jedan plus život bez energije u savremenoj civilizaciji nije moguć.
Ne upustajući se u istorijat osvajanja ljudskih prava i dolaženja do univerzalne Deklaracije Ujedinjenih nacija, ipak vredi zabeležiti da su sloboda, jednakost... i sva ostala ljudska prava osvajana vekovnim borbama, revolucijama i krvavim ratovima. Bilo da je reč o ukidanju ropstva, kmetstva, rasama ili verskim učenjima, sve do ravnopravnosti polova i seksualnih opredeljenja. Borbe, protesti i drustveni pokreti zapravo još traju. Ako magnu kartu i francusku revoluciju pamtimo kao prekretnice i inspiracije za sve ostale društvene turbulencije u osvajanju ljudskih prava zapazićemo da je danas reč o jednoj vrsti revolucionrne promene. Deklaracijom o ljudskim pravima Ujedninjenih nacija, naime, regulišu se, ako se tako sme reći, apstraktna prava, nematerijalne stvari, odnosi i osećanja ljudi, jednom rečju nešto što se ne meri jedinicam međunarodnog mernog sistema niti izražava novčanim jedinicama.
Kod energije je sasvim obrnuto, imamo jedinice za toplotu, masu, količinu ili zapreminu i svaku od njih možemo vrednosno kvantifikovati kroz novac. Pojednostavljeno rečeno pravo na snabdevanje energijom stvara nekome obavezu da tu energiju isporuči. Tačnije proizvede, u veze ili kupi od nekoga a uvek to znači materijalne izdatke. Iako se plaćanje isporučene energije nigde ne pominje u ovim inicijativama plus u savremenim tržišnim ekonomijama se navodno podrazumeva da kupac uredno plaća sve što koristi, pa i energiju plus lako se može dogoditi da ključno pitanje postane čija obaveza je ljudsko pravo na snabdevanje energijom . Najjednostavnije je čini se utvrditi da je to državna obaveza, ali je to i najopasnije.
Na jednoj strani to bi značilo da smo stigli u komunizam, onakav kako su nam nekada objašnjavali nekada u kome svako uzima prema potrebama. I odmah bi iskrslo pitanje zašto samo energija, zašto i sva druga materijalna dobra ne bi koristili po zeljama i potrebama. Prisećam se da nam je čuveni profesor Pravnog fakulteta u Beogradu Radomir Lukić, crtajući po tabli neke apstraktne kružiće i tačkice, tumačio da ce razvoj nauke i tehnologije dovesti do toga da pritiskom na neko dugme dobijemo sve što nam treba, a problem će biti šta da radimo sa slobodnim vremenom, jer zapravo ništa nećemo raditi. Visprenijim studentima priča je delovala kao suptilna kritika ieja komunizma, a vlast nije mogla ništa da zameri predavaču koji propagira ideju.
Pošto nismo u komunizmu na drugoj strani državna obaveza da svkog snabdevača energijom može značiti samo jedno- plus veće poreze i uzimanja od građana, bilo da država sama ubire nove prihode, bilo da obavezu prenese na proizvođače , odnosno snabdevače energijom.
Eho ideje o pravu na snabdevanje energijom već se čuje u mnogim zemljama, preciznije neki elementi se ugrađuju u nove propise. U nekim državama SAD, na primer, propisano je da kompanija ne sme prekinuti isporuku, tokom zime, i ako potrošač nije platio šest meseci. U Velikoj Britaniji su krenuli da spašavaju sirotinju plaćajući ljudima sve što je iznad deset posto njihovog prihoda, ali su brzo morali da odustanu. Zbog istovremenog porasta cena energije i osiromašenja stanovništva ovi izdaci su nadmašili mogućnosti države da pomaže.
Pri donošenju propisa o zaštiti potrošača i kod nas se provlači ideja o pravu na snabdevanje energijom, možda u nešto blažoj formi nego u drugim zemljama. Nevolja je, izgleda, što je električna energija nekako sinonim u tome, pa se recimo govori da distribucija mora unapred obavestiti potrosača kada ce mu isključiti dovod električne energije. Naš slučaj je, ipak, jedinstven. Ako Amerikanci stiču pravo na isporuke kad ni šest meseci ne plate, šta reci za gradjane Srbije koji ne plaćaju dve decenije.- Karakteristično je da niko ne pominje da li ću ja ili vi, steći pravo da napunimo rezerevoar gorivom bez plaćanja, na isti način uzmem ugalj ili drva, dok se to za električnu energiju takoreći podrazumeva. Još nešto je domaća specifičnost plus verovatno niko nema toliko vešte političare kao mi. Ubeđuju nas, naime, da će regulisanjenjem prava na snabdevanje sirotinje biti u stanju da promene politiku cena, odnosno odobre brže približavanje cena ekonomskim kriterijumima. I još drastičnije da će država najzad preuzeti brigu o siromašnima, osloboditi energetske kompanije socijalne uloge a cene prepustiti stručnjacima.

Dragan Nedeljković

Šta beše cilj

Skoro tri decenije traje proces dubinskog preobražaja energetike, od deregulacije i organizacionih promena do tržisnog sistema i berzi, a još nije sigurno ni kada će se okončati ni šta će iz svega ispasti. Počelo se sa elektroprivredama sa idejom da električna energija postane roba na tržistu, nadležnost odlučivanja se odvoji od političkog uticaja, a delatnosti razdvoje kako bi cene krenule nadole i svi potrošaci dobili mogućnost izbora snabdevača. Proces je pokrenut u svetu tržišne privrede, mada se rigoroznije sprovodi u zemljama tranzicije, ali nigde nisu postignuti željeni rezultati. Već u startu je, istina, bilo ozbiljnih zamerki medju stručnjacima – neki su i danas ubeđeni da je električna energija specifična roba ciji promet se ne može obavljati na tržištu.

Ako deregulacija podrazumeva smanjenje državnog i političkog uticaja i mešanja svim onim što se kroz energetsku politiku, direktive, propise o nova regulatorna tela postiglo došlo se do mnogo većeg upliva politike, državnih organa i striktnog regulisanja svakog segmenta energetskih delatnosti. Uz elektroprivredu sličanom procesu podvrgnut je gasni sektor, a od skora i naftni. Računalo se, na početku, da su nafta i derivati već izloženi tržistu, konkurenciji i stalnom poboljšanju kvaliteta proizvoda i usluga, ali je krajem prošle godine i nafta uključena u reforme. Nedavno je u Beogradu održan prvi naftni forum na kome EU i Energetska zajednica krenuše u regulisanje naftnog sektora.

Cene energije su umesto očekivanog smanjivanja krenule suprotnim pravcem, ne samo kod električne energije. Slično je sa razdvajanjem delatnosti i regionalizacijom proizvodnje i snabdevanja. Činilo se da ce upućivanje potrošača na lokalne snabdevače vratiti elektroprivredu i velike sisteme uopšte na početke elektrifikacije od pre jednog veka, ali se vrlo brzo počelo insistrirati na snazenju prenosnih mreža, povezivanju i povećanju sigurnosti. Kad su se pojavili problemi sa manjkovima energije u pojedinim zemljama i došlo do redukcija potrošnje konstatovano je da kapital beži iz elektroprivrede da je zanemaren razvoj i gradnja novih kapaciteta pa su doneti dugoročni programi velikih ulaganja i gradnje.

Posebna priča je različitost pristupa reformama u razvijenom delu sveta i delovima koji su menjali društvene sistema ili imali razvojne probleme. U većini razvijenih zemalja malo se menjalo, uprkos nalozima i propisima velike kompanije su ostale rezistentne i zadržale svoje organizacione strukture, čak jačale i širile delatnosti. Zemlje u tranziciji pak nemaju izbora, suočene sa brojnim, što političkim, što ekonomskim problemima, primorane su da postuju i sprovode sve sto im se naloži, jer je to često uslov bilo za dobijanje pomoći ili kredita bilo za učlanjenje u međunarodne organizaije i asocijacije.

Možda na početku svi nisu razumeli nameru reformi u energetskom sektoru, ali su se već posle par godina javila mišljenja da se radi o eksperimentu. A zna se da se pre primene na čoveku svaki eksperiment isprobava na nižim biđima i primitivnim organizmima. Ne samo u Srbiji mogu se čuti i mišljenja da razvijeni i jaki isprobavaju ideje na manje razvijenima i slabima. Sigurno je da se traži i često luta, krene u jednom pa zaokrene u drugom pravcu. A srpska energetika, kao i većina zemalja u tranziciji, nema izbora. Nevolja je što smo se takoreći poslednji uključili, iako stižu pohvale i komplimenti za aktivnosti na zakonodavnom i organizacinom polju. Preostaje, ipak, još mnogo posla. Za sada, kao i zemlje jugoistočne Evrope, u okviru Energetske zajednice treniramo tržište energije. Ljudi koji duže pamte nisu zadovoljni što smo na začelju ovog procesa, ako ništa drugo bar u poređenju sa susedima. Malo njih zna da su svetski moćnici za uzor uzeli odnose u elektroprivredama republika bivše Jugoslavije. Kao polazna osnova za tržišne odnose u elektroprivredi korišćena su rešenja koja su međusobno uspostavile republičke elektroprivrede. Danas je lako reći kako im model nije valjao, jer se i ta država raspala. Znamo kako.

Ipak, struka se oseća povređeno i poniženo. Ako smo nekada bili sposobni da stvorimo odnose za primer i najrazvijenijima, ako smo bili najbliži Evropskoj uniji i politički i privredno, kako smo dospeli među poslednje. Naš odgovor je zapostavljajući struku, znanje i umeće. Složimo li se u tome nismo daleko od rešenja – reafirmacija i dominacija struke i stručnjaka.

Dragan Nedeljković

“Spašavanje” Petrohemije

Krajem juna zaustavljena je proizvodnja u svim fabrikama pančevačke Petrohemije, a još nije poznato kada će, i da li će uopšte, biti obnovljena. Iako su na spašavanju Petrohemije angažovani mnogi, počev od organa uprave i poslovdstva, preko sindikata pa sve do državnih funkcionera i vlade, a javnost se skoro svakodnevno bombarduje novim vestima, nije sigurno da đe se otkloniti pravi uzroci poslovne nesposobnosti najvećeg srpskog izvoznika.

Taj utisak posebno pojačava sadržaj nekih javnih izjava zvaničnika i način rešavanja problema. Smeniti direktora odnosno celokupno poslovodstvo i otpustiti četvrtinu zaposlenih – a to su do sada poznate mere – deluje jednostavno, kad bi bilo tačno da su vodeći ljudi nanosili štetu, a radnici bili višak. Uz takva “rešenja” lansirana je i priča kako će nabavka sirovina, pre svega primarnog benzina, biti upola jeftinija od stranaca, a za petinu od domaćeg snabdevača. Iako su takve tvrdnje izrečene sa veoma visokih državnih pozicija činjenice ih demantuju: primarni benzin se može kupiti za 5, odnosno 2 posto niže cene, ne zato što država pomaže Petrohemiji nego zbog pada cena ove sirovine na berzi prema prošloj godini. Uzgred, mada značajno, buduće nabavke se moraju plaćati avansno, dok su ranije rokovi plaćanja isticali posle tri meseca – što iziskuje troškove uzimanja kredita…

Slično je i sa zaposlenima. Bombardovanjem pre deset godina uništeno je oko 40 posto Petrohemije, neke fabrike se neće ni obnavljati, a zbog manjeg obima posla broj zaposlenih je danas manji za hiljadu ljudi. Sindikat se, istina, složio da gotovo 600 ljudi bude otpušteno, verujući, valjda, da to bolje nego da svi ostanu bez posla, ali istinsko rešavanje nevolja Petrohemije je u razvoju (postoje konkretni, profitabilni programi) a ne u redukovanju broja zaposlenih. Uostalom u dosadašnjem smanjivanju broja radnika ima rizičnih postupaka, službe zaštite na radu, bezbednosti u opasnim hemijskim procesima, čak i reagovanja na akcidente su veoma oslabljene.

Grubom analizom ukupnih troškova Petrohemije i laik može ustanoviti gde su uzroci poslovanja sa gubicima i velikih dugovanja dobavljačima. Gotovo 70 posto troškova čini primarni benzin, daljih 12 posto su troškovi energije. Zaposleni, sa svim izdacima, učestvuju sa oko 11 posto u troškovima. Ključ je, dakle, u cenama i načinu nabavke primarnog benzina. A to nas vraća na početnu ideju zbog koje je Petrohemija i građena. Uporedo sa gradnjom rafinerije u Pančevu, bukvalno preko puta, podignuta je Petrohemija ne samo zato sto su petrohemijski proizvodi postali sastavni deo svakodnevnog života i gotovo svake industrije, nego zbog veće valorizacije sirove nafte.

Danas se u domaćim rafinerijama proizvodi četiri – pet derivata koji se spaljuju kroz auspuhe ili dimnjake, a iz sve skuplje nafte se može praviti stotinjak različitih proizvoda, najčesće daleko veće vrednosti. Povezanost rafinerija i petrohemijskih postrojenja je, osim toga šansa za razvoj čitavog niza privrednih delatnosti, otvaranje stotina fabrika i pogona sa veoma traženim proizvodima. Tehnološka i ekonomska sinergija rafinerije i petrohemije ogleda se u tridesetak cevi kojima su povezane, zajedničkom energetikom, lukom i nizu drugih veza. Pošto su građene u vreme kad je posebno interesantan posao bilo investiranje u nove velike objekte rođene su kao posebna preduzeća, što ne bi trebalo da je smetnja zajedničkom radu. Jedni bez drugih su u praksi hendikepirani i sputani u razvoju. To su potvrdile i sve studije rađene za nafnu industriju Srbije, a radili su ih poznate svetske kuće kao što su Meril Linc, Sel, Dilot Tus i druge.

Sa 4 miliona tona godišnje prerade nafte u pančevackoj rafineriji obezbeđuje se 450 hiljada tona primarnog benzina za Petrohemiju, sa 6 miliona tona rafinerija bi davala petrohemiji 65o hiljada tona. Aktuelnim godišnjim količinama prerade nafte iz rafinerije se za petrohemiju dobija oko 100 hiljada tona primarnog benzina , što je nedovoljno i nerentabilno za njen rad. Na stranu što je dug Petrohemije NIS-u premašio 80 miliona dolara i što bi konverzijom duga u vlasništvo NIS postao većinski vlasnik. Kako nema dovoljno primarnog benzina u zemlji sirovina se uvozi, pa troškovi rapidno rastu, a dug je premašio 30 miliona dolara samo Lukoilu.

Kao i stranci domaći stručnjaci već godinama predlažu da se naftna i petrohemijska industrija spoje, ako ne u jednu celinu onda bar bilansno, usaglase programi razvoja i poslovanja. Od 25o miliona dolara izvoza godišnje devizni priliv bi tada mogao da naraste na oko 650 miliona dolara. Inicijativa je pokrenuta više puta, konkretno pre šest godina sačinjen je svebuhvatni program stvaranja snažne naftno-petrohemijske kompanije. Nikakvog odjeka nije bilo, čak ni kad je postalo jasno da će se većinski deo NIS-a prodati strancima.

Rusi su, prema pouzdanim informacijama, veom zainteresovani za stvaranje takve kompanije, ali se trenutno bakću sa sredjivanjem stanja u naftnom delu. Koliko se zna o tome se vode ozbiljni razgovori srpske vlade sa većinskim vlasnicima NIS-a, a ne treba se iznenaditi ako uskoro uslede konkretni potezi, s obzirom na najavu dolaska visoke ruske delegacije u Beograd.
Bez toga, tačnije sa merama koje preduzimaju nadležni u Srbiji, spašavanje Petrohemije neće uspeti. Ne samo zato što se problemima Petrohemije bave nestručni i neupućeni ljudi, više zainteresovani za politički status i ugled nego za dugoročno rešavanje privrednih nevolja. Dobro upućeni stručni krugovi sumnjaju da iza svesnog obezvređivanja Petrohemije (a priča sličnog karaktera već kola Srbijom za mnoge firme) stoji namera da se rasparča i rasproda takoreći sve što vredi. Pominju se čak i imena zainteresovanih da kupe delove Petrohemije za male pare. Najbolji demanti glasina je energična akcija za sređivanje stanja, što u slučaju Petrohemije znači staviti je u isti položaj u kome su slična postrojenja u okolnim zemljama. Iskusni stručnjaci Petrohemije tvrde da se ne boje tržišne utakmice, ističući da su kvalitetom i odgovornim radom u prethodnim decenijama stekli renome i ugled u Evropi.

Dragan Nedeljković

Stručni i politički “stav” JP

Do juče su takoreći svi zvaničnici ove zemlje propagirali korenite promene privrednog sistema, prelazak na tržišnu privredu, usvajanje i primenu ekonomskih zakonitosti u svim segmentima. Najdublje promene trebalo je obaviti u javnim preduzećima, pre svega u energetskom sektoru. Smišljani su posebni pojmovi, često preuzimani strani termini koji su rogobatno zvučali i pogrešno izgovarani, kao što su restrukturisanje, cor i non cor delatnosti, work chopovi i sl. kako bi se ljudi obučili. Sa teorije ubrzo se prešlo na praksu pa su reorganizacijama, reformama, zakonima i uredbama javna preduzeća “očisćena” od suvišnih i nepotrebnih delatnosti. I to tako temeljno da su stvoreni novi problemi, počev od stučnih i iskusnih kadrova za vođenje firmi do pogona i održavanja.
Svi “reformatori” su se, međutim, sapleli na istom problemu – ekonomskom vrednovanju energije. Nijedna vlast nije htela da se odrekne nadležnosti za određivanje cena, a svaka je zaboravljala tržisne principe kad se odlučivalo o cenama. I dok su sektori nafte i gasa, kao pretežno uvozni, još nekako prolazili sa tržišnim cenama kola su se lomila na domaćoj energiji, uglju i električnoj energiji. Korišćena su različita objašnjenja, nekad je to bila politička situacija, očekivanje novih izbora, drugi put siromaštvo građana, treći “pomoć” privredi, zatim svetska ekonomska kriza…Stiglo se do paradoksa da EPS postiže bolje cene kad strancima prodaje dnevne ili sezonske viškove nego kad “snabdeva” domaće potrošače. Ako neko nađe bilo koji industrijski proizvod i bilo koju zemlju sa nižim domaćim cenama od izvoznih (uvek je obrnuto) nek hitno javi.
Nije jasno šta se promenilo, tek nedavno Vlada Srbije predloži da se dugovi za električnu energiju RTB Boru konvertuju u suvlasništvo. Različitim propisima i odlukama već živi praksa da se preduzećima u procesu privatizacije opraštaju dugovi, slično se firmama koje idu u stečaj, a neplaćeni računi su sve veći. Niko se ne seti da za te dužnike oslobodi EPS plaćanja poreza. Tako da sada em se proizvodi struja i isporučuje firmama, em ne može da se naplati, em se plaća porez na te isporuke. Da li je suvlasništvo sa dužnicima vrhunac ? Nije, naravno, kao suvlasnik EPS još morati da plaća zaposlene i druge obaveze takvih firmi. A daće ih biti još ne treba sumnjati. Uostalom već ima opskurnih ideja da se dužnicima ne sme “seći struja”, treba ih mesec ili dva ranije obavestiti i zakazati datum prekida snabdevanja.
Namerno prećutkujem eventualnu mogućnost da se EPS bavi proizvodnjom bakra i ko zna čega sve ako uđe u suvlašnistvo. Zanimljivije mi je opredeljenje poslovodstva da ne želi takav aranžman, pogotovo da li će odoleti političkom pritisku i izboriti se za stručni stav. Tim pre sto drugo javno preduzeće Srbijagas uveliko primenjuje ovaj recept pretvaranja dugova u suvlasništvo. Srbijagas je tako “ušao” u proizvodnju vestačkih đubriva, stakla a priprema se i u hemijsku industriju. Pošto su toplane mađu najvećim dužnicima za gas možda će uskoro postati i suvlasnik većine gradskih toplana u Srbiji.
Kad su novinari pitali direktora Srbijagasa zašto to radi imao je razumno objašnjenje da je bolje odložiti plaćanje duga, makoliko to dugo trajalo, nego se odreći tog prihoda. A ključna recenica mu je bila da u kriznim vremenima privrednicima pomažu Barak Obama i Angela Merkel. Loncici su pobrkani, jer direktor jednog javnog preduzeća (svejedno je da li je postavljen političkom voljom i kakve ambicije ima) treba da se bavi strukom, sredi svoje preduzeće, a političari i funkcioneri svojim poslom, od privrednog sistema i standarda stanovništva do kriznih situacija i mera koje stvaraju razvojne šanse.

Dragan Nedeljković

Vetrenjače i „vetrenjaci“

Pravljenje struje iz vetra u SAD i onom razvijenijem delu Evrope već uveliko je ušlo u primenu; u Nemačkoj se i preterelo. Kod nas se o tome, ruku na srce, nije mnogo razmišljalo. Imamo mi još podosta neiskorišćenih hidropotencijala za čistu energiju, što ovi razvijeniji nemaju. Uglavnom su sve iskoristili, a „zeleni propisi“, začinjeni Kjoto protokolom odnosno ograničenjima emisija ugljen dioksida i drugih štetnih gasova, sada ih muče i pritiskaju. Valja se uklopiti u te „zelene normative“, a to zaista sada, bez vode, nije lako. Zato navališe da zauzdaju vetar. I kao i obično, kada ih jadi skolaju, oni smisle, kako će od drugih štogod da štrpnu za svoje potrebe. A, najbolje je, dok ti drugi još nisu saznali za jadac i uzeti to od sirotinje u okolini, koja svaki „komadić“ ulaganja oberučke hvata.
I naš ministar energetike na jednom skupu ove branše u Sarajevu reče, da je svako ulaganje u energetiku regiona, dobro došlo. Razume se nije to bio povod („evropljani“ su to još ranije smislili), ali tačno mesec dana kasnije, u maju ove godine EU je izdala novu Direktivu kojom se omogućava da članice Evropske unije, u graničnim zemljama sa EU grade kapacitete za proizvodnju električne energije iz obnovljivih izvora, odakle bi se ta „zelena energija“ direktno prenosila kod njih. To bi se računalo kao kapacitet te zemlje članice EU, koja je investirala u gradnju takve elektrane i ulazilo bi u njihovu kvotu ispunjavanja „zelenih obaveza“. A, kakvu će korist imati te okolne zemlje? Nikakvu! Drugi će im trošiti tu zelenu kvotu i resurs, koji će im kasnije biti i te kako potreban, „ako bog da“, da uđu u EU!
Tako se odjednom, za samo par meseci, silni „vetrenjaci“ stvoriše i kod nas. Iako u tom pogledu još nikakvi propisi nisu doneti, oni uveliko traže energetske dozvole. Neko im je i pre donošenja propisa obećao da će im za tu energiju kroz takozvane feed in tarife biti plaćeno čak 10,5 evro centi za kilovat-čas, na visokom naponu, iako to sada kod nas staje 2,8 evro centi?! Pitasmo onomad na pomenutom skupu Sarajevu našeg ministra za energetiku, ko će da plaća tu ogromnu razliku, a on reče država, dok se ne postigne ekonomska cena električne energije u Srbiji! Ubrzo potom pripremljen je i Predlog odgovarajuće uredbe, koja bi trebalo upravo i ovo pitanje brzo da reguliše i da se u Vladi Srbije usvoji još početkom jula. Na kraju tog dokumenta je pisalo:
„Za sprovođenje ove Uredbe nije potrebno obezbediti dodatna sredstva u budžetu Republike Srbije“.
Što će reći država neće dati pare! A računice stručnjaka za tu oblast pokazuju da bi, prema sadašnjem nezvaničnom predlogu, svakih novih 100 MW u vetroelektranama podizalo prosečnu cenu kilovat-časa za potrošače u Srbiji za 1,2 odsto, ne računajući ostale troškove koje sistem ima zbog isprekidanosti rada vetroelektrana! EPS-u bi se, kažu stručnjaci to priznavalo kao trošak. Na stotine megavata je tu u igri, neki kažu da se nakupilo zahteva i za 2.000 megavata!
Izvesno je da će to na kraju opet ići preko leđa potrošača. Nemci za te svrhe izdvajaju po dva evra u mesečnom u računu za struju. Naši građani, koji su u većini u teškoj ekonomskoj situaciji i koji i sada vrlo teško izmiruju strujne obaveze, iako je njena cena niska, svakako će imati još veće probleme. Jer, uz TV taksu, i angažovanu snagu sada bi trebalo da ih očekuje još jedna fiksna naknada - za vetroelektrane (odnosno obnovljive izvore) i ta suma treba da ide u džep nekom privatniku, vlasniku takve elektrane, koji bi se na taj način bogatio, zna se na čiji račun?! Znači svaki vlasnik brojila bi mesečno, u tom slučaju, za sve fiksne obaveze morao da izdvaja možda i više od 700 dinara, iako nije potrošio ni jedan jedini kilovat-čas! To trpanje svakojakih zahvatanja od stanovništva u EPS-ovu „kesu“, a pritom ne dozvoljavati da se osnovna cena kilovat-časa u Srbiji već godinama ne pomera sa dna evropske lestvica, zaista prevazilazi sve granice razboritog i domaćinskog ponašanja Vlade. Ne bi li ugrabili koji politički poen, danas se glasnogovornici iz nekih partija, utrkuju u izjavama kako struja neće poskupeti zbog krize. Ranije je razlog bila socijala, čuvanje inflacije i ko zna šta drugo... A, ovo sa feed in tarifom, sasvim sigurno ni u kojoj kombinaciji u javnosti neće biti dobro dočekano; to i dosadašnji tok stvari pokazuje! Nisu li se „vetrenjaci“ i njihovi pomagači ovde malo zaleteli?!

Dragan Obradović (list „kWh“)

Kineska četvrt

Hoće li Beograd uskoro imati kinseku četvrt i time se uvrstiti među značajne gradove sveta? Ideja koju je pre deceniju i po lansirala Mira Marković pretvoriće se ,izgleda, u stvarnost posle poste Borisa Tadića Kini. Ukoliko se samo deo sporazuma, dogovora dialoga kojima se pričalo u petodnevnom kontaktu kinsekih i srpskih zvaničnika realizuje novi China town niće i u Srbiji stoji teza da su veliki gradovi sveta stekli taj atribut tek kad su u njima nikle kinske čtvrti, ali ako se ona dokazuje stanjem na drugim kontinentima Evropa je izuzetak. Moguće je da je ovo šansa Beograda i Srbije.

Trezveno govoreći poseta srpskih zvaničnika Kini može postati prvorazredni istorijski događaj za obe zemlje. Potpisani sporazum o strateškoj saradnji, kojim je Srbija postala jedna od pet najznačajnijih zemalja sveta sa kojima Kina ima takve sporazume, sam po sebi govori o karakteru budućih odnosa, a tesna privredna saradnja i projekti o kojima se razgovaralo nagoveštavaju neslučne razmere privrednih tokova. Kina je zemlja zahuktale ekspanzije privrede, koju ni svetska finansijska kriza nije omela, a Srbiji je neophodna značajna privredna aktivnost. Možda je rano govoriti o konkretnim poslovima i efektima, tim pre što nije baš jasno hoće li Kinezi samo kreditirati pojedine projkete ili ce ih i izvoditi. Kako se pominju značajni infrastrukturni objekti, putevi , mostovi, elektrane, luke, bescarinske zone i sl ne vidi se koliko ce se uključiti domaće firme i radna snaga. Što je, inače, jedan od osnonnih motive za njihovu gradnju.

I ranije je bilo pokušaja da se veoma dobra politička saradnja Srbije i Kine proširi na privredni teren ali je uspeh izostajao. Valjda nema visokih funkcionera Srbije koji nisu posećivali Kinu, ponekad se činilo da neki koriste mandate da bi obišli kineski zid i ostale znamenitosti o državnom trošku, a upečatljivo je ostala u sećanju poseta Slobodana Milosevića. Usred sankcija i ratova Milosević je posetio Kinu i poveo delegaciju privrednika. Zaključena su dva značajna posla.

Po prvom Kinezi su, uprkos sankcijama, prodali naftu Srbiji, sirovinu bez koje se nije moglo, a oskudevalo se. Nevolja je što Srbi nisu plaćali naftu pa je tek posle desetak godina dogovoreno da se dug izmiruje u ratama. i danas NIS otplaćuje taj dug, on je deo od oko milijadu dolara koje NIS duguje. Drugi posao je zanimljiviji i poučniji za sve buduće privredne aranžmane sa Kinom.

Slobodana Tresač, tadašnjeg direktora pančevačke Petrohemije, pozovu jednog dana i saopšte mu da sutra, tj prekosutra putuje u Kinu kao član privrednog dela državne delegacije. Da ne ide praznih ruku Tresač ponese elaborate, odnosno projekat, o granji nove fabrike sintetčkih punila koji je Petrohemija imala. U poseti kineskoj hemijskoj industriji Tresač doživ šok, ustanovi da Kinezi poseduju i koriste sam tehnološki vrh ove specifične industrije, a obilazak posebnog institute ga oduševi. Institut u to doba, a reč je o sredini devedesetih godina prošlog veka, ima nekih 800 istraživača i poseduje 1200 kompjutera. A na pitanje kako je više kompjutera nego ljudi Kinezi objasne da su mnogima instalirali kompjutere kod kuće da bi mogli da rade i kad prođe radon vreme.

Epilog je da su Kinezi odobrili kredit i opremu za novu fabriku u Pančevu, čak i deo kredita za montažu opreme. Ukupno oko 12 miliona dolara. Za par meseci oprema za novu fabriku je stigla u Pančevo. I dan danas stoji neraspakovana. Zbog kamata zaduženje je gotovo duplirano.

Sintetička punila su sirovina za fabrike automobilskih i drugih guma, a popularno te fabrike zovu cadjare. Celokupne potrebe Srbije se uvoze. Priućeni ekolozi, bolje rečeno politička moda zaštite čovekove okoline, sprečili su montažu fabrike čadji u Pančevu, potom u Banatu a kasnije u svakom potencijalnom gradu u Srbiji. Svaki tehnolog će vam objasniti da fabrika sintetičkih punila ne zagađuje okolinu, čak naprotiv, preradjujući hemijske otpade smanjuje zagadjenja. Ali, neboučeni zaštitari, pogotovo u doba političke mode, niti pitaju niti slušaju stručnjake.

Dragan Nedeljković

U raskoraku

Slobodnije prevedena jedna francuska poslovica kaže da su u carstvu slepih ćoravi carevi. Možda deluje grubo, ali ta poslovica mi uvek prodje kroz glavu kad slušam naše političare, funkcionere i uopšte nadležne o ulozi i značaju zemlje u međunarodnim odnosima, evropskim ili balkanskim poslovima. Uvek smo mi glavni, sve od nas zavisi,mi smo najbolji… Pogotovo kad je reč o konkretnim stvarima. O energetici , na primer.

Koliko puta do sada je rečeno, kako smo ili ćemo postati lideri u energetici ? Srpska elektroprivreda, naftna industrija, gasna privreda, gasovodi, naftovodi, prenosna mreža je nesto bez čega susedi ne mogu, evropski sistemi ne bi postojali, svi treba da se ugledaju na nas i da se prilagode. A između takvih ambicija i stvarnosti zjapi ogroman jaz, želje i mogućnosti su u tolikom raskoraku da sve liči na kockara koji će se obogatiti velikim dobitkom.

U energetici, zapravo, zaostajemo, korodiramo, starimo i propadamo upavo zbog onih koji obećavaju liderstvo. Ambicije su lepa i zdrava ljudska osobina, ali moraju poćivati na realnostima. A naša realnost je negacija svega onoga što energetika podrazumeva, svega što je u drugim zemljama njena osnovna uloga. Umesto da inicira i vuče razvoj ili bar bude podloga privrednom napretku i standardu srpska energetika je ballast, teret koji koči i sprečava rad privrede i savremeni život građana. A pri tome, kao nigde u svetu, pravi štete i gubitke. Rudnici uglja, elektroprivreda, gasna privreda, a izgleda naftaši, posluju sa gubicima. Ne jednu ili dve godine – decenijama.

Jednostavno je objasniti zašto – uslove poslovanja, cene proizvoda, rukovodstva i način rada, od organizacije do kadrova, odredjuju političari. Ne da se ignoriše i siluje domaća ekonomija i tržišne zakonitosti, ne uvažavaju se ni uticaji svetskog tršista. I ako skoro polovinu energetskih potreba podmirujemo uvozom i strancima moramo platiti sve što kupimo kod njih.

Svakom laiku je jasno da hendikepirana ekipa, tim bez dobrih igrača, nema šta da traži u međunarodnim nadmetanjima. Uzalud je tražiti lidersku poziciju, makar i na Balkanu, ako su naši takmičari obogaljeni. A gubici za privrednike su isto što i telesni nedostaci za ekipe.

Nije, naravno, reč o sumnji u intelegenciji i razum domaćih političara. Da nisu sposobni ne bi ni dospevali do vlasti, niti bi se za nju borili. Mada, ako već tretiramo politiku kao takmičenje, ostaje pitanje bez odgvora. Kako to u Austriji, Nemačkoj i ostalim zemljama političari uspevaju da ubede narod i svoje glasaće da im je bolje kad plaćaju skuplju energiju, recimo iz novih i obnovljivih izvora. i zašto naši nisu sposobni ili voljnu da ubede svoje podanike kako moraju plaćati, bar ekonomsku vrednost onoga što troše.

D.N.

Podvig

Da ne dođoše Rusi još bi svi živeli u uverenju da je NIS najprofitabilnija srpska kompanija. Osam godina uzastopno završnim računima je iskazivan profit, stotinak miliona dolara, da bi 2007. postigli najveći profit u istoriji od 150 miliona dolara. Novi većinski vlasnici NIS-a, međutim, čim su pogledali prošlogodišnji završni račun ustanovili su da NIS ima gubitak. Angažovan je nezavisni strani revizor, koga su Srbi izabrali, pa je gubitak naglo porastao na osam milijardi dinara. Zavladala je neverica, jer su Srbi već sačinili završni račun i podelili profit, a razlika između dve verzije premašuje 10 milijardi dinara.

Da li će ovo zamešateljstvo oko završnog računa biti razjašnjeno angažovanjem još jednog revizora? Nije sigurno, a jedino se zna da će papreno koštati. Novog revizora mogu tražiti jedino ljudi uvereni da se može naručiti rezultat nalaza ili je po sredi varka sa vremenom, pošto je tek u septembru rok za završetak posla. Nevolja je, takodje, što Rusi sumnjaju i u rezultate poslovanja iz prethodnih godina.

Ostaje da se vidi kako će nesporazum biti otklonjen, mada za sada svako ostaje pri svome Srbi da je NIS imao profit, Rusi da je poslovao sa gubicima. Ukoliko se pokaže da su Rusi i revizor u pravu imaćemo na delu pravi podvig, nešto što u stogodišnjoj istoriji poslovanja sa naftom nigde nije zabeleženo. Naftne kompanije su od kad postoje među najunosnijim delatnostima kojima se čovek ikad bavio. A kad su cene nafte naglo skakale, kao u dve energetske krize u prošlom veku, profiti su enormno rasli. Ipak, prošla godina je po visini cena sirove nafte premašila sve prethodne i donela veoma visoke zarade. Istina, pred kraj godine cene nafte su naglo pale – još nije sasvim jasno da li zbog pojave finansijske krize ili iz političkih razloga – pa su profiti nesto umanjeni.

I u tom istorijskom kretanju cena i profita, u kome je, inače, cena nafte stalno održavala paritet sa zlatom, NIS je čitavu deceniju poslovao sa gubicima. Mada se takvo poslovanje može tumačiti sankcijama, embargom i ratnim zbivanjima u bivšoj državi, odnosno, bombardovanjem, činjenica je da su Vladinom politikom cena u tom razdoblju svesno pravljene dubioze. Pri uvozu nafte u to doba za vrednost od 100 dolara, posle prerade i prodaje derivata, inkasirano je 30 dolara! Već za sledeću nabavku nije bilo para, tj. bilo je za trećinu.

Aktuelni gubici su enigma koju tek treba odgonetnuti. Od 2001. godine, naime, naftaši su u privilegovanom položaju. Dok cene električne energije, uglja i gasa propisuje Vlada, uglavnom mimo ekonomskih kriterijuma, naftaši svakih 15 dana usklađuju svoje maloprodajne cene sa svetskih cenama nafte i kursom dinara prema dolaru. Otuda i profiti po zavrsnim računima pogotovo što se i domaća proizvodnja nafte kroz derivate vrednuje na isti način. Verovatno je neophodno mnogo umešnosti da se u takvim uslovima posluje s gubicima ?

Da li će se i kako sve raspetljati, tek ćemo saznati. To što su poslovodstva NIS-a radila u prethodnih osam godina nema razumno objašnjenje. Ukoliko su tačni nalazi o poslovanju sa gubicima. Moguće je da se nešto da naslutiti iz činjenice da su prosečno svake godine menjana poslovodstva, čak i ministri energetike, da je lavovski deo iskazivanih zarada uplaćivan u državni budžet, a zastarela postrojenja, od rafinerija, preko skladišta, cisterni do benzinskih pumpi ostavljena da propadaju.

Ozbiljnu brigu izaziva i rusko ponašanje od kako su preuzeli upravljanje NIS-om. Generalni direktor Kiril Kravčenko, po navodima iz biografije, završio je prestižne ruske i strane škole, pa bi bilo zanimljivo objašnjenje gde je naučio to što je tražio od srpske Vlade. Zahtev je, naime, bio da derivati poskupe jer NIS ne uspeva da naplati svu robu koju prodaje. Moguće je da ga novinari nisu dobro razumeli, a možda se i sam ujeo za jezik pa je ubrzo zahtev preinacen. Sad se traži poskupljenje rafinerijske prerade i maloprodaje, da bi se sakupila sredstva za modernizaciju NIS-a. A to već postoji u aktuelnim cenama, uvedeno je 2001. godine i zaštićeno posebnom uredbom. Odmah se postavlja i ključno pitanje zašto je većinski deo NIS-a prodat i kako su srpski pregovarači vodili pregovore. Ako ce srpski kupci, kroz više cene plaćati modernizaciju moglo se to izvesti i bez stranaca. Već prvi tender za nabavku sirove nafte pobudio je sumnje – tokom pregovora ideja je bila da Rusi sopstvenu naftu prerađuju u srpskim rafinerijama, a sada se ispostavilo da kupuju naftu na isti način kao i pre energetskog aranžmana sa Rusima.

Pravi šok je izazvala najnovija izjava generalnog direktora da je u prvom tromesečju ove godine NIS napravio gubitak od 11 milijardi dinara. Umešnost prethodnika, srpskih rukovodilaca da prave gubitke, kao da je obogaćena i usavršena. U oba slučaja teško je naći argumente i logiku pa javnost s pravom iscekuje rasplet.

Dragan Nedeljković

Ne lipši magarče...

Lepe kurtoazne reči predsednika vlade, kako podržavaju EPS i ponose se ambicijom da postane energetski lider regiona, izrečene nedavno u Kostolcu, sigurno prijaju i podstiču. Verovatno nije učtivo, pogotovo u takvoj prilici, postavljati zahteve i komentarisati prigodne izjave, mada ukupan odnos vlade, zapravo vec citavog niza vlada, prema elektroprivredi zaslužuje čudnu molbu + nemojte nas podržavati.

Slučajno ili ne istog dana objavljena je izjava resornog munistra kako neće biti promena cena električne energije dok traje kriza i recesija. Tom izjavom obogaćena je prava zbirka navodnih razloga za novo odlaganje poskupljenja. Nekad su to bili siromaštvo i nizak standard stanovništva, nekad predizborne kampanje, nekad apeli visokih funkcionera... I tako skoro dve decenije u kojima elektroprivreda posluje s gubicima. Više nadležnih ministara je na početku mandata javno govorilo kako cene moraju biti ekonomske, slične okolnim zemljama, da bi se potom ućutali i zaboravili obećanja.

Nikad niko nije ni pokusao da objasni kako EPS, proizvodeći električnu energiju istom tehnikom i tehnologijom, na istim mašinama i istog kvaliteta kao i sve druge kompanije, može davati upola jeftiniju energiju, ili čak za trećinu cene. Ni genijalni umovi poput Tesle, kad bi radili u EPS-u, to ne bi uspeli. A ekonomska nauka kaže da je svaki napor i rad bez zarade besmislen. Istina, pojave se problemi, iskažu se gubici u jednoj ili dve godine, ali vlasnici preduzmu mere, sačine programe sanacije ili gašenja i otklone anomaliju. Ne postoji primer da je neka kompanija dve decenije poslovala s gubicima i da to svesno radi vlasnik. I kad bi to radio postavili bi mu tutora.

Besmislenost ove situacije može se uočiti i iz drugog ugla. Za proizvodnju električne energije u Srbiji koriste se vodne snage i prirodni resursi uglja. Eksploatišu se, dakle, prirodna bogatstva zemlje a rezultat svega je gubitak. Ni to nigde ne postoji, zapravo u svim zemljama sveta prirodna bogatstva su sansa za razvoj i zaradu. Nameće se i logičko pitanje ko treba da dotira arčenje resursa i šta se dešava kad se iscrpe nalaziste.

Ideja da se sadašnje cene i sadašnji odnosi zadrže dok se privreda ne oporavi ima još jednu, ključnu manu. Kad bi srpska privreda, nekim čudom, počela da radi kao pre dvadesetak godina Srbija bi se nasla u ozbiljnim energetskim problemima. Manjak električne energije iznosio bi nekoliko milijardi kilovat-sati godišnje, pa bi spas bio ili uvoz ili masovne restrikcije. U oba slučaja ceh bi bio papren. U strukturi potrošnje električne energije Srbija je, opet, izuzetak kakav nigde ne postoji. Neproduktivna potrošnja, pre svega u domaćinstvima, uz evidentnu neracionalnost, apsorbuje skoro polovinu. U normalnim zemljama takva potrošnja je oko četvrtine ukupnih potreba.

A i to je, dobrim delom, posledica neekonomskih cena električne energije. Potrošnja uporno raste, ništa novo se ne gradi već decenijama. Svaki proizvodni objekat ima svoj tehnički vek trajanja a u EPS-u se došlo do toga da su najmlađe elektrane na isteku tog veka. Kapitalnim remontima neki objekti su renovirani, produžen im vek trajanja, povećana snaga, ali neki se moraju zatvoriti. Traga se za načinima finansiranja i gradnje novih samo nije jasno ko ce ih dočekati.

D. Nedeljković

Energetika 2009.

Struka u zapećku

Tradicionalno savetovanje Saveza energetičara Energetika 2009.održano na Zlatiboru krajem marta, okupilo je zavidan broj stručnjaka, pre svega iz energetskih kompanija ali iz naučnih institucija, državnih organa i posebno proizvođača energetske opreme. Pripremljeni referati, održani okrugli stolovi, prezentacije novih ideja i programa pobudili su veliki interes, čak masovniji odziv učesnika nego što se moglo očekivati u vreme ekonomske i finansijske krize. Možda je baš kriza inspirisale mnoge da dođu i čuju šta se u energetici događa, jer i strana iskustva kazuju da je razvoj energetike, ulaganja i gradnja novih objekata i angažovanje velikog broja učesnika u tim poslovima put za prevazilaženje krize. Za takav put, međutim, kao da u Srbiji nema sluha, slučajno ili ne na Zlatibor je upravo u vreme savetovanja stigla vest da ove godine vlada neće odobriti poskupljenje električne energije. A to znači da će u elektroprivredi biti ugroženi svi programi, ne samo razvojni nego i tekućeg održavanja, remonata i zaštite životne sredine.

Srbija nema mnogo firmi i organizacija sa stogodišnjom tradicijom i ugledom. A Savez energetičara simbolično je obeležio 90. godina postojanja, devet decenija u kojima je struka češće zapostavljana i gurana na marginu nego što je cenjena i uvažavana. Ni u novije vreme nema vidnijeg poboljšanja klime za energetiku, kao da nadležni nisu svesni u kakvim problemima domaće firme egzistiraju. Verovatno je dovoljni reći da bi Srbija i danas kuburila sa manjkom električne energije, restrikcijama i skupim uvozom kad bi privreda bila zaposlena kao pre dve decenije, kad bi jednostavno radila. Pošto domaćinstva i ostala neproduktivna potrošnja konzumiraju znatno više električne energije od privrede još smo bez tih problema, ali je pitanje dokle. To je, inače, nezabeležen slučaj, ne samo u razvijenim zemljama, koji iziskuje posebnu temu.

Strucnjači su za savetovanje pripremili zaista bogat i zgusnut program, radilo se od ranog jutra do kasnih večernjih sati. Obuhvaćeno je takoreći sve što je u energetici aktuelno, počev od resursa koje koristimo, preko novih i obnovljivih izvora energije do obrazovanja kadrova i propisa koji regulišu energetiku. Mada se savetovanja tradicionalno održavaju jednom godišnje, utisak je da su ambicije prevelike za jedan skup, možda bi tematski koncipirani skupovi dali bolje rezultate. Šta vredi praviti, inače veoma zapažene okrugle stolove, o gasifikaciji i gasovodima poput Južnog toka, nuklearnim elektranama, obnovljivim izvorima, odnosno vetrogeneratorima ili sposobnostima domaće mašinogradnje za učešće u razvojinim projektima ako na sve nema odjeka u enetrgetskoj politici i konkretnim merama države i vlade ?

Upravo taj aspekt savetovanja, na kome istomišljenici razmenjuju ideje i stavove, iznose podatke i analize, predlažu rešenja za probleme je najranjiviji, jer se stiče utisak da sve izneto ostaje u užem krugu ljudi.Ni širu javnost, ni vlast kao da ne interesuju znanje struka, struka jednostavno ostaje u zapećku. Energetika u svetskim razmerama postaje ključna razvojna tema, nema ozbiljnijeg skupa državnika, ni bilateralnog sastanka na kojima se energetika ne probija među prioritetne teme a srpske vlasti kao da beže od njih, ignorišu ih ili zapostavljaju.

Dragan Nedeljković

Čudni tender

NIS je pre neki dan saopštio da je na tenderu izabran najpovoljniji isporučilac sirove nafte od aprila do decembra ove godine. Kupljeno je, kažu, milion tona nafte od jedne firme iz Švajcarske, pod povoljnijim uslovima nego što je do sada nabavljana. Navodi se da je povoljnost u rokovima plaćanja, umesto počeka od jedan plaćaće se na dva meseca..Ostali detalji nisu izneti.

Tender za nabavku nafte sve je iznenadio, srpske suvlasnike NIS-a možda više nego ruske. Iz svih razgovora i dogovora koji su vodjeni oko prodaje NIS-a ruskoj kompaniji Gaspromnjeft zaključeno je da Rusi nameravaju da prerađjuju sopstvenu naftu, dobavljaju je povoljnije nego što trgovci naftom nude i derivate plasiraju na znatno širem području od srpskog tržista. Činilo se čak da je osnovni motiv kupovine rafinerija plasman i prerada nafte, odnosno derivata kao vrednijih proizvoda.. To je, zapravo, smisao ideje o modernizaciji i povećanju rafinerijskih kapaciteta.

Nema sumnje da će, pored već poznatih nesporazuma oko dva završna računa sa suprotnim rezultatima o poslovanju NIS-a u prošloj godini, i ovaj čudni tender izazvati nesporazume i razjašnjavanja Možda se tako mogu razumeti učestale posete visokih funkcionera Gaspromnjefta Beogradu, čak i ministra za krizne situacije. Epilog se očekuje uskoro, u kuloarima se pronose priče o smenama u rukovodstvu zajedničke kompanije. Nije poznato koliko će kompletiranje Upravnog odbora sa srpske strane Danicom Draskovic doprineti otklanjanju nesporazuma. Vredi, možda, reći da NIS sopstvenu naftu nije kupovao tenderima dok je bio samo srpska firma. A bizaran detalj tendera je da su izabrani prodavci imali povoljniju ponudu od Gaspromnjefta.

Kako (pro) dati zelenu energiju ?

Klinički centar Srbije može da se pohvali jednim energetskim uspehom, koji će posredno pomoći medicini i zaštiti okoline ne samo u Beogradu. Na Vračarski plato više neće godišnje padati 150 kilograma gareži po kvadratnom metru, ni velike količine ugljendioksida, koliko su do sada emitovale kotlarnice (ugašeno je 15 kotlarnica na ugalj i mazut, od kojih su neke bile stare po 70 godina). Kotlarnice su zamenje gasnom turbinom toplotne snage 2 megavata i električne snage 1,8 MW. Ugrađena je, zapravo, kogeneracijska mašina, koja uz grejanje bolnica, toplu vodu i paru za medicinske potrebe, istovremeno može proizvoditi oko 36 hiljada kilovatsati električne enegije dnevno.

Potpuno neočekivano pojavio se problem sa plasmanom električne energije. Ni u zakonima, ni u podzakonskim aktima nema preciznih odredbi kako i kome isporučivati rešenje da EDB, ipak, preuzima električnu energiju, a nakndano se dođe do rešenja o uslovima i ceni..

Konkretna nevolja Kliničkog centra postaje znatno šira i opštija tema sa sve učestalijim zahtevima investitora u vetrenjače, alternativne izvore električne energije, male hidroelektrane i sl. Kompanija Wellbury Winnd Energy, na primer, predstavila je program podizanja farmi vetrenjača u opštinama Kovin i Bela Crkva snage 188 MW, pribavila svu potrebnu dokumentaciju, ali još nema rešenje kako se priključiti u elektroenergetski sistem i po kojim cenama plasirati električnu energiju. U razgovoru za sajt Energoportal ministar energetike je rekao da bi tu, znatno skuplju energiju, trebalo da plaća država, ali će obaveza biti preneta na EPS, bar dok je reč o veoma malim količinama. Inače, po njegovom mišljenju takva zelena energija može se lako i povoljno prodati u inostranstvo.

Tačno je, naravno, da se energija čijom proizvodnjom se ne zagađuje okolina lako i skupo prodaje u svim evropskim zemljama, možda se može i izvoziti, ali kod nas još nije poznato ni ko ni kako će to raditi.Istina već je bilo reči u Vladi Srbije da se takva energija proizvođačima plaća između 12 I 16 centi po kilovatsatu.. Opet bez adrese čija je to obaveza. Najlakše je natovariti obavezu drugom. A šta će EPS uraditi u situaciji kad mu je odobrena cena tek četvrtina onoga što bi trebalo da plaća privatnicima ?

Treći ili četvrti ministar energetike “zalaže” se za ekonomske cene električne energije, bar do nivoa zemalja u okruženju. Cene,međutim objektivno padaju, ne stižu ni inflaciju već nekolikogodina. Nedavne izjave da ove godine neće biti poskupljenja ne ugrožavaju samo razvojne projekte, nego i odrzavanje i remonte. Mozda najvise programe smanjivanja zagađenja u termoelektranama. Da li je reč o nemoći nadležnih ministara za energetiku, nedovoljno ubedljiviim argumentima ili se mogu naslućivati drugi motivi “protivnika”snaženja i razvoja elektroenergetskog sistema ?

Zvali mi to modnim hitom ili nasušnom potrebom u celom svetu je sve prisutniji strah od zagađenja, bolje reći nastojanje da se zagađenje smanji ili eliminiše. Tomovi referata i knjiga se pišu o tome, političari pojedinačno i na skupovima sve česće govore i nameću promenu ponašanja. Istina u najrazvijenijim zemljama se vode stručne polemike koliko zagadjenja utiču na klimatske promene, a koliko, po Milankovićevoj teoriji i promenama klime, ljudi mogu sprečiti ili odložiti promene. EU je direktivama stvorila obavezu da se za 20 posto smanji zagađenje, 20 energije uštedi i 20 posto dostigne učešće novih i neobnovljivih izvora.

Profit ili gubitak naftaša ?

Javnost je zaokupljena dilemom da li je NIS prošle godine poslovao sa profitom ili je zabeležen gubitak, pošto su u kompaniji sačinjena dva završna računa. Jedan, u kome je iskazan profit, nadležnima je navodno poslala “srpska” strana poslovodstva, a u njemu postoji pofit od 2,3 milijarde dinara; drugi, koji su uputili Rusi iskazuje gubitak od 3,8 milijardi dinara ? Ovakav slučaj jos nije zabeležen u domaćoj praksi, a ni razlika nije beznačajna, pa je interesovanje razumljivo. Tim pre stoje prošle godine cena nafte dostigla istorijski maksimum i to ne samo cena na svetskim tržištima. I domaća nafta je, valorizovanjem kroz derivate, imala najvišu ikad postignutu cenu. Istini za volju pred kraj godine, zapravo u dva poslednja meseca, cena je drastično pala, ali su zarade naftnih kompanija za celu godinu ostale vrlo velike. Domaća misterija je kako je NIS zabeležio gubitke u poslovanju, ukoliko je ruski obračun tačan. Pogotovo što je po obračunu za devet meseci profit iznosio oko 9 milijardi dinara. Ko je i kako u tri meseca uspeo da “potroši” nepunih 13 milijardi dinara i stvori gubitak ?

Karakteristično je, ipak, da se niko od nadležnih ne oglašava, ni iz kompanije, ni iz Upravnog odbora, niti iz ministarstava niko ne pokušava da “objasni” šta je po sredi. Sve je prepušteno nadagđanjima i laičkim “tumačenjima” novinara. I rezultat je kao poručen stvaranje zavrzlame, atmosfere sumnji i nepoverenja već na startu zajedničkog srpsko-ruskog posla. Priča o dva završna računa kao da je nastavak sad već višegodišnje kampanje o “poklonu” najvrednije srpske firme Rusima, “pljačkanju” ili prodaji u bescenje naftne industrije.

Zar na to ne liči priča sa naslovne strane jednih dnevnih novina po kojoj je, prodajom većinskog dela NIS-a Gaspronjeftu Srbija izgubila zlatnu koku koja je punila četvrtinu budžeta? Svakom pismenom Srbinu je, valjda, jasno da su prihode budžeta od akciza na derivate nafte plaćali potrošači, isto kao što plaćaju PDV na sve druge proizvode, i da se to nastavlja bez obzira ko je vlasnik kompanije, da, dakle, ništa nije izgubljeno. Slično je i sa “objašnjenjem” o upotrebi navodnog profita, tj. dividendi, koje pripadaju Srbiji, za izmirenje dugova javnih preduzeća. Ako je takva transakcija urađena, ako su dugovi javnih preduzeća izmireni (mada niko nema tačne podatke kojih preduzeća i u kom iznosu su bili dugovi) u završnom računu ne bi bilo promena. Kako se naplatom dugova može stvoriti gubitak , tim pre što su dugovi prethodno otpisani ?

Zamršena je takođe priča o angažovanju uglednih starnih revizora, kao i uključivanju sudova u rešavanju spora. Možda će toga biti, možda će procesi potrajati i skupo koštati, ali samo suvlasnici NIS-a mogu doći do rešenja. Ključ je u pravnim i ekonomskim propustima, bolje reći nepreciznostima, dva osnovna dokumenta sporazumu o saradnji dve države i ugovoru o prodaji dela naftne industrije. Bar u srpskom prevodu ovih dokumenata nisu korišćeni adekvatni pravni i ekonomski termini iz kojih bi bilo jasno o čemu je reč. Tako, na primer, u sporazumu piše da se prodaje “celokupna imovina” NIS-a sa stanjem 31.decembar 2007. godine. U ugovoru, pak, stoji da se do transfera ne sme zaduživati kompanija, niti odlučivati o promeni stanja imovine. Pošto je proteklo više od godinu dana, a NIS u međuvremenu poslovao, bilo je više povreda ove obaveze. Izrazit primer su dugovanja, koja su narasla na 1,14 milijardi dolara. Nikakvo striktno tumačenje dokumenata, ni ekspertsko znanje ne mogu rešiti nastale nesporazume – jedini put je dogovor.

Razmišljanje o mogućim posledicama opterećeno je dozom straha za srpsku stranu. Verovatno će se na ovom značajnom i velikom poslu platiti ceh decenijskom odnosu Srbije, tačnije srpskih vlasti, prema privredi u celini, a konkretno prema naftnoj industriji. Od formiranja Naftne industrije Srbije do načina upravljanja prethodnih osam godina odlučivalo se “politički”. Iz političkih razloga i prisilom je stvoreno javno državno preduzeće 1991. godine, političkim nagodbama su skoro svake godine menjani čitavi timovi poslovodstava. Politički kadrovi su, uostalom, pregovarali i ugovarali prodaju dela NIS-a. Nema sumnje da je Gaspromnjeft, odnosno Gasprom, za Rusiju i politički izuzetno značajna kompanija i da se državni interes i politička volja sprovode i kroz kompaniju. Ali kroz strateške odluke, državne poteze i adekvatnu potporu. Na ekonomskom i komrecijalnom delu posla, na razvojnim programima i finansijama upravljanje se prepušta stručnjacima, za funkcije se postavljaju najbolji. Upravo obrnuto od onoga što se radilo i radi u Srbiji već decenijama.

Dragan Nedeljković.

Južni potok nadolazi

Uprkos najavama novih “problema” tranzita ruskog gasa preko Ukrajine sve više je vesti da će se doći do rešenja političkih i ekonomskih nesuglasica oko trasa budućih gigantskih gasovoda kojima će velike količine prirodnog gasa iz Rusije stizati u evropske zemlje. Gasovodi preko Ukrajine sada imaju kapacitete od l4o milijardi kubika, dok se preko Belorusije može transportovati 33 milijarde kubika godišnje. Oba pravca su, međutim, “nesigurna”, odnosno nedovoljna pa se pristupilo trasiranju novih gasovoda. Prvi među njima Severni potok, kroz Baltičko more, trebalo bi da transportuje 55 milijardi kubika, bude završen 2012. godine, dok su predviđena ulaganja 8 milijardi evra. Za Južni potok, čiji završetak je takođe predviđen 2012. godine ulaganja su procenjena na 10 milijardi dolara, a trasa je kroz Crno More, Bugarsku, Srbiju, Mađarsku…sa prvobitnim kapacitetom 30 milijardi kubika. Postoji i ideja da se uz postojeći gasovod Jamal-Evropa sagradi jos jedan, kapaciteta 33 milijarde kubika. Pravac ide preko Belorusije i Poljske do Nemačke, mogao bi se izgraditi do 2o11. godine, uz ulaganja od 2,6 milijardi dolara. I najzad gasovod Nabuko, kapaciteta 31 milijardu kubika, mogao bi se izgraditi do 2015. godine, uz ulaganja od 8 milijardi evra. Njegova trasa zaobilazi Rusiju, od Kaspijskog regiona ide preko Turske, Bugarske, Rumunije, Mađarske i Austrije…

Prostim sabiranjem kapaciteta pomenutih gasovoda dolazi se do impozantne količine od gotovo 150 milijrdi kubika godišnje. Već to pobudđuje sumnju, kako u zemljama proizvođača tako i u zemljama koje troše uvozni gas – ima li ga i treba li toliko. Nabuko je, izgleda, najviše sporan. Pored ostalog za gradnju gasovoda Nabuko vezuje se politički uslov Turske za prijem u EU. Ali, ima i drugih “prepreka”. Ako su Iranci već krenuli sa gasovodom prema Pakistanu i Indiji, a zajedno sa Rusima kreću i prema Kini, ako su Rusi dobili koncesije i sklopili ugovore sa nekoliko zemalja Srednje Azije onda za Nabuko nema dovoljno gasa. Značajna smetnja može biti i najnovija procena o ulaganjima 12-14 milijardi evra u taj projekat, kao i rešenje da budući kupci gasa obezbede trećinu, a prodavci dve trećine ulganja.

Ni za novi projekat Jamal-Evropa, koji bi se mogao izgraditi brže od ostalih i znatno jeftinije, ne postoji prevelik interes. Najviše zbog trase kojim se pruža već postojeći gasovod. Reč je o suptilnim političkim, strateškim i ekonomskim interesima za koje ne postoji saglasnost zainteresovanih. Jednostavnim pogledom na geografske karte može se uočiti gde su problemi: od Baltika do Kaspijskog mora Rusiju pokušavaju da opkole vojni savezi, odbrambeni štitovi i kako se već ne nazivaju baze ili uređaji, odnosno politički i vojni aranžmani različitih zemalja. A Rusi pokušavaju da ih izbegnu, zaobiđu i obezbede privrednu saradnju i tržišta za svoja energetska bogatstva. Ne ostaju ravnodušni, istina, ni na vojnom planu.

Sve zajedno kao da povećava šanse Južnog potoka, ubrzava rokove gradnje i daje mogućnost povećanja kapaciteta. Za sada nema preciznijih podataka, ali Zoran Novaković, česti posetilac Moskve i upućen u detalje, tvrdi da Južni potok nadolazi. Još u maju prošle godine trebalo je osnovati zajedničku kompaniju Gasproma i Srbijagasa za gradnju ovog gasovoda, kao prvu u realizaciji međudržavnog sporazuma Rusije i Srbije. Posao je prolongiran bez objašnjenja, a posredno se moglo čuti da su Rusi postali oprezni i želeli detaljno upoznavanje srpske firme, kao i preciznije sagledavanje evropskih potreba na ovom pravcu. Ako su Novakovićeve informacije tačne pripreme se ubrzavaju, rokovi skraćuju pa se uskoro mogu očekivati vesti o većem kapacitetu i kraćem roku gradnje Južnog potoka.

Elektrane na sve strane

Posle višedecenijskog zastoja izgleda da predstoji razdoblje intenzivne gradnje elektrana u Srbiji. Može izgledti na prvi pogled da aktuelna ekonomska kriza nije baš najpogodniji momenat za počinjanje velikih projekata u elektroprivredi, mada se može tvrditi i obrnuto. Kad se ima u vidu da će kriza, pre ili kasnije, biti prevaziđena i da će uslediti oporavak možda je baš pravi trenutak da započnu veliki radovi. Ne samo zato što je elektroprivreda jedan od strukturnih sektora koji mogu pokrenuti privredne aktivnosti već i zbog toga što gradnja velikih objekata iziskuje višegodišnje angažovanje čitavog niza zamrlih delatnosti. Bilo kako da se posmatra Srbija uskoro može postati veliko gradilište. Pored već raspisanih tendera za izbor partnera za gradnju dve nove tremoelektrane na ugalj - Kolubara B i Obrenovac B - najavljuje se i gradnja četiri nove tremoelektrane na prirodni gas, a javnosti je predočeno da će početi i gradnja hidroelektrana u slivu Drine i nove termoelektrane na Kosovu i Metohiji, takođe na ugalj. Za sada je nepoznato sa kojom stranom kompanijom će se praviti aranžman za gradnju dve termoelektrane na kolubarskom uglju, ali se za gasne elektrane zna da će se posao raditi sa Rusima, dok će partneri za hidroelektrane biti iz Italije i Republike Srpske a sa Italijanima će, izgleda, krenuti i posao gradnje tremoelektrane na Kosovu i Metohiji.

Nešto više detalja poznato je jedino za "ruski projekat". Uz već pominjanu termoelektranu-toplanu u Novom Sadu snage 450 megavata trebalo bi graditi sličnu vrstu objekta u Beogradu, snage 500 megavta, zatim Nišu, snage 300 megavata i Kragujevcu, iste snage. Za sve njih koristio bi se isti postupak kogeneracije, uz veoma visoko iskorišćenje goriva i neznatna zagađenja okoline. Još nije sasvim jasno kako će se regulisati cena gasa za ove objekte, pa ni da li će EPS ili neka druga domaća firma biti partner u tom poslu.

Veoma intrigantno deluje odluka da se grade hidroelektrane u gornjem delu sliva Drine - Buk Bijela, Foča, Sutjeska... Pre svega zbog Buk Bijele, hidroelektrane koja se decenijama provlačila kroz razvojne planove i uvek osporavana i napustana. Još pre tri decenije započeti su radovi na ovoj elektrani, dobijen kredit Međunarodne banke za obiser novu i razvoj, utrošene desetine milijardi ondašnjih dinara a potom gradilište napušteno.I tada i danas Buk Bijela je proglašavana za najbolju i najekonimičniju hidroelektranu Evrope - stručnjaci IBRD su joj dali taj epitet prilikom odlučivanja. Sa 450 megavata instalisane snage i 1,3 milijarde kwh godišnje proizvodnje, pretežno vrsne energije ova elektrana bi postala pravi biser u svakom elektroenergetskom sistemu.

Crnogorci, koji su zaustavili gradnju u oba pokušaja, menjali su "argumente". Kao nerazvijena republika u doba SFRJ tražili su bar trećinu proizvodnje, zbog korišćenja njihovog hidropotencijala, ali nisu bili spremni da ulaze u gradnju. Kako je ovaj "stav" prerastao u očuvanje prirode i zaštitu kanjona Tare, kao prvorazredno političko pitanje nastojanja da se dobije nezavisnost mogu samo političari objasniti.

A u politickim agitacijama, uverili smo se vise puta, nikakvi argumenti ne vrede.Za gradnju Buk Bijele nije vredela projektna dokumentacija po kojoj je bilojasno da "ni kap vode buduce akumulacije" nece uticati na kanjon Tare. Dobro upuceni ljudi u energetske prilike Crne Gore smatraju da bi jos jednom trebalo razgovarati sa Crnogorcima o granji Buk Bijele. Na jednoj strani, kazu, svaki potrosac elektricne energije u Crnoj Gori dobija racun sa tri stavke: jedna je cana energije iz hidroelektrana, druga iz termoelektrane a treca cena uvozne energije. Odnos prve i trece je jedan prema pet, sto je ubedljiv argumjent da se grade hidroelektrane. Istovremeno drzava stalno kuburi sa manjkovima energije, a sa dve hidro i jednom termoelektranom ima najvise neiskoriscenog potencijala u evropskim razmerama. A prava bi steta bila upropastiti osnovni projekat hidroelektrane Buk Bijela gradnjom "smanjene" odnosno znatno manje snage i proizvodnje.

Dragan Nedeljkovic

Rusko i srpsko shvatanje posla

Prvi dan po konstituisanju zajedničke kompanije ruskog Gazpromnjefta i Vlade Srbije Dmitrij Mališev, predsednik Upravnog odbora i Kiril Kravčenko, generalni direktor, pismeno su se obratili zaposlenima. Uz prethodno pripremljenu publikaciju kojom je predstavljen ruski partner istakli su ambiciju da NIS postane jedan od lidera evropskog tržista energtenata kroz rekonstrukciju i tehnološku modernizaciju kompanije. Visoko uvažavajući profesionalne tradicije i radnu kulturu zaposlenih , kako su naveli, pozivaju ih da zajedno sa tehnološkim rešenjima i inovacionim projektima razvijaju svoje karijere i usavršavaju kvalifikacije kako bi postigli uspeh.

Sa nesto više od 30 miliona tona proizvedene nafte u prošloj godini Gazpromnjeft je među najvećim ruskim proizvođacima, a praktično je tek krenuo u ekspanziju. Raspolaže sa rezervama od preko milijardu tona, neka ležista tek razrađuje a neka istražuje. Poseduje rafineriju u Omsku, koja je među najmodernijim u svetu i ima dubinu prerade nafte od 82,5 posto, a kapacitet od 20 miliona tona. Poseduje, takođe, 874 benzinskke stanice.

Verovatno je šteta sto srpski partneri nisu bili dovoljno upoznati sa ruskom kompanijom pre konstituisanja zajedničke firme. . Jer,Rusi su veoma stručno,ozbiljno i odgovorno pristupili imenovanju članova upravnog odbora, dakle tela koje će imati sve upravljačke funkcije. Od šest svojih ljudi dvojica su doktori nauka, jedan je magistar, a svi su završili najuglednije fakultete (rudarstva i geologije, mašinstva, elektrotehnike, ekonomije ) u Rusiji i zvanja stekli u elitnim engleskim i američkim školama.Osim znanja stranih jezika imaju iskuztva rada u naftnim kompanijama i velikim ruskim preduzećima. Za razliku od Rusa srpski partner je u upravni nodbor imenovao 4 čoveka, a jednog tek treba imenovati. Osim jednog koji je kratko vreme radio u NIS-u, svima u biografijama piše kad su se učlanili u političke partije i kako su u njima napredovali. Partije iz vlasti su, dakle, imenovale svoje kadrove, tri DS, jednog SPS, a očekuje se još jedan, verovatno iz partije penzionera.

Na papiru Rusi su vlasnici 51 posto akcija, Srbi 49 posto. Može se samo zamisliti kako će Upravni odbor sastavljen od stručnjaka i poslovnih ala s jedne i političkih aktivista s druge strane odlučivati. Pošto je reč o firmi koja je bila u državnom vlasništvu Srbije nije jsno zašto je vlada delegirala samo predstavnike vladajuće koalicije. Znači li to da će se srpski članovi Upravnog odbora menjati kad neke druge partije dođu na vlast ? A kako često menjamo vlade i ministre zar ne deluje neozbiljno u prevashodno poslovni poduhvat ulaziti prema političkim ključevima. Verovatno najznačajnije pitanje je gde su domaći stručnjaci, upravo oni koje novo poslovodstvo poziva da svojim znanjem i iskustvom doprinesu stvaranju snažne i moderne naftne kompanije u evropskim razmerama.

Grejanje iz Sibira ili Obrenovca

Ozbiljna kriza sa grejanjem gradova tokom ledenih dana zaokupila je sve nadležne i sva sredstva informisanja. Verovatno je normalno što se niko nije zapitao koji gradovi u Srbiji nisu imali nikakvih problema, gde je sve funkcionisalo i kad nije bilo gasa. Spisak nije veliki – Obrenovac, Lazarevac, Kostolac, Pozarevac – a “tajna” je u činjenici da se ti gradovi greju iz obližnjih termoelektrana. Još jednom se pokazalo da su domaći izvori energije jedino sigurni.
Ko je pratio prve nastupe novog američkog Predsednika, posebno prvi razgovor sa novinarima, mogao je zapaziti odlučnost u nameri rešavanja energetskih problema, naročito u postepenom oslobađanju od uvozne zavisnosti. Pojednostavljeno rečeno nek košta koliko košta, ne pitajući za cenu, Amerikanci žele energetsku nezavisnost i sigurnost.
Pravo je vreme za podsećanje da su srpski energetski stručnjaci sličnu ideju lansirali u vreme druge energetske krize sveta 1979. godine,kada je sačinjena značajna tehnička dokumentacija za projekat grejanja Beograda iz obrenovačkih termoelektrana. Poznato je da se spaljivanjem uglja u termoelektranama iskoristi samo trećina energetske moći uglja, a dve trećine izgube kroz dimnjake i zagrejanu vodu. Još tada su pominjani veliki energetski sistemi u Nemačkoj, Českoj, Poljskoj, Rusiji i drugim zemljama koji su koristili “otpadnu” toplotu, kako u industriji tako i u gradovima. Pravljeni su elaborati, projekti, studije, dokazivalo se da je taj projekat tehnički i ekonomski povoljan, ali su sve aktivnosti zamirale čim se energetska kriza primiri
Tromi i spori kakvi smo u normalnim vremenima ništa nije rađeno, ali su krize uvek obnavljale aktivnosti. Najviše se odmaklo u vreme sankcija kada je tadašnja srpska vlada prihvatila projekat. Stručna tela elektroprivrede i beogradskih elektrana su zaključila da “koncept snabdevanja Beograda baznom toplotnom energijom iz vangradskih izvora sa spregnutom proizvodnjom električne i toplotne energije ima energetsko i ekonmsko opravdanje.”
Postiže se energetska nezavisnost i zamenjuje uvozna energija domaćim izvorima, obezbeđuje sigurnost grejanja, povećava stepen iskorišćenja goriva, poboljšavaju se ekološki uslovi, rasterećuje se elektroenergetski sistem grada, postiže se daleko manje korišćenje električne energije za grejanje (najveći “zločin” je ponovo pretvaranje električne energije u toplotu)…
Osim izrade neophodne dokumentacije pristupilo se i radovima. Podignut je most preko Save (ni danas nije dovršen) i uspostavljena saobraćajna veza Obrenovac-Boljevci, iskopani su kanali i nabavljene cevi za budući toplovod (kanali su posle zatrpavani, a cevi vađene iz zemlje) urađene su studije “oduzimanja “ pare iz turbina i dobijena saglasnost proizvođača, čak je i naručena i plaćena oprema ali nije transportovana u Obrenovac kad su nove vlasti odustale od projekta…
Danas je teško doći do podataka koliko je sve koštalo i kakvi bi se efekti postigli. Vredi, možda, reći da bi od ukupne proizvodnje električne energije obrenovačkih blokova negde oko 1 posto bilo umanjeno, ali bi koristi od toplotne energije višestruko nadmašile “gubitak”. Koliko je koncept grejanja Beograda iz obližnjih termoelektrana koristan možda najbolje ilustruje činjenica da je projekat gradnje prve naredne termoelektrane sačinjen kao Termoelektrana – toplana Kolubara. Upravo nova termoelektrana za koju se sad traži strani partner, iako se toplana više ne pominje.
Proteklo je tri decenije od kako je ideja lansirana a još nije na vidiku realizacija. Uobičajeno “objašnjenje” kako nema sredstava jednostavno nije tačno, jer bi se lako moglo dokazati da bi uštede bile znatno veće nego ulaganja. Čini se da je “problem” u naopakom pristupu energetici uopšte. Svedoci smo upravo donete “političke” odluke kako se poskupljenja ne mogu dozvoliti – ovoga puta za gas, grejanje i električnu eneriju. Kad bi se svi oblici energije vrednovali prema osnovnoj mernoj jedinici, džulu, uz korekcije za manipulaciju i upotrebnu vrednost, većina problema bi iščezla. Osnovni princip, kao i za sve ostale robe, da svako plati ono što koristi. Kad se taj princip ne poštuje onda se stvaraju nebuloze da će država zaštiti građane niskim i neekonomskim cenama. Delom i zbog toga privreda i stanovništvo Srbije spada u najveće evropske rasipnike energije, po jedinici društvenog proizvoda, domaćinstvu ili po stanovniku trošimo znatno više energije i od najrazvijenijih zemalja. A država ne stvara novac kojim se energija plaća –valjda je svakome jasno da se mora platiti – nego ga uzima opet od građana. To naročito dolazi do izražaja u gradskim toplanama, kad gradski oci primoravaju i one koji ne koriste daljinsko grejanje da plaćaju za oni kojima je dostupno, ali je veoma prisutno i kod nerealnih cena gasa ili električne energije.
Nije moguće egzaktno izmeriti koliko je takva “politika” uticala na odugovlačenje u konkretnom projektu grejanja Beograda, mada je očito da bez ekonomskog vrednovanja svih oblika energije neće uspevati nikakve pametne ideje.
Zašto obrenovačke termoelektrane i elektroprivreda u celini ne bi prodavale i toplotnu energiju, uz električnu, što im je osnovni posao? I to je vredan proizvod, jedna vrsta robe. Ne bi se drastično promenio samo bilans poslovanja, odnosno završni račun, nego i okostalo shvatanje .Šijaset je primera stranih kompanija koje uz električnu eneriju razvijaju poslove sa vodom, gasom i drugim delatnostima da bi više zarađivale. No, nije rel samo o osvajanju novih domena poslovanja nego i o korišćenju snažnog stručnog potencijala ljudi koji rade u elektranama.
Izuzetan je primer inženjera upravo iz Obrenovca koji su uradili više projekata za bolje valorizovanje uglja, smanjenje ekoloških zagađenja okoline i korišćenje otpadnih materijala. Hvatanjem sumpora i azota, na primer, ne samo da se eliminiše zagađenje nego se mogu proizvoditi značajne količine đubriva. Ali, domaće znanje i pamet teško nailaze na odobravanje, čak se nadležni lakše opredeljuju za kupovinu stranih projekata. Umesto odbacivanja i kočenja korisnije bi bilo stimulisati slične projekte, tim pre što bi uvećavali prihod.

Opasno natezanje oko gasa

Prekid dotoka gasa iz Rusije zbog spora sa Ukrajinom oko tranzita podigao je Evropu na noge. Od Angele Merkel, Nikolasa Sarkozija i evropskneog komesara Baroza do Medvedeva i Putina – da ne pominjemo sve zvaničnike i državnike – svi su se danima bavili snabdevanjem prirodnim gasom. Jeste bila zima, mnogi potrošači su bili ugroženi, ali je ostalo nejasno zašto je kriza nastala, kako izbeći slične situacije ubuduće i stabilizovati tržište gasa bar u Evropi..Neki elementi javnih sporova delovali su groteskno, svakodnevno su lansirane zbunjujuće vesti, sve je delovalo kao režirana predstava i oprobavanje snage igrača iz senke. Dovoljno je zamisliti situaciju da uđete u kasapnicu, tražite kilogram mesa, a kad vam prodavac zatraži recimo 400 dinara vi kažete da niste u stanju da platite više od 150 dinara, a gladni ste, meso vam treba. Ni dete iz osnovne škole ne bi tako postupilo, a Ukrajinci su nešto slično radili sasvim ozbiljno.

Rasprave o energiji, energetskim problemima, stabilnosti tržista i sigurnosti snabdevanja postale su najaktuelnije teme gotovo svakog javnog nastupa svih državnika sveta, redovno su na dnevnom redu svakog sastanka ili skupa, bilo da je reć o strućnjacima ili političarima. Statistika kaže da je u prethodnom veku broj stanovnika na planeti uvećan šet puta, a potrošnja energije 30 puta. Trend porasta potrošnje energije se nastavlja i ubrzava. Ozbiljni analitičari u više objavljenih knjiga tvrde da je zbog energije vođeno više malih i dva velika rata. Ako je tačno da je strategija velikih u prošlom veku podrazumevala vladavinu, ili bar kontrolu, izvora nafte, puteva transporta i tržišta nafte u ovom veku se sa prirodnim gasom cilja isto.

Nevolja je što se pojavljuju novi igrači, delimično i zbog geografskog rasporeda nalazišta i nesrazmere u posedovanju i potrošnji. Očito je da “borba” podrazumeva enormne zarade s jedne i politički uticaj s druge strane. Zato se ne biraju sredstva, zateže do pucanja,postupa okrutno. Kriza oko tranzita gasa kroz Ukrajinu je tek epizoda, demonstracija šta se sve može izroditi u sukobu strateških interesa.

Iz priložene tabele može se videti ko su najveći posednici prirodnog gasa, gde su potrošači, ko izvozi a ko uvozi prirodni gas..Ništa manje nisu zanimljive trase gasovoda kojima se gas transoprtuje do evropskih potrošača. Jer, osim Velike Britanije i Norveške sve evropske zemlje zavise od uvoznog gasa, a osim gasovoda između Tunisa i Italije svi ostali dolaze iz Rusije, najviše preko Ukrajine. Zbog učestalih nesuglasica ove dve zemlje, zanemarujući ovom prilikom prave uzroke tih nesuglasica, dva velika projekta, jedan kroz Baltik, drugi kroz Crno more, trebalo bi da zaobiđu Ukrajinu. Znatno stariji projekat gasovoda kojim bi se gas iz Irana,Kaspijskog regiona i nekoliko zemalja srednje Azije dopremao u Evropu ostao je na papiru. U skorije vreme je preimenovan u Nabuko, ne računa se više na gas iz Irana, ali se pominju Turkmenistan, Kazahstan i Kaspijski region. Izmenjen je i pravac pa bi trebalo da ide preko Turske, Bugarske, Rumunije i Mađarske do Sustrije, a potom manjim cevima u ostale zemlje srednje i zapadne Evrope.

Osnovana je posebna kompanija koju vodi jedna američka firma, ali nema konkretnih odluka o gradnji i količinama gasa na koje se računa..Ovih dana je u Budimpešti još jednom potvrđena volja da se Nabuko gradi, mada je jasno da postoje dve velike prepreke: jedna je izuzetna skupoća projekta od oko 10 milijardi dolara, druga nema dovoljno gasa koji bi se transportovao i opravdao toliku investiciju. Interes da ulaže niko nije pokazao. Istovremeno je postalo jasno da Rusija svojim rezervama gasa želi da snabdeva Evropu, za dobar deo nalazišta u regionu već ima dugoročne ugovore, a sa Iranom tesno sarađuje, čak je dobila koncesiju za eksploataciju najbogatijih ležiđta sveta u Iranu. Pominju se i projekti usmeravanja novih gasovoda ka Kini i Indiji, gde potrebe rastu.

Povratak struke

“Oni koji dobro nauče posao ceo život provedu u svojoj profesiji; oni koji ne savladaju gradivo potpuno bave se učenjem drugih, a oni koji ni za to nisu sposobni postaju političari…” Ovaj sažeti navod iz najčitanije knjige u Evropi “Otmenost ježa” najpre protrese, a potom natera čitaoca na razmišljanje. Meni se učinilo da Francuskinja opisuje prilike u Srbiji, iako Mjuriel Barberi piše o Francuskoj.
Razmišljanje je, prirodno, o aktuelnim energetskim problemima u kojima je Srbija. Odmah naviru i sećanja: pre četiri decenije Srbija je bila u mraku, više sati su trajale redukcije potrošnje električne energije nije bilo dovoljno nafte, uglja, struje… Srpska akadamija nauka i umetnosti okupila je najumnije ljude tadašnje države, istaknute stručnjake, čak i strance, i organizovala tri simpozijuma o energetici. Na njima su postavljeni temelji energetske politike, skicirani dugoročni razvojni programi i opredeljenja kakve objekte graditi.
Naredne dve decenije predstavljaju “zlatno doba” srpske energetike, posebno elektroprovrede, u tom razdoblju izgrađeni su objekti na kojima i danas počiva. Snaga elektrana je povećana deset puta, proizvodnja dvadeset puta, otvoreni su rudnici sa površinskim kopovima, izgrađeni su dalekovodi najvišeg napona, trafostanice, rafinerije nafte, naftovod i gasovodi, benzinske pumpe…
Električari i naftaši su stvorili najveće srpske firme, po tehničkim normama, produktivnosti i ekonomskim rezultatima poredili su se sa uspešnim evropskim kompanijama. Sistem elektroprivrede je povezan sa susednim zemljama i uključen u velike sisteme evropskih zemalja, Srbija je imala viškove električne energije, prodavala ih drugim republikama i izvozila. Uporedo sa razvojem energetike stasala je i razvijala se ostala privreda, posebno mašinogradnja koja je proizvodila opremu za nove objekte i tehnološki skokovito napredovala sarađujući sa poznatim kompanijama razvijenih zemalja. Bilo je, kažu analize, posla za bar trećinu srpske industrije. Vidan napredak imala je nauka, fakulteti, instituti, istraživači, projektanti… svi su bili zaposleni, sticali solidne reference i izvozili, od mašina i uređaja do usluga i znanja.
Političari su sve sasekli, umrtvili, unazadili. Dvadesetak godina ne samo da nije sagrađen nijedan novi objekat, nije ni započeta gradnja. Opet su na dnevnom redu teme manjkova, nestašica, redukcija, većina učesnika u gradnji energetskih objekata je bez posla. Stručnjaci su sklonjeni, gurnuti u zapećak, pogotovo od kako političke partije deleći vlast stvaraju svojevrsne feude u ministarstvima koje “osvoje”. Ministri, direktori, poslovodstva i prateća administracija smenjuju se kao na pokretnoj traci, mesta se popunjavaju “kadrovima” partije. Za osam godina samo jednom su direktori birani konkursom. Proizvođači energije uglavnom posluju s gubicima ili jedva preživljavaju, vrednost uvozne energije premašila je tri milijarde evra ?
Slučaj Elektrotehničkog fakulteta u Beogradu je možda najbolja ilustracija stanja: na rang listi najvrednijih fakulteta u svetu ETF je bio među prvih dvadeset, njegovi studenti su dobjali posao u stranim zemljama bez nostrifikacije diploma. Onda je došao jedan “političar” i naredio da se obori kvalitet nastave da studenti ne bi odlazili u svet. Danas ETF nije na listi od hiljadu fakulteta sveta! Drastičan je i primer priča da je ministar jednog resora zaposlio u svom ministarstvu maltene pola grada brojnog kao Čačak. Dovoljno je proći kroz neko ministarstvo da bi se videlo kako vrve od zaposlenih, nemaju gde da sede i rade, puni su hodnici nekakvih činovnika. Beograd je bio sedište svih državnih institucija bivše države, plus republičkih organa i svi su bili smešteni – danas su sve te zgrade pune kao šipak, za administraciju je pridodato još mnogo prostora a ipak ne mogu svi da se smeste. Da se razumemo nema svetskog državnika, sastanka ili skupa političara gde se ne raspravlja o energetici i energetskim problemima, značaj energije u savremenom svetu je takav da su energetske teme stalno aktuelne. Uostalom, prema statističkim podacima u prošlom veku je stanovništvo sveta povećano šest puta, a potrošnja energije trideset puta! Treba reći da su srpski političari pre četiri decenije značajno učestvovali u razvoju energetike. Ali tako što su predloge stručnjaka pretvorili u odluke vlade, skupštine i novih zakona i tako stvorili ambijent za finansiranje i razvoj energetike.

Sve što se u energetici dešava samo je posledica onoga što je rađeno prethodnih decenija, gluposti koje su nestručnjaci i neznalice uradili. Nije, dakle, teško naći recept i lek, treba samo vratiti stručnjake na prava mesta. A imamo ih. Ipak, mora se znati da je energetika oblast u kojoj se mora razmišljati i delovati na duge staze, iole značajniji objekat iziskuje pet-šest godina gradnje. Ono što se danas odlučuje daje rezultate u budućnosti. Ako su dva najaktuelnija srpska problema zaposlenost i deficit u spoljnotrovinskoj razmeni energetski razvoj doprinosi delimičnom rešenju oba.

Dragan Nedeljković

Korist od krize

Potres izazvan prekidom isporuka prirodnog gasa iz Rusije ima više dimenzija u političkom i privrednom smislu, ali, možda paradoksalno, može doneti korist svim učesnicima. Ako, uslovno, razdvojimo međunarodni aspekt energetske krize i uticaj na domaće energetske prilike nužne su različite analize, različiti polazni elementi koji će, ipak, dovesti do sličnih zaključaka i promene svesti i ponašanja.
Držeći se javnosti dostupnih podataka proizilazi da je ledom okovana Evropa zatečena prekidom dotoka gasa iz Rusije zbog zatvaranja ventila u Ukrajini. Rusi imaju svoju, Ukrajinci sasvim dugačiju verziju uzroka, ali, ne upustajući se u istinitost svega sto je rečeno, lako je ustanoviti da je reč o globalnim strateškim interesima dva sveta. Pri tome interesi su vrlo oštro suprostavljeni i ko zna šta taj sukob može izroditi.
Sukob nije nov, traje duže od veka, po nekim autorima dva svetska i više lokalnih ratova vođeni zbog prevlasti na najvećim izvorištima energije, transportnim putevima i trgovinom.U prošlom veku borilo se oko nafte, sada je pridodat i prirodni gas. Napisano je više knjiga o tome a u nekoliko se namera vladanja svetom, osim energije tumači i kontrolisanje finansijama i hranom, genetski modifikovanom hranom. Ko “drži” ta tri sektora, gde su zarade enormne, kontroliše celu planetu i sve privredne aktivnosti, a bar jedan od moćnika bi hteo sve.
Svaki pokušaj da se drugi pojavi ili uplete u ove poslove surovo se osujećuje, svim sredstvima.Aktuelna finansijska kriza možda pokazuje da je zbog alavosti proigran jedan od stubova vladanja, mada još nema dovoljno elemenata za konačnu ocenu. Možda je sve lansirano svesno i namerno ?
O energetici kad je reč namera vladanja i kontrolisanja je u sukobu sa geografskim rasporedom prirodnih izvora. To čini sukob jos žesćim i okrutnijim. Valja razmisliti zašto je nafta tako naglo doživela cenovni sunovrat.imali smo priliku da se uverimo na sopstvenom primeru energetskog sporazuma Rusija-Srbija šta se i kako sve uključuje da bi se omelo zaključivanje, potom i realizacija tog projekta.
Indikativno je da se argumenti, čak i redosled lansiranja sve nerazumnijih zamerki, ponavljaju u aktuelnom sporu oko gasa u Ukrajini. Kao da išti režiser vuče konce. Šta reći na “tvrdnju” Ukrajinaca da ne mogu plaćati gas, iako je za njih cena manja od polovine onoga što druge zemlje plaćaju ? Ili na “opravdanje” da su u sastavu SSSR-a razvijali privredu koja guta gas, ali ne može da izdrži ekonomsku cenu ? Ima sijaset besmislica i oko neovlasćenog uzimanja gasa koji su drugi platili, krađe kako Rusi kažu, zatim optužbe oko posrednika i sl. Sve zajedno kad se sagleda jasno da Ukrajinci nemaju sopstveni interes u ovom sporu, a nazire i gde je suština. Namera je da se evropske zemlje odvrate od kupovine gasa iz Rusije, odustano od projekata gasovoda koji će zaobići Ukrajinu, jer su oni, eto, nesigurni, nesolidni i rizični. Nude se drugi putevi, pravci za gasovode, iako niko ne vidi čiji će to gas biti, ni imali ga.
Uzbudili su se vrhovi EU, predsednici i premijeri ugroženih zemalja, održavaju se sastanci, pregovara se… Sve pomalo liči na crtani film ili dečje inaćenje, počev od imena predsedavajućeg
Mireka Toplaneka, pa do izjava neposredno uključenih koji gotovo svaki dan menjaju “stavove”. Utisak je, ipak, da će se namere onih koji su zakuvali ovu krizu izjaloviti, čak da ce se postići suprotan rezultat. U Mosku su, kažu vesti, počele da pristižu delegacije i apeli da se projekti novih gasovoda ubrzaju, da se zaključuju novi sporazumi i ugovori.

Ako se zaista dođe do skraćivanja rokova i zaključivanja novih sporazuma Srbija će imati značajne koristi od Južnog toka, pre nego što se do juče verovalo. Kriza za Srbiju može doneti i niz drugih koristi. Već se, valjda, shvatilo šta znači imati predsednika republike među najznačajnijim političarima Evrope. Osim predsednika republike, predsednik vlade, ministar energetike i drugi funkcioneri su prvi put odmah reagovali na krizu, istovremeno kad i evropski državnici, što se u ovoj zemlji ne pamti. Svaku pohvalu i svojevrsno naravoučenije zaslužuju Elektroprivreda Srbije, Elektromreža Srbije, toplane u većini gradova. Kako su se pripremili za zimu, kako su reagovali na krizu I dokazali koliki su oslonac za državu. Šteta bi bila da se sve zaboravi čim kriza prođe, nadajmo se da se obećane analize biti urađene, da će uslediti pravovremene akcije. Narednih dana to će biti teme razgovora sa nadležnima

D.N.

Hajka

Ljudi koji duže pamte setiće se da aktuelna hajka na direktore javnih preduzeća nije novost, bilo je sličnih političkih akcija mnogo i često u prošlosti. i uvek su se završavale neuspehom i pokajanjem. Političke hajke na direktore stetne su i za privredu i za politiku i po definiciji znaće politička razračunavanja a nikako sredjivanje društvenih odnosa. Mada i danas deluje da je napad na ogromne plate i rasipnistvo u javnim preduzećima sasvim opravdano sve što dopire u javnost je samo posledica poremećenih odnosa. Uzroci su na drugoj strani.
Svedoci smo tragikomičnih događaja i ponašanja i u najvišim državnim organima: Skupština se danima bavi platama i privrednim kriminalom, Predsednik države petlja se u budžet, Predsenik vlade bavi se fakturama za utrošenu energiju, poslovodstva i upravni odbori javnih preduzeća sebi smanjuju plate i naknade…Osim što deluje kao plod humora i satire sve je zapravo dokaz da ni pojedinci ni institucije ne rade svoj posao, a država i privreda zapadaju u sve vece probleme i krize. Vrhunac je, verovatno, dostigao podpredsenik vlade koji javno kaže da jedna prijateljska država stoji iza hajke na njega. i usput tvrdi da napadi na njega znače napade na državu i sistem ?! A kad smo već kod sistema svi se čude globalnoj krizi, otpuštanju zaposlenih, stezanju kaiša i ako su to normalne karakteristike kapitalizma, koje se smenjuju sa ciklusima privrednog uspona i blagostanja. Svi smo se opredelili za kapitalizam, setite se.
“Vlasnici kapitala i biznisa će kod radnika podsticati i stimulisati potrebu da kupuju njihovu skupu robu, stanove, kuće i tehnologiju, obavezujući ih pri tome da ulaze u skupe hipotekarne kredite do nivoa neizdrzljivosti, i na kraju ti neplaćeni dugovi će izazvati bankrot banaka, koje će morati da budu nacionalizovane, pa će država onda krenuti putem koji vodi u komunizam.” Navedeni citat nije nikakav trik za pogađanje izvora, niti mudrost nekog aktuelnog analitičara – potiče iz Kapitala Karla Marksa napisanog pre 150 godina. Ne samo da liči na opis današnje finansijske krize, nego i potiče na razmišljanje da li je navodni socijalizam i komunizam u istoriju došao u pogrešno vreme i na pogrešnom mestu.
Ako se vratimo na aktuelnu hajku u javnim kompanijama, pogotovo u energetskom sektoru, vredi se podsetiti šta se događa u prethodnih sedam godina. Uzmimo za primer Naftnu industriju Srbije: u tih sedam godina promenjeno je sedam ministara energetike, sedam generalnih direktora i isto toliko upravnih i odbora. Pri tome i među ministrima i među direktorima pa ni u upravnim odborima takoreći nema čoveka iz struke, mogu se nabrojati na prste jedne ruke. I da je reč o lokalnim komunalnim preduzećima bilo bi mnogo, a pošto je u pitanju najveća srpska kompanija jasno je da nema genijalca koji bi za godinu dana rešio probleme. Još gore je što su političke partije koje su obrazovale vlade slale svoje ljude na takva mesta, a oni opet dovodili čitave ekipe saradnika. Treba li se, dakle, čuditi stanju u javnim preduzećima ili je čudo što uopšte funkcionišu.

Dragan Nedeljković

Logika, matematika, zakon

Okrugli sto „Privatizacija u energetskom sektoru Srbije, položaj zaposlenih u ovom procesu i zadaci sindikata“ koji su organizovali samostalni sindikati Naftne industrije Srbije i Naftagasa okupio je gotovo sve sindikate okolnih zemalja i mnogo uglednih domaćih analitičara. O bolnom procesu privatizacije naftnog sektora, pogotovo o iskustvima U Madjarskoj, Hrvatskoj, Grckoj, Bosni i Hercegovini, Makedoniji i Crnoj Gori, saopštene su osnovne dileme, ali je opšti utisak vrlo nepovoljan. Uz dobru nameru, odličnu pripremu i organizaciju Srbi kao da su promašili temu.

Govorilo se o privatizaciji pred osnivanje tri nove kompanije na osnovu medjudržavnog sporazuma Srbije i Rusije o saradnji u sektoru energetike. A taj sporazum jasno definiše da državne kompanije - Gasprom, NIS i Srbijagas – formiraju zajednićka preduzeća za modernizaciju NIS-a, gradnju gasovoda Južni tok kroz Srbiju i podzemnog skladišta Banatski Dvor. Nema ni reči o privatizaciji, vlasništvo ostaje državno, samo će u sve tri kompanije Rusi imati 51 posto, a Srbi 49 posto udela.

Silovanje logike nisu izmislili sindikati – vec skoro godinu dana svi političari, stručnjaci i javnost zaokupljeni su ovim medjudržavnim aranžmanom tumačeći ga kao vlasničku transformaciju, deo procesa tranzicije i odricanje od državnog vlasništva u privredi. Nekim krugovima je očigledno bila potrebna „mutna“ priča, pogotovo kad je lansirana teza o podeli besplatnih akcija svim punoletnim gradjanima u vrednosto od bar 1.000 evra i desetine hiljad evra zaposlenima i penzionerima NIS-a. Pritom su pravljene razne kombinacije i računice, od procena vrednosti do iznosa koji će se isplaćivati. Nisu čak poštovane egzaktne nauke, kakva je matematika.

Ali je sproveden svojevrstan proces lobotomije gradjana Srbije izmenama propisa o privatizaciji. Na početku, još pre desetak godina, naši vrli poslanici su zakonom utvrdili da će gradjani od prodaje preduzeća dobijati 60 posto, 10 će ići u penzioni fond, a 30 će koristiti država. Pet-šest godina kasnije propis je izmenjen tako da gradjani dobijaju 15 posto, zaposleni iz firme 15 posto, a ostatak uzima država. Dve godine kasnije, medjutim, gradanima je zadržano onih 15 posto, zaposlenima smanjeno na 4 posto. Ono što pripada gradjanima dakle progresivno je opadalo sa 60 na 30 i na kraju na 19 posto i svi su to oduševljeno pozdravljali ! Ne može se tvrditi da se neki nisu ovajdili u tom procesu, ali većina ljudi još čeka i veruje u šarene laže. A najnovija globalna ekonomska kriza dobrodošla je za svaki izgovor. Ako se neko pita gde su pare jednostavan je odgovor uglavnom ih nema, potrošene su, pojedene.

Uopšte nije jasno zašto bi Rusi kupovali još 19 posto vrednosti NIS-a da bi srpski zvaničnici delili narodu besplatne akcije. Onaj ko je obećavao novac gradjanima morao bi da obezbedi nadoknadu iz srpskog udela u vrednosti NIS-a, kaže logika. Ipak sačekajmo rasplet za nekih mesec dana.
Dodatak: Uprkos nastojanjima iz NIS-a i Petrohemije iz Pančeva da u paket ugovaranja sa Gaspromom udje i Petrohemija zvaničnici su ostali nemi. Petrohemija se nigde ne pominje, iako je potpuno jasno da Rusi dobijaju ove fabrike u vlasništvo. Da li je reč o mirazu uz NIS, da li je to posebna čast ili najgore što se može zamisliti – likvidacija Petrohemije. Možda je neko procenio da Srbiji nije potreban najveći domaći izvoznik, zapravo posle US stila po vrednosti izvoza druga firma ? I to baš u vreme kad je izvoz sveti cilj i uslov opstanka i razvoja Srbije.

Iskustva privatizacije iz okolnih zemalja mogu uputiti na zaključak da smo dobro prošli ne čineći ništa u sektoru nafte. Šta reći za primer Helenik petroleuma koji je Grčka četiri puta prodavala privatnicima i četiri puta vraćala u državno vlasništvo ? Strani privatizacioni savetnik je, kaže sindikalac iz Grčke, prvo savetovao da Helenik kupi rafineriju u Skoplju i Makpetrol, kao i Jugopetrol u Crnoj Gori, a potom, kao poslovodstvo, proglasio promapšajem i neuspelim poslovima ove kupovine. Ili madjarsko iskustvo gde je MOL sa 19.ooo zaposlenih sveden na 5,4oo u dve godine ? Posle prodaje rafinerije u Bosanskom Brodu tri godine ništa nije radilo a gomilani su gubici, ljudi ostajali bez zarada. Četvrtinu INE kupio je znatno manji MOL, a pet godina kasnije Hrvatska je zadržala 25 posto vlasništva.

O zbivanjima u Beopetrol Lukoilu već se dosta zna, ali je od prodaje učešće ove firme na tržištu Srbije znatno smanjeno, ulaganja su izostala a takoreći jedina delatnost je permanentna smena rukovodećih ekipa i iskusnih ljudi. Za delatnost sindikata i vlasničkim promenama NIS-a itekako ima mesta a potpisivanjem Socijalnog programa sa poslovodstvom i vladom postigli su maksimum. Sad nastoje da socijalni program bude sastavni deo ugovora o osnivanju zajedničke kompanije, što je posao pregovarača srpske strane u razgovorima sa Rusima. Ako se bar postigne da zaposleni imaju slične uslove koje Gasprom ima sa zaposlenima u Rusiji trebalo bi da budu zadovoljni.

Dragan Nedeljković

Smenite direktora

Verovatno nema svrhe, niti zakonskih mogućnosti da novinar predlaže vladi neki potez iz njene nadležnosti, pogotovo kad je reč o nagodbi stranaka o deobi kadrovskih postavljenja u javnim preduzećima, ali se, ipak usuđujemo da javno predložimo hitnu smenu generalnog direktora Javnog preduzeća Srbijagas. Znamo da je čovek tek nedavno postavljen, znamo da je smena prethodnog usledila posle prave hajke u javnosti i parlamentu, svesni smo da novi direktor još nije ni „ušao“ u posao. Jasno je, takođe, da ne snosi veliku odgovornost zbog stanja u „gasnom sektoru“ – stanja u koje su se upetljali političari, mešetari i istražni organi ove zemlje.

Ali, ipak sa nekoliko javnih izjava, uz potpuno nerazumevanje elementarnih činilaca energetske, a bogami i socijalne politike, čovek nanosi štetu ovoj zemlji. Možda nesvesno, što ga ne opravdava, a sasvim sigurno plaća ceh zbog tuđih gluposti i političkih mešetarenja. Našao se jednostavno na pogrešnom mestu u pogrešno vreme i postaje žrtva spleta okolnosti.

Ruski Gasprom, firma koja je u vrhu svetskih giganata po ostvarenom prihodu, jača od mnogih dobrostojećih država, sa flotom vazduhoplova jačom od većine aviprevoznika i čak dva satelita u svom posedu, odlučila je da promeni odnos prema Srbiji i srpskim preduzećima. Ukida povlašćeni status pri kupovini gasa za Srbiju, što znači da se za sve buduće nabavke moraju obezbediti bankaraske garancije, a i povlašćene cene pri kupovini gasa. Već za sledeće isporuke nužno je obezbediti garancije od oko 15o miliona dolara, a razmišlja se i o promeni cena..

Teško je govoriti o uvređenosti i uopšte osećanjima neke firme, iako su na čelu svake firme ljudi, ali povlačenje po blatu, sumnjičenja za nezakonite radnje i optužbe za političke ucene koje se u Srbiji lansiraju oko poslova sa Gaspromom i Rusima još teže je trpeti. Pogotovo što nemaju nikakvog osnova. Tako, na primer, mešetari ubediše sve u Srbiji da kupovinom gasa preko Jugorosgasa plaćaju proviziju, izračunaše čak da je to nekih 5 posto ili 35 miliona dolara, a to ne postoji. Još gore Jugorosgas je prošle godine nudio Srbijagasu nabavku po 220 dolara za hiljadu kubika, a Srbi nisu želeli da potpišu ugovor – kasnije su platili 400 dolara za istu količinu !

Nije poznato da li aktuelni direktor ima informacije o poslovanju sa Rusima, ali se već na početki mandata ističe najavama o sprečavanju poskupljenja. A to može da znači dve stvari. Prva, veoma opasna, je da usred zime Srbi ostanu bez gasa.. Ako, aktuelnom domaćom cenom Srbijagas ne može da plati ono što je „kupio“ od Rusa, čak i kad naplati od svih korisnika može da nabavi tek polovinu potrebnog gasa, onda će za dva-tri meseca stati isporuke. Druga, je prebacivanje računa na sve građane, što će reći da kroz subvencije oni koji ne koriste gas plaćaju za one koji imaju tu pogodnost. A to sa socijalnom politikom nema nikakve veze, čak je suprotno, mada se sasvim ispravno da država pomaže siromašnima i ugroženima. Ali ne kroz cenu gasa, ili bilo koje druge vrste robe. Uostalom zbog naopake politike cena u energetici Srbi su već decenijama pravi rasipnici – troše znatno više toplote, električne energije, gasa nego domaćinstva u razvijenim zemljama. Kod gasa, konkretno, domaćinstvo u Sloveniji potroši 900 kubika godišnje, a u Srbiji 1.200 kubika !

D.N.

Gde su mafijaši ?

U najnovijem rečniku stranih reči pod pojmom mafija piše:“tajna organizacija koja se bavi unosnim nezakonitim poslovima primenjujući nasilje, otmice i ubistva; bilo koje udruženje kriminalaca koji ne biraju sredstva za postizanje ciljeva“. Svedoci smo da u javnosti malo-malo neko „otkrije“ mafiju, od putne, carinske, profesorske do najnovije gasne, ima ih već desetak, koja potkrada državu i gradjane, a niko nije siguran da političari – priče o mafijama uglavnom lansiraju političari – koji lansiraju afere znaju ovu definiciju. Ne samo što nijedna afera nije dovedena do kraja , niti doživela sudski epilog, nego se u „gasnu mafiju“ upliću institucije i ljudi iz vrha države. Čedomir Jovanović, tako, javno tvrdi da poseduje zapisnik sa sastanka u kabinetu Vojislava Koštunice, dok je bio predsednik vlade, kome su prisustvovali Velimir Ilić, Mlađan Dinkić, Radomir Naumov... na kome je odlučeno da se gas nabavlja preko Jugorosgasa, a čime je naneta ogromna šteta državi i gradjanima Srbije.

Ne upuštajući se u bizarne detalje, pogotovo insinuacije zlonamernih i neznalica, kojima se mediji pune, krajnji je čas da se ludilo zaustavi. A pravi i jedini način je da se saošti istina i iznesu svi podaci o „gasnoj aferi“. Ako, uopšte afera postoji. Prvi je priču započeo Nenad Čanak, povodom poskupljenja gasa za domaćinstva. U svom stilu oštro je zapretio rušenjem vlade, pošto je nova cena gasa uperana protiv Vojvodjana. Možda je neko poverovao da ćovek brine zbog „pljačke gradjana Vojvodine“ ali je sve više ličilo na odbranu vojvodjanskog statuta. No, da se vratimo gasu.

Od početka gasifikacije Srbije, ima tome četrdesetak godina, bilo je jasno da se gas mora uvoziti, a čim su industrijski potrošači otkrili prednosti ovog goriva počela je nabavka gasa iz Rusije. Izgradjen je gasovod za transport od Madjarske i tadašnji Naftagas je uspešno širio mrežu za gasifikaciju. Ni osnivanje NIS-a nije ništa izmenilo sve dok tadašnji direktor Progresa, kasnije predsednik Vlade Srbije, nije nanjušio kako je uvoz gasa „dobar“ posao. Koristeći svoje veze u Rusiji preuzeo je uvoz gasa i osnovao firmu Progresgastrejding, koja je zapravo ubirala proviziju. Firma je imala pet zaposlenih, tri ministra i sekretaricu i vozača, a postala najuspešnije privatno preduzeće u državi. Kad su, medjutim, novinari otkrili i dok još nisu objavili da je to privatna firma, preko noći je preinačena registracija na društveno preduzeće i zabranjeno publikovanje tih činjenica. Nekako istovremeno porasli su apetiti za grananje posla pa su Progres i Gasprom osnovali Jugorosgas sa namerom da se gradi gasovod, mreža i priključci potrošačima. Isti posao počeo je da radi tadašnji Energogas, a reč je o delu gasovoda od Pojata do Niša i gasifikaciji juga Srbije, uz povezivanje gasovodom sa Bugarskom kod Dimitrovgrada. Pošto ljudi iz Energogasa nisu hteli da ustupe projekte, trasu i potrošače Jugorosgasu lansirana je afera sa tadašnjim direktorom Milanom Zogovićem, čovek je javno žigosan i uhapšen a Jugorosgas preuzeo posao.

Promenom vlasti 2001. godine uvoz gasa je vraćen NIS-u, a Jugorosgas je nastavio distribuciju gasa, ali idejni tvorac se nije pomirio sa tim. Ponovo angažujući svoje ljude vratio je u život Jugorosgas, koji je inače bio pola vlasništvo ruske a pola srpskih firmi. Polovina srpskog udela „prodata“ je Gaspromu i uvoz je ponovo postaonjegov posao. Sad se čak i nadležni čude kako to da se gas uvozi preko posrednika, iako nije reč o posredniku nego o ćerki firmi bolje reći filijali Gasproma u Srbiji. Cela operacija obavljena je uz ucene, mimo propisa i pod ultimatimom da se jedino na taj način može obezbediti isporuka gasa za Srbiju iz Rusije.

Priča, kao što se vidi, nema nikakve veze sa mafijom, iako se ne mogu poricati politički uticaji i ekonomska prinuda. Ali, ni jedno ni drugo nemaju direktne veze sa aktuelnim poskupljenjem gasa, a pogotovo sa kasnije koncipiranim a sad već ratifikovanim medjudržavnim sporazumom o saradnji u energetici. A to su već teme za sebe.

Dragan Nedeljković

vrh stranice